Континуирани простор за сучељавање мишљења
Kontinuirani prostor za sučeljavanje mišljenja
A véleményszembesítésnek szentelt kontinuális tér
10.03.2017.

„Nogomet” pred 2.000 leti

„Nogomet” pred 2.000 leti

„Nogomet” pred 2.000 leti
Iz albuma svetovnog popotnika
Običajno mislimo, da je nogomet, naš najbolj popularen šport, nastal v Angliji. To je seveda zmota. Nogomet so v posebni obliki poznali v Ameriki že davno prej, preden se je kateremukoli Evropejcu sanjalo, da je kje na svetu snov, iz katere je mogoče narediti prožno žogo.
Indijanci Maya, ki so živeli v Srednji Ameriki, so že pred dva tisoč leti igrali igro, ki presenetljivo spominja na današnji nogomet. O tem pričajo značilna igrišča pa tudi zapisi takratnih kronistov, ki so v svojih spisih ohranili številne podrobnosti te zanimive igre. Igrišče, ki ga prikazuje naša slika, se nahaja v Kopamu, v državi Honduras. Mesto Kopan je bilo pomembno kulturno središče mayevske države.
Igrišče je bilo dolgo 30 metrov, široko pa komaj 8. Vzdolž daljših stranic sta bili dve poševni, tlakovani plošči, nagnjeni proti igrišču, ker sta bila „gola” – kamenija prstana, kamor je bilo treba spraviti žogo napravljeno iz surove gume. Igralci so bili okrašeni s pisanim perjem in dragim kamenjem.
Tekmovali so v prisotnosti mestnega vladarja, ki je obiskal vsako tekmo z vsemi svojimi dostojanstveniki.
Po pravilih se ni smel nobeden od igralcev dotakniti žoge ne z rokof ne z glavo pa tudi z – nog ne. Igralci so se zvijali, ko da plešejo twist in s kolki odrivali žogo v nasprotnikov gol. To nikakor ni bilo lahko, zato pa je bil tudi „gol” precej redek dogodek.
Če pa je kateremu od igralcev uspelo „zabiti gol” – po tem se davno izumrli narod ni prav nič razlikoval od nas – je postal oboževana zvezda in je bil deležen izjemnih privilegijev. Skupina, ki je zmagala, je smela premagancem odvzeti ves dragoceni nakit – pri tej proceduri tudi „navijači” niso bili izvzeti. (Pri nas bi bilo pod istimi pogoji najbrž precej manj ljubiteljev in navijačev.) Ker so bili gledalci običajno najbogatejši in najuglednejši meščani, so se zmagovalci vrgli nanje. Kdor je mogel, je zbežal, zmagovalci pa nisu bili leni in so preganjali begunce, dokler jih niso ujeli.
                                                                                                                                 Tibor Sekelj
••••••••••
„Nogomet” prije 2000 godina
Iz albuma svjetskog putnika
Obično mislimo da je nogomet, naš najpopularniji sport, nastao u Engleskoj. To je, naravno, zabluda. Nogomet su u posebnom obliku poznavali u Americi davno prije nego li je ikoji Evropljanin sanjao da negdje u svijetu postoji tvar od koje je moguće napraviti fleksibilnu loptu. Maya Indijanci koji su živjeli u Srednjoj Americi još su prije dvije tisuće godina igrali igru koja neodoljivo podsjeća na današnji nogomet. O tome svjedočie karakteristična igrališta, kao i zapisi kroničara tog vremena, koji su u svojim spisima sačuvali mnoge pojedinosti o ovoj uzbudljivoj igri. Igralište koje pokatuje naša slika nalazi se u Copanu, u državi Honduras. Mjesto Copan je bilo vrlo važno kulturno središte mayanske zemlje.
Igralište je dugo 30 metara i široko jedva 8. Uz dulje strane su bila dva nagiba, kamene ploče nagnute prema igralištu, a „golovi” su bili – kameni prstenovi, u koje je trebalo spremiti loptu napravljenu od sirove gume. Igrači su bili ukrašeni šarenim perjem i dragim kamenjem. Natjecali su se u nazočnosti vladara grada, koji je posjećivao svaku igru sa svim svojim dostojanstvenicima.
Prema pravilima igre nitko od igrača nije smio dotaknuti loptu ni s rukom ni s glavom, ali ni – s nogom. Igrači su se izvijali kao da plešu twist gurajući loptu kukovima u protivnički gol. To nikako nije bilo lako, tako da je „gol” bio prilično rijedak događaj. Međutim, ako je nekom od igrača uspjelo „zabiti gol” – a po tome ovaj davno izumrli narod nije bio ništa drugačiji od nas – postao je obožavana zvijezda i uživao je iznimne privilegije. Skupina koja je pobijedila smjela je poraženima oduzeti sav dragocjeni nakit – a u tom postupku ni „navijači” nisu bili izuzeti. (Kod nas bi pod istim uvjetima vjerojatno bilo mnogo manje gledatelja i navijača.) Kako su gledatelji obično bili najbogatiji i najugledniji građani, pobjednici bi se bacili na njih. Oni koji su mogli, pobjegli su, ali pobjednici nisu bili lijeni pa su progonili bjegunce, sve dok ih ne bi uhvatili.
                                                                                                                 Prijevod sa slovenskog: Juraj Bubalo
••••••••••
Sveti gospodar igra kukomet
Đ. Dragojlović (Story) Autor teksta o „nogometu” kod Maja je Tibor Sekelj, a objavljen je u listu Celjski tednik, 30. oktobra 1964. godine. Pronašao ga je Juraj Bubalo iz Zagreba, poštovalac Sekelja, o kom je objavio nekoliko tekstova; on ga je i preveo na hrvatski i od njega sam dobio oba teksta. Sekelj je ovaj članak objavio i četiri godine ranije, u listu Varaždinske vijesti, 29. avgusta 1960. godine; da je imao taj tekst, Bubalo ne bi morao prevoditi... Interesantno je da je Sekelj tada u varaždinskom listu objavio pedeset tekstova, a ovaj je publikovan pod naslovom Sport Maja. Gotovo je sigurno da se ne razlikuju samo naslovi, verovatno ni tekstovi nisu identični, jer je Sekelj imao običaj da ponešto menja u svojim člancima prilikom ponovnog objavljivanja i to se ne odnosi samo na novinska izdanja, već i na knjige: kod nekih postoje razlike u izdanjima na različitim jezicima.
Jedna od fotografija u prilogu ovog teksta prikazuje igralište u Kopanu, koje Sekelj pominje u svom tekstu. „Golovi”, u stvari kamene karike, nalazili su se sa obe strane, na sredini igrališta, na uspravnim zidovima iznad zakošenih ravni. U tekstu Sastanak sa kraljicom Maja (Na tragu doživljaja, str. 152, Sarajevo, 1976) Sekelj opisuje svoju posetu Kopanu i evo kako opisuje igralište:
... Široko je desetak metara a dugačko dvadeset, sa dva blago nagnuta zida uz duže strane. Na sredini ovih zidova, tri metra iznad igrališta, smeštena su dva kamena prstena. Kroz njih su igrači jednog ili drugog tima morali da probiju loptu, udarajući je isključivo kukovima i butinama. Bez sumnje im je to retko polazilo za rukom. Ali u takvoj izuzetnoj prilici uspešni igrač i njegov pobednički tim imali su pravo da pođu do stepeništa na kojem je sedeo sam kralj sa svojom pratnjom i svim velikodostojnicima, i da im zaplene sav njihov nakit i sve ukrase...
Moram priznati da mi baš nije bilo jasno kako se na taj način moglo baratati loptom, sve dok nisam na Internetu odgledao snimke utakmica koje se i danas odvijaju, uglavnom verovatno zarad turista; ukucajte mayan ball i uživajte u ovom nesvakidassnjem, starom sportu. Koji je Sekelj lepo opisao, ali ne znam zašto ga je zvao „nogometom”, makar i pod znakovima navoda, kada bi, bez ikakve sumnje, mnogo više odgovarao naziv – kukomet.
U tekstu iz kog smo citirali ovih nekoliko redova Sekelj opisuje pojedine delove ili objekte drevnog grada Maja, naroda poznatog po razvijenoj matematici i astronomiji, te po pismu, hijeroglifima, koji su i danas tek delimično dešifrovani. Sekelj navodi podatke koji su mu bili poznati, međutim, kako su od tada prošle decenije (a od njegovog boravka tamo nekih sedam decenija), sasvim je moguće da su današnja saznanja mnogo šira.
Maje su se u to područje Hondurasa doselili iz planinskih predela današnje Gvatemale, oko 100. godine nove ere, a u periodu od 300. do otprilike 900. godine to je bilo jedno od značajnih središta majanske kulture, politički, civilni i religiozni centar doline Kopana, ujedno i politički centar i kulturno središte čitavog regiona. Nakon što su ga Maje u desetom veku napustile, njegove ostatke je 1570. godine otkrio Diego Garcia de Palacio, ali tek su u 19. veku počela iskopavanja i istraživanja.
Jezik Maja je do danas samo delimično dešifrovan, ali njihova istorija je ipak u najvećem delu poznata, zahvaljujući i brojnim paralelnim izvorima.
U Kopanu je na vlast 426. godine došao Yax K'uk' Mo' (u transkripciji na engleski jezik Yash Kook Mo', čitajte Jaš Kuk Mo, sa kratkim samoglasnikom „o” na kraju), koji je vladao do 437. godine. Analiza skeleta za koji naučnici ne mogu tvrditi, ali sa velikom verovatnoćom pretpostavljaju da je njegov, pokazala je da je poreklom iz mesta Tikal, te da je u mladosti došao u Kopan. Njegova je titula bila k’ul ajaw – kul ajav, ne čitajte prva tri slova zajedno, izgovorite „k” pa odmah „ul”; poznate su još dve njene varijacije –, ali u svakom slučaju ona se prevodi kao sveti gospodar. Bio je prvi vladar dinastije koja je vladala Kopanom tokom tri i po veka. Fotografija koju donosimo prikazuje monument iz Kopana, sa likovima šesnaest vladara te dinastije, po četiri na svakoj strani. Monument je nastao u vreme vladavine poslednjeg vladara te dinastije: Jaš Kuk Mo je drugi s leva i gleda u lice šesnaestog vladara, Yax Pasat-a (Jaš Pasat). Sliku spomenika prepoznaćete među ilustracijama koje prate ovaj tekst (odnosno, tekstove).
No, zašto pominjemo prvog vladara ove dinastije? Analiza njegovog skeleta, koju smo već pominjali, pokazala je brojne rane, uključujući i zalečene prelome ruke, grudne kosti, te ramena, za koje se pretpostavlja da su nastale tokom igranja – kukometa!
E, sad, da li ih je veliki vladar (sliku njegovog lika donosimo u prilogu) zaradio pre nego što se uspeo do prestola, ili je ponekad napuštao tron da bi se opet loptao, pitanje je na koje verovatno nikada nećemo dobiti odgovor.