Interesantna okolnost. Tražio sam rečenicu koju je Deže Kostolanji napisao o svom rodnom gradu i preko tragača Gugl naletim baš na naslovnu stranicu Diurnarius-a. Rekao sam sebi, ovo mora da nije slučajno - hajde da umesto citiranja prevedeš ceo tekst, koji nije dugačak. Nadam se da ovim nisam naudio poeziji... Neki tumače tužne i "prašnjave" tekstove Kostolanjija na ovaj način: "I Marlen Haushofer i Deže Kostolanji osećaju kako je zagušljiv svet u kome se dosada i umiranje previše druže. Ali, opet - strah od jednoličnosti jednako je jak koliko i strah da je možda jednom neće biti" (Vladislava Gordić-Petković, Politika). Da, i to je istina, i verovatno ona "skrivena" strana, koju vidi samo književno orijentisani intelektualac. Ali pomenuto delo, iako književno, sadrži direktne izjave o Subotičkoj prašini, koja je uzrokovala da on u svojim ranim godinama pati od astme i to je po svim kritičarima doprinelo da mu stil preraste u pesimističo-samoubilački: "Mnogo se gušio, mučio ga je strah od smrti. To je postalo iskustvo od uticaja na ceo njegov život, otuda detinjast pogled koji proizlazi iz osećaja blizine smrti. Zato je postao, pored Adija, drugi najveći mađarski pesnik secesijskog kulta smrti. Mogli bismo reći, da je Kostolanjija strasno zanimala samo ta jedna tema, prolaznost." (http://mait2001.freeweb.hu/nagyalkotok/kosztolanyi/kosztolanyi.html)

Pošto nisam našao prevod -- čak ni u bibliografiji Save Babića - odlučio sam da sada i ovde prevedem taj tekst, koji je večno aktuelan, a odnosi se na naš lepi prašnjavi grad. Da me neko ne bi optužio da sam dao loš prevod i time naudio književnosti, 'ajd neka ovo bude ovo nezvanični, sirovi prevod:

Deže Kostolanji: Prašina nizijska

Suši se bulka Bačke. Nekada davno stavili su ovaj poljski cvet budimpeštanski pisci u grb Bačke. Jednostavnu i radosnu bulku, koja podseća na poljsku idilu, na razuzdan uzvik ili na crven nos pijanog čoveka. Ali sada, kada sam u glavnom gradu Bačke, u gnezdu vina i radosti, osećam samo tugu i neraspoloženje, i voleo bih da napišem suprotnost svega onoga što je napisano o čuvenim zabavama i sreći Bačke. U ovoj u leto prerasloj jeseni sve je dvaput tužnije. Na pijaci nekakav Balkanac meri žuti i slatki eliksir odrpanom mnoštvu. Obara s nogu ta srpska pompa. A na asfaltu mlade Bunjevke se diče u odelu s hiljadu boja, prosto zgrbljene pod težinom svile i šarenih pantljika, kao okićena žrtvena jagnjad, i dive se suncu, samom životu i sebi samima. Na grudima im nevoljno svetlucaju zlatnici, skupi teški lanci, medaljoni i broševi. A u suton odjednom posivi ovaj šareni grad. Toranj gradske kuće pijano se izvija ka nebu. Kukajući lamenti se šire nad odmorenim kućama. Negde zvonca zvone za berbu. Samo jedna napuštena slovenska pustara može biti tako samotna. Mir, sivilo i san je pokrivaju. Ta nizijska prašina.

Onima koji znaju i vole da pišu, posvećujem ovaj naslov, i molim da za njega napišu roman. Prašina nizijska, prašina Bačke je ta, o kojoj ja još ništa čuo nisam. Mada čoveku treba samo dve nedelje da se kvasi u soli ove atmosfere Bačke pa da otkrije ovaj čudan element, ove čestice sivila, koje noću lupaju po mreži na prozoru, koje grlo suše, pluća razaraju, razboljevaju i zavode. Ova prašina ničemu nalik nije. Ova prašina ima neku svoju strukturu, posebnu hemiju, štaviše, svoju filozofiju. Čak ni u ostalim nizijskim prašnjavim rupama, Kečkemetu, Segedinu ne nalazimo ovaj čudan talog, možda samo nekog brata mu blizanca. Jer ova prašina je živa. Baš zato ne prepuštam geolozima, hemičarima i ostalim naučnicima, ali pisce molim da dobro prouče, verom pune savesti kakva sve čudovišta spavaju u ovoj specifičnoj nizijskoj smeši?

Nabacite dakle kavaljerski vaš književni mikroskop -- poput monokla - na oči, i pogledajte u utrobu ove prašine. Mislim da ćete u njoj pronaći sve -- poznate i nepoznate -- bacile sveta. Pre svega fermentujuću gljivu lenjosti, taj poseban bacil Bačke. A onda ćete shvatiti i zašto je ova metropola Bačke najtužniji, najbolesniji i najbleđi grad sveta. Jer laž je da je veseo. Gorko li je to veselje, dragi moji, a provincijski, obešenjački humor je to kako ovde slave. Na dnu vina nije veselje, nego nekakav težak, zaparani balkanski otrov. Ovaj grad naveče, kada mu široke ulice polegnu u zaparani oblak prašine, izgleda kao mrtav grad, kao onesvešćena prošlost, bez uspomena i planova za budućnost. Crvene se prozori krčmi u noći, čuje se groktanje svinja i hrkanje pijanih truba, ali zato -- ko to ne oseća? -- sve to nije slavlje, nego nekakav ogorčeni, dekadentno nervozni treptaj veštački zagrejanih glava i srca. Bacil radi svoje. A ako još više otvorite oči i bacite pogled i u recepte apoteka, saznaćete da ovde pustoše odvratne moderne nevolje. Ovaj grad je bolestan i tužan.

 

Deže Kostolanji (1885-1936) pisac, pesnik, novinar, prevodilac književnih dela. Rođen u Subotici,gde je završio gimnaziju, ali je zbog sukoba sa nastavnikom otpušten pre mature, iako mu je otac bio direktor škole. Nastavlja studije u Budimpešti, gde prijateljuje sa Mihaljom Babičem i Đulom Juhasom, velikim mađarskim književnicima. Svoju prvu pesmu objavljuje 1901. godine, a od 1904. bavi se novinarstvom. Piše u Subotičkim listovima, kasnije postaje saradnik "Peštanskog Dnevnika" (Budapesti Napló). Nikada ne iscrpljuje inspiraciju rodnog kraja: mnogi njegovi romani, kao i najpoznatiji, Ševa (1924) i Zlatni zmaj (1926), pa i deo pripovedaka iz Noćnog Kornela rođeni su iz njegovih subotičkih doživljaja. Članak "Prašina nizijska" objavljen je 18. septembra 1910. u časopisu "Élet" (Život).

 

I sam se zaprepastim na trenutak, da sve ovo pišem, ali vreme je da svedemo na njegovu vrednost taj hir koji su šik-novelisti i pisci raširili o Bačkoj. Vreme je da nam se zgadi što drugi bacaju ruže u blato. Vreme je da progledamo. Treba da zapazimo ovu pustu i ljutu zemlju bez utehe, nespretnu i golu. Neka dođe pisac, koji neće samo lepo da piše o radosti Bačke, nego je smeo i opredeljen. Tu ga čeka hiljade i hiljade novih tema. Venecija palićke obale je umorna, siromašna i slaba. Bolest pluća nigde u zemlji nema tako dobro uređenu leju, kao ovde. A onda neka vidi pisac umorne stanovnike Bačke, koji -- mada i talentovani i bogati -- radije će škrabati za krajcaru na sudu ili u gradskoj kući, samo da ne moraju da rade. Neka opiše one na propast osuđene devojke, zadnje blede cvetove jedne vrste u izumiranju, koje otrovima bele svoje mršavo lice, i idu u grob pre svog vremena. Neka primeti krivousnu provincijsku spletku, ljude povučene u sebe, zlonamerje koje cedi svakoga svojim oštrim jezikom, zevanje, ravnodušnost, čamljenje u stilu Bačke, i neka nas pobledi svojom snagom i umetnošću. Neka bude naš Čehov, pisac koji vidi kao niko pre, koji je nov i naš.

Ove ružne i otrovne impresije varniče u mome oku, kada ponovo vidim glavni grad Bačke. Nema ovde idile. Idila je mrtva. Nema poljskog cveća, bulke i jagorčevine. Osušilo se. Ali ima ljudi, problema, južnih, lenjih, čudnih osobenjaka, nakaznih naboba, u egzotičnoj mešavini bogatog i siromašnog. Sada naprosto proživljavam roman Bačke. Naslov sam mu već dao. Prašina nizijska. Samo još da se kaput našije na dugme. Ne shvatam zašto ta nizijska prašina, koja je već toliko ljudi razvratila u trulo blato pijanstva a još više njih učinila sipljivima, kratkovidima i provincijalnima, ne bi mogla da stvori od čoveka jake glave i srca umetnika, pisca, velikog književnika?

Komentari

Dodaj Novi Pretraga

Dodaj komentar
Ime:
Email:	bez obaveštenjasa obaveštenjem
Websajt:
Naslov:
UBBCode:	-boja-aquacrnaplavafuchsiasivazelenalimunastakestenjastatamno plavamaslinastaljubièastacrvenasrebrnatealbelažuta -veličina-sićušnomaloosrednjevelikoogromno
	Morate navesti anti-spam kod koji stoji na slici.

 

3.26 Copyright (C) 2008 Compojoom.com / Copyright (C) 2007 Alain Georgette / Copyright (C) 2006 Frantisek Hliva. All rights reserved."