Dometi i ograničenja tolerancije (1)

Dometi i ograničenja tolerancije (1)
Generalno gledano, odnosi između ljudi mogu biti realizovani na tri različita načina. Prvi način je da smo jedni protiv drugih, drugu način je da živimo jedni pored drugih, a treći je da živimo jedni s drugima, dakle, da između nas postoji odnos prožimanja
Lj. V. L. (Society, Society) Najgori je, naravno, onaj prvi, kada smo jedni protiv drugih. Čak i mi, koji živimo u dvadeset i prvom veku i u Evropi, donedavno smo bili svedoci upravo toga – usmerenosti jednih protiv drugih! Bilo je to, naravno, u „drugim balkanskim ratovima” koji su razorili Jugoslaviju, uništili desetine hiljada života, od svojih kuća proterali oko tri miliona ljudi, uništili sela, gradove, fabrike, opljačkali privatne kuće, preduzeća i banke kako bi se lično i grupno obogatili na tuđoj nesreći. Sve je to bilo pravdano starim, instinskim, iskrivljenim ili totalno izmišljenim nepravdama koje su nam ti Drugi nekada ranije naneli. Pri tom, umotano u oblandu nacionalizma, odnosno, etnocentrizma čiji su glavni zagovornici bili političari koji su sebe predstavljali kao očeve nacije. Naravno, uz pomoć pomahnitalih nazovi intelektualaca (pod time podrazumevam i čitavu plejadu onih koji su se dičili članstvom u ovoj ili onoj akademiji nauka), i, jasno, pod plaštom i blagoslovom crkve koja se smatra duhovnom okosnicom datog naroda.
U našem konkretnom slučaju, došlo je do ratova između Srba i Hrvata, između Srba i Muslimana, između Hrvata i Muslimana, između Srba i Albanaca, a samim tim i između pravoslavlja i katoličanstva i islama. Posledice tih etnocentričkih bulažnjenja nisu samo prolivena krv i uništena zemlja, nego svi mi posledice osećamo i danas.
U odnosu na takav odnos između ljudi, naroda i nacija, religija i kultura, bukvalno idilično deluju okolnosti u kojima ljudi žive jedni pored drugih. To je situacija koju danas imamo i u Subotici, koja je i danas kao i pre više decenija bila poznata i unutar Jugoslavije i širom Evrope kao grad sa ravnopravnim ljudima koji pripadaju mnogobrojnim nacijama, kao grad sa ravnopravnim građanima koji govore različite jezike, kao grad sa ravnopravnim stanovnicima koji pripadaju različitim verskim zajednicama itd.
Tolerancija je iznikla upravo u takvim sredinama kada jedni pored drugih žive pripadnici različitih nacija, vera, jezika, običaja, kultura. U čemu se ogleda tolerancija? Pa u tome što ja nisam baš sasvim oduševljen time što na spratu pored mene ili u kući do moje živi, ili za susednim radnim mestom radi neko ko je sasvim druge nacije, sasvim druge vere, čak i drugog jezika. Ali pošto živimo u istoj zgradi, u istoj ulici, pošto radimo u istom preduzeću – ili što je dana češći slučaj, zajednički, jedni do drugih stojimo u redovima za socijalnu pomoć ili pred šalterima gde činovnici često na nas gledaju sa visine kad ih pitamo da li imaju neki posao za nas kako bi mogli da izdržavamo porodicu i pri tome očuvamo makar elementarno ljudsko dostojanstvo. U toj bedi i siromaštvu smo svi jednaki, ali neki čak ni to ne uviđaju.
Ali to je sve što ima da se kaže o toleranciji! Ja sam tolerantan, ali nisam sretan što do mene stanuje pripadnik druge nacije, vere, jezika. Ja ga tolerišem, što znači, ne napadam ga, ne vređam ga, štaviše, kulturno se javljamo jedan drugom kad se sretnemo, pitamo za zdravlje bračnog druga i dece. Ali se ne volimo! U Subotici je taj tip odnosa između ljudi izražen u još većoj meri zato što po zvaničnim podacima ima nekih petnaest hiljada ili i više ljudi koji su došli iz ratom zahvaćenih područja i koji su često opterećeni sećanjima na najstrašnije užase koje donose bratoubilački ratovi. Da sada po strani ostavimo problem da među njima ima i onih koji su činili zločine u ime svoje nacije i svoje vere – a do danas ih niko ne ganja, niko ih ne izvodi pred sud iako ratni zločini ne zastarevaju!.
S druge strane, pošto je tako velik broj ljudi stigao u vrlo kratkom vremenomskom razdoblju, oni su uspeli da formiraju svoje posebne krugove, svoja mala nacionalno-versko-kulturološka geta, da očuvaju svoj izvorni jezik i naglasak, da i dalje neguju svoju izvornu kulturu i običaje.
Nije ništa loše u tome što ljudi poštuju, vole, neguju i razvijaju svoj jezik i svoju kulturu. Štaviše, to je sasvim normalno i ljudski i potencijalno može da obogati i sve druge koji žive oko tebe. Suštinski problem je što su decenijama pa i vekovima u Suboticu dolazili pojedinci ili porodice. U novije vreme su to bili Mađari iz Banata koji su ovde stizali zato što je Subotica imala i osnovne i srednje škole, pa čak i neke više škole i fakultete gde se moglo učiti na maternjem jeziku, ili su to bili pripadnici slovenskih naroda koji su ovde služili vojsku pa se zaljubili ili u grad ili u neku devojku pa se oženili i ostali da ovde žive... I tako redom. Šta je ključna razlika između pojedinačnog dolaska u tako mešovitu sredinu kao što je Subotica, i dolaska u velikim talasima, „seobama”. Pa u tome što kada dođem kao pojedinac ili kao porodica, ja mnogo brže, lakše i spontanije prihvatam običaje i kulturu koji postoje u toj novoj sredini. A kad se dolazi u velikim grupama, onda pripadnici tih grupa prave svoja geta, žive u svojim mitovima, i ne samo što ne prihvataju zajedničke običaje i zajedničku kulturu koju neguju stanovnici Subotice, bez obzira kada su i odakle došli i koji im je maternji jezik i veroispovest – nego naprosto ni ne žele da bilo šta imaju sa tim drugima, i svesno se čuvaju toga da ponešto prihvate od njihovog iskustva stečenog tokom života u jednoj multinacionalnoj, multikulturalnoj i multireligijskoj sredini. Štaviše, umesto da se lagano uklapaju u običaje i kulturu i način ponašanja u novoj sredini, oni pokušavaju da svoj model nature novoj, gradskoj sredini, iako većina njih nije uopšte došla iz gradova.
                                                                                                              (nastavlja se)
Crtež u naslovu: Autor: Together.png: Essjayderivative work: Oliverbeatson (talk) - Together.png, GPL, https://commons.wikimedia.org/w/index.php?curid=8800550 

------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Tekst je deo projekta Afirmacija kulture dijaloga i tolerancije koji je sufinansirao Pokrajinski sekretarijat za obrazovanje, propise, upravu i nacionalne manjine – manjinske zajednice
Prilozi odražavaju stavove njihovih autora, a ne nužno i stavove redakcije ili Pokrajinskog sekretarijata