Ледени свет

Ледени свет
Нисам запазио да су чланови Фискалног савета, иначе несклони да покажу било какву креативну снагу, предложили неки други модел за пуњење буџета осим узимања од оних који имају најмање
Била је то маргинална вест, углавном прећутана. Тамо где је објављена, могла се наћи на самом дну стране. Удружење синдиката пензионера изражава протест због потенцираних изјава неких чланова Фискалног савета „о замрзавању пензија” најмање до краја 2018. године. Протест је много драматичнији него што је то уобичајено у анестезираном друштву јер су у оптицају биле формулације о „узнемиравању и застрашивању” пензионера у Србији. Као и о „насиљу и злостављању” осетљиве и рањиве пензионерске популације.
Нема се шта додати овом протесту, пензионерски синдикалци су рекли оно што мисле и осећају пензионери. Добро, не баш сви. Неки на издашним синекурама својевремено су подржали сечу и отимање дела пензија, објашњавајући тај потез заумном политикантском алхемијом: ради се, у ствари, о бризи за стандард најстаријих грађана Србије! Сећамо се и патетично-претећег поклича Кркобабића средњег да бабе и деде не чекају поштара ако СНС и Вучић, наравно, не победе на изборима.
Но да видимо ради ли се овде само о залеђивању, или о поруци друге врсте? И због чега Фискални савет оштри своју верзију консолидације претежно на најсиромашнијим грађанима? Многи од њих на својим трошним плећима држе још сиромашније потомке. Многи неће дочекати крај 2018. године, а њихове ће се пензије ледити бесконачно.
Шта се, у ствари, замрзава? Постојеће стање, произашло из неуставног лекс специјалиса о „привременом” умањењу пензија, без ограничења те привремености. Или пензије донете по решењима пре атака владајуће олигархије на оне који не могу да се бране? По свему, прва је верзија у оптицају. Не само да се насиље (како рекоше синдикалци) продужава, него се томе не назире крај.
Не зна се тачно шта је, у ствари, код нас Фискални савет (буквално: онај који води рачуна о државној благајни). Да ли је само независно владино тело (ово је већ оксиморон), које саветује највише чиновнике о кључним условима консолидације? Или тајанствена група споромислећих људи, чија је улога да превентивно угасе сваку идеју о праведној расподели друштвеног богатства и сиромаштва?
Својевремено је кључне рестриктивне изјаве, у којима су пензионери били најлакши пројектовани циљ државне тољаге, давао фронтмен савета професор Павле Петровић. И то је, наравно, неизмерно нервирало оштећене пензионере и људе који умеју да мисле. Логика је ова: смањити пензије на више година, тако ће се допуњавати државни буџет, пошто је држава пензијски фонд илегално испразнила. И државна благајна је била бушна и празна, из разлога који би морали да буду познати полицији. Пензионерске паре су пуниле сумњиве рупе, премијер нас је еуфорично обавештавао како нам непристојно добро иде. Има чак и за „повећавање” плата и пензија, али ММФ не да. Кад је тај фонд као нешто одобрио, онда премијер није дао. Кад је дао, било је то на кашичицу, уз савршену формулу, по којој је 1,5 одсто повећања за многе значило додатних два одсто смањења. Како? Па тако што је микроскопско повећање стварало услове за додатни проценат смањења на основу повећања коефицијента обрачуна. Јасно? Не мора да буде, али таква су весела објашњења долазила с места којима се не може веровати.
Рачунало се, наравно, да ће отпор пензионера бити млак, неуједначен, нејасан. Дакле, никакав. Људи са слабијим емитовањем енергије, под пресијом неимања и болести, нису имали снаге да се надгорњавају с државом. Уставни суд је аминовао одузимање пензија, поданички прекршивши Устав који (по Уставу) брани. Министар за рад је давао много нејасних, чак несувислих изјава, а антологијска је она да „држава даје пензије, па може и да их одузима”. При томе, наравно, ништа у овој празној и поразној једначини није тачно, а тачно је да министар не зна шта је држава, шта друштво, шта рад, а шта су грађани и њихова права.
Рекао ми је недавно један пензионисани средњошколски професор да се човек навикне на све, па и на зло, али не и на власт која се не одриче наума да нас стално изнова навикава на зло. Профа је предавао физику, па је, у неку руку, ова његова реченица опит о паралели између ума и моћи.
Читао сам у своје време изврстан стрип о Алану Форду, у којем постоји фантастична једначина наопаког Робина Худа. Јунак се, ако нисам заборавио, зове Суперхик, и тај отима од сиротиње и даје богатима. Шта сам хтео да кажем: и за мој стриповски експеримент, као и за изјаве чланова савета-страшила, није потребна никаква фискална памет.
Нисам запазио да су чланови тог тела, иначе несклони да покажу било какву креативну снагу, предложили неки други модел за пуњење буџета осим узимања од оних који имају најмање. Истински центри моћи, који контролишу милијарде евра, реални, сиви или црни, остали су изван домета фискалне политике. Тачније, држава није успоставила механизме за лечење корпоративне или ендемске корупције, настале на симбиози реалног и политичког подземља, нити модел праведне пореске политике. Чланови савета у мрачне улице не залазе.
Зато ево једног бесплатног савета за те важне људе: немојте више да плашите и злостављате пензионере. Уздајте се у знање и памет ако је могуће, никако у претње и лед.
(Љубодраг Стојадиновић, Политиа, Погледи, уторак, 08.08.2016, http://www.politika.rs/scc/clanak/360910/Pogledi/Ledeni-svet)