Континуирани простор за сучељавање мишљења
Kontinuirani prostor za sučeljavanje mišljenja
A véleményszembesítésnek szentelt kontinuális tér
10.07.2016.

Željko Malnar: Ljudima treba senzacija

Željko Malnar: Ljudima treba senzacija

Željko Malnar: Ljudima treba senzacija
Avanturu treba pokazati, jer jedino tada ona postaje smislena i korisna ljudima. Kada ja to prikažem na televiziji, onda putovanje izgleda nestvarno i senzacionalno. Kome? Pa tebi i drugima koji sedite po kafanama u Novom Sadu i dok se ja lomatam po prašumi i gledam smrti u oči, ispijate vinjake i lupate gluposti.
Čini se da bi Željka Malnara ljudi više cenili i ozbiljnije shvatali kada bi se, umesto što ih uverava u svoju odvažnost, povukao u miran život ćutljivca. Ovako se stiče utisak da ne može da živi bez publiciteta i dokaza tuđeg divljenja.
Malnar deluje arogantno i drsko, kao čovek koji je posisao svo znanje sveta, pa sada reklamira svoju nadmoć...
GLAS OMLADINE: Čini se da Tibor Sekelj živi mudrije od tebe, bar kada su u pitanju mediji. Džungla te sigurno nije naučila da budeš hvalisavac.
MALNAR: Džungla me je naučila da budem skroman i ja se tako ponašam. Hvalisavci su budale a ja sam pametan čovek. Što se tiče Sekelja, to je čovek kojeg izuzetno cenim i volim. On je neponovljiv, samo jedan.
Ali, Sekelj je živeo u jednom vremenu a ja živim u sasvim drugom. Tu su upoređenja nemoguća bez obzira što smo obojica, kao luđaci, srljali u nepoznato. U svoje vreme Sekelj nije mogao da prezentuje ljudima svoje odiseje putem medija koji meni danas stoje na raspolaganju - zato ljudi misle da je on skromniji, pošteniji i mudriji od mene.
Njegove poruke ljudima nisu što i moje. Bez obzira koliko smo slični, Sekelj i ja smo dva paralelna sveta. On je čudo od čoveka. Ova Jugoslavija ni ne zna kakvu grandioznu ličnost ima, pa čak ni ljudi kojima je poznat nisu svesni njegovog kosmopolitizma.
Jedna reka u američkim džunglama nosi njegovo ime, a krstili su je ljudožderi. Ona će se tako zvati dok je god čovečanstva.
Ko to zna izuzev njega, mene i ljudoždera?
GLAS OMLADINE: Ipak se čini da ti krčmiš svoja dragocena putovanja, pa tako ispada da im je jedina svrha tvoje medijsko eksponiranje.
MALNAR: Nisam ja kriv! Uvek mi na nos nabijaju kako sam egzibicionista koji trči za slavom i priznanjima svoje hrabrosti. Govore kako sam nametljiv i sklon potrebi da budem popularan. To je laž. Opanjkavaju me oni koji se ne miču dalje iz svog smrdljivog kreveta i kojima iskaču oči od straha kada prelaze prometnu ulicu.
Istina je u ovome: sva moja putovanja ništa ne znače ako se ljudima ne pokažu, kao što je bezvredno i nekorisno svako književno delo zaključano u ladici književnika. Čak i da postoji, vrednost knjige je uništena, kao što je uništena vrednost mog putovanja među ljudoždere.
Avanturu treba pokazati, jer jedino tada ona postaje smislena i korisna ljudima. Kada ja to prikažem na televiziji, onda putovanje izgleda nestvarno i senzacionalno. Kome? Pa tebi i drugima koji sedite po kafanama u Novom Sadu i dok se ja lomatam po prašumi i gledam smrti u oči, ispijate vinjake i lupate gluposti.
Meni je džungla sasvim obična, ali vama je senzacionalna. Zar sam ja kriv što ste posle gledanja filma zapamtili Željka Malnara i što je on postao „zvezda”?
Vaš nedostatak iskustva i neznanje su prepreke koje vas onemogućavaju da doprete do moje filozofije. Ja neću da budem medijski tip, ali vi ga sami od mene stvarate i posle mi to kačite kao slabost.
Ali ja nemam drugog izbora: moram vam to prikazati, jer lažete ako tvrdite da to ne želite da vidite. Ljudima treba senzacija, a ja im senzaciju dajem. Pošteno. Briga me šta će kasnije misliti o meni.
Ja sam umetnik
GLAS OMLADINE: Tvoji filmski zapisi iz prašuma nisu sirovi dokumentarni materijali, već čitave priče urađene kao po precizno napisanom scenariju. Neki su čak posumnjali u njihovu verodostojnost.
MALNAR: Ti nemaš pravo da ovako sudiš, jer dok ti čamiš u redakciji i svađaš se sa urednikom zbog neke tričave rubrike, ja se lomatam po džungli i pravim film! Kad budeš otišao sam i uverio se na svojoj koži, onda možeš sa mnom da razgovaraš na takvom nivou.
Ja sam pre nekoliko dana jedva živ glavu izvukao, a danas sam u Novom Sadu - držim predavanje!
Pišljivi Bani su mi ubili nekoliko ljudi i smrskali ih kao koštice pred mojim nogama, da bi mi ti i tebi slični postavljali danas pitanja o verodostojnosti onoga što radim.
’Bem vam boga, civilizacijskog!
Spavali ste u toplim krevetima dok smo mi još prošle nedelje. po mraku kojeg smo sekli mačetama, tumarali kroz džunglu i plašili se svakog treptaja lišća unaokolo.
Bani su nas danima pratili u stopu dok nas nisu ščepali, a onda je nastalo klanje u kojem je meni i drugima sam đavo pomogao da se izvučemo i dočekamo jutro živi.
Sad vas gledam tako pitome i nežne (Malnar se obraća nekolicini devojaka koje prisustvuju razgovoru - op. a.), a juče sam gledao u oči ljudoždere, video zdrobljene glave, i užas, nezamisliv užas...
Ja koji sam to doživeo, kao svaki normalan čovek, nisam sposoban da ovo iskustvo zauvek sahranim u sebe. Čovek sam i želim da ga prenesem drugim ljudima, jer čak i taj užas rađa neku novu vrednost, koje niste ni svesni dok vam se ne da na tacni u prikladnom obliku.
Zbog toga pravim filmove; ako ne mogu preneti detalje, trudim se da bar približno uverljivo snimim atmosferu koja je okruživala događaj. Time ne želim da kažem da improvizujem. Neke budale koje ne vide dalje od nosa kače mi i takva iskustva.
GLAS OMLADINE: To znači da u tebi ima nešto i od umetnika? Da li je, po tvom mišljenju, veština putovanja neka vrsta umetnosti?
MALNAR: Čovek koji zna da putuje, umetnik je. Toj ideji mora da posveti celi život ako želi da uspe. Ja sam u tom smislu srećan čovek. Sve ono što na putovanjima doživim, ja verno prenosim na celuloid. Tu nema improvizacije, mada se ljudima, shvatajući da to nisu čisti dokumentarni materijali, već da imaju priču, scenario, čini da su neka moja putovanja iskonstruisana.
To je glupost.
Ponavljam: ako se gledalac oseća prevarenim, onda mu je to zbrčila njegova vlastita žudnja za senzacionalnim. On nema takvo iskustvo i zato sumnja.
Sumnja koja proističe iz neznanja je glupost, a najveći broj ljudi kojima se ja obraćam nisu svesni svojih sumnji, ne razumeju ih, a sumnjaju. Na to sam navikao i ne smeta mi mnogo. Tvrd sam kao kamen.
Ne pravim hladne dokumentarce jer ja nisam zapisničar, činovnik džungle, ja se ne postavljam iznad nje i kao neki bog posmatram stvari ne učestvujući u njihovim procesima. Ja ne prepisujem prirodu, već se ponašam kao njen logični sastojak.
Da bih prikazao to žestoko spajanje, ja svojim filmskim zapisima dodajem, vi biste rekli umetničku žicu. Da nje nema vi biste gledali u ekran kao volovi, neke stvari biste saznavali, ali bi suština ostala iza vas.
Ovako se osećate plemenitijim, putujete zajedno sa mnom, strahujete...
Ti filmski tragovi su posledica moje sanjalačke prirode, jer ja sam pre svega čovek kojeg vode njegovi snovi. Sva moja putovanja imaju uporište u snovima, a čovek koji zna da sanja, umetnik je.
Ja kao svaki drugi umetnik moram da pravim priče. U tome mi već godinama pomaže Ivica Drnić, montažer na TV Zagreb.
To je jedan predivan čovek kojeg ja volim jer mi je jednom, premoren od rada, šutnuo jedan film iz Amazona i rekao:
„Čuj, Željkec, jebem ja tvoje ljudoždere! Idem kući da vidim decu!”
Sva moja putovanja padaju na kolena pred tom rečenicom, a svi filmovi se čine besmislenim. To je moja sudbina, imenjače.
(Insert iz teksta koji je pod naslovom Ljudima treba senzacija i ja im je dajem, briga me šta će kasnije misliti o meni, objavljen u Glasu omladine, aprila 1986. godine. Sa Malnarom je razgovarao Željko Marković, fotografije /osim kolorne/ snimio je Boban Antić. Od objavljivanja intervjua je prošlo tri decenije, Sekelj nas je napustio dve godine kasnije, Malnar je putovanje po ovom svetu okončao pre tri godine.)