Meda

Meda
Sredinom šeszdesetih, 1965/66/67. trenirao sam gimnastiku, gore u „Jadranu”,
sa desne strane, u Gimnastičkom društvu „Partizan”
mile tasić (Cultura; Music Box) Otac se radovao što ću se u nekom svom predpubertetu skladnije razvijati i to pod stručnom kontrolom, a Cunci-bači je bio ponajbolji gimnastički trener na ovim prostorima. Imao sam tada 11/12/13 godina, a višak energije često sam trošio na nestašluke koje pak, moja majka nikako nije odobravala. Uvek sam se iz nekih igara po
Gajevoj ulici, parku, Gatu, groblju vraćao sa povredama, čak ranama na koje nisam obraćao pažnju. Dobro društvo na gimnastici me je više privlačilo no li sama vežbanja, valjda zato i nisam dostigao visine kao Đoka, Zeka, Joka i ini iz generacije. Tek srebrna medalja za Gimnaziju, na Školskoj olimpijadi, neke potonje godine.
Treninzi su pak pored rivalstva, takmičrskog duha, razvijali i trajna drugarstva i prijateljstva, ali su tih godina počeli da donose i po nešto neočekivano, a tako privlačno.
Naime, tih godina po čitavoj „Jugi” počeli su da niču muzički sastavi čija se muzika oslanjala na rokenrol, koji je dolazio pre svega iz Engleske. U toj svojevrsnoj poplavi u Subotici je formiran sastav „Orfeji” koji je hrabro najavio dolazak jednog novog vremena, jedno novo doba koje je definitivno raskidalo sa onih prethodnim, onim koje je još uvek vuklo „bremenite
repove” Drugog velikog rata. Sastav je oformljen, repertoar je nastao, ali je valjalo odabrati prostor gde će se svirke i plesovi održavali. Baš kao, u sada već legendarnoj seriji „Grlom u jagode”, tako je i u Subotici otvoreno „Šizilište”, i to upravo u istom prostoru gde smo trenirali gimnastiku.
Valjda sam svojim zalaganjem na treninzima zaslužio da me pored dva treninga nedeljno, utorkom i četvrtkom, Cunci-bači pozove da dolazim i subotom. Mom oduševljenju naravno nije bilo kraja, pa mi je subota postala najomiljeniji dan. Popodne sam jurio na trening, maksimalno se trudio tokom vežbanja, da bih potom ostajao sa ostalim drugarima i pripremao „teren” za nastup „Orfeja”.
Prvo bismo morali sve one ostarele, smrdljive kožne strunjače da sklanjamo, i sve sprave demnotiramo i smeštamo u jedan ugao sale. Podijum ili bina koju smo potom postavljali, danas bi rejkli „stejdž” sastojao se od dve do tri ženske grede popreko postavljene u razmaku od po nekoliko metara između njih, preko kojih bismo potom postavljali fosne, iste onakve kakve se postavljaju oko kuća koje se zidaju. Još po neki detalj, po naređenju trenera, i naš
bi posao bio gotov, mogli smo, a zapravo trebali smo poći kućama.
Nestašni kakvi smo bili, ostajali smo i kada su članovi „Orfeja” počeli da nameštaju svoje instrumente, ozvučenje, a mi im pomagali i uživali da im dodajemo po neki bubanj, gitaru, sintisajzer ili već neku drugu skalameriju za koju nismo znali čemu služi. Druženje sa muzičkim „zvezdama” bila je prava privilegija, pogotovo sa Duletom, vođom grupe. Tada sam prvi put video i frontmena grupe „Orfeji”, Vladimira Erdega, Medu kako su ga svi zvali,
tada, kako i kasnije, do kraja. Naravno da sa „Šizilišta” nismo odlazili ni nakon što bi se muzičari, članovi grupe smestili, mikrofone isprobali, instrumentima zabrujali tako da su mnogobrojni prozori u gimnastičkoj sali zazvonili. Počinjale su igranke, a ja, kao ni moji drugari, nismo razmišljali o epilogu koji nas je čekao kod kuće, zbog toga što bismo se vraćali kući po mraku. Grdio me je otac zbog prevelike brige što se kasno vraćam, lagao sam ga da smo ostajali da vežbamo, a on je znao istinu baš onako kako to svaki roditelj uvek zna.
Pre nekoliko dana Meda je umro.
Moje sećanje na njega, na prvu sliku rokenrol sastava „Orfeji”, kako punačak i krupan mladić, sa povećom crnom, kovrdžavom kosom, baritonom koji odjekuje gimnastičkom salom dominira i vodi stotine mladih ljudi u srećniju budućnost, večno mi se urezala, evo je i ovih dana pred mojim očima...
Bio sam potom na mnogim Medinim solo nastupima, bio kod Hupka na srednjoevropskom ručku koji je, naravno, veliki gurman Meda doterivao, sretao ga po pijaci kako probirljivo ide od tezge do tezge, gledao ga povremeno na lokalnoj televiziji i planirao da se skupa pojavimo u jednoj emisiji.
Čekanje je veoma loša varijanta u životu. Nekoliko puta sam se tako opekao, ali, čini se, nisam ništa naučio. Čini se da i neću.
Poštovani Medo, neka ti je laka crna zemlja.
A Vama poštovani čitaoci: Ne čekajte, ne odlažite, već punim plućima zagrabite sve ono što možete sada, ovde, u ovom trenutku. Inače...