Slučaj moralne spodobe sa kulturnim centrom

Slučaj moralne spodobe sa kulturnim centrom
„Iz skladišta Vojske, u Bubanj potoku, samo 1992. godine, u RSK i RS isporučeno je 1200 teških kamiona sa oružjem i municijom“, izjavio je zaštićeni svedok B-179 u Hagu, na suđenju Slobodanu Miloševiću.
U tribunalu, svedok na suđenju bivšem predsedniku, je do detalja ispričao o isporukama velike količine oružja i municije Srbima iz Bosne i Hrvatske, koja je stizala uz pomoć Službe državne bezbednosti i Matice iseljenika Srbije.
Zaštićeni svedok B-179 je ranije radio u Matici iseljenika Srbije. Na suđenju protiv Miloševića je ispričao da su isporuke oružja organizovali načelnik SDB, Jovica Stanišić, načelnik Šestog odeljenja SDB, Milan Prodanić, predsednik Matice iseljenika, Brana Crnčević, i potpukovnik VJ, Bora Stanišić, komandant skladišta Bubanj potok 2. Isporuke oružja, kamionima Matice iseljenika, su počele pre izbijanja rata u Sarajevu, a nastavljene su i za vreme sankcije, koje su vlasti Srbije 1994. uvele Republici Srpskoj, navodi svedok koji je govorio i o tome da je Brana Crnčević u to vreme u svojoj kancelariji u Matici iseljenika imao direktnu telefonsku liniju sa Miloševićem, sa kojim se u to vreme često susretao i lično. Crnčevića su u to vreme posećivali i zvaničnici RSK i RS, ministri Vlade Srbije, ali i vođe paramilitarnih formacija.
Svedok je zapravo govorio na sudu o onome o čemu su mnogi šaptali i znali. On je jedan od verodostojnih, bliskih, verovatno direktnih učesnika tadašnjih dešavanja. Dešavanjima, sada sa ovim eufemizmom, označavamo proces tokom kojeg je Milošević ulagao ogromnu energiju, prvo da potpali, a kasnije i da naoruža Srbe u Hrvatskoj i Bosni, u cilju izazivanja oružanih ustanaka, a kasnije i građanskih ratova. Sve to, naravno, u cilju ostvarivanja svojih velikosrpskih snova i osnivanja memorandumske Velike Srbije.
Brana Crnčević je bio samo jedan od pomagača ostvarivanju ovih snova. Samo jedan od njih koji se u posao ubacio sa ogromnim entuzijazmom i koji je te stvari radio veoma efikasno. Crnčević je stajao na čelu institucije koja je, navodno, samo održavala veze sa Srbima iz dijaspore i koja je često slala oružje za sejanje smrti pod maskom humanitarne pomoći.
No Brana Crnčević nije bio samo čovek iz senke. Kao poslanik SPS-a, često je u skupštini i u režimskim medijima održavao potpaljivačke govore. „E, sad kad se nadje neki matori mrsomud koji pokušava da kaže: deco, sve je to opasno, možda bi nekog trebalo da poljubimo u dupe da bismo bolje prošli, ja odgovaram onako kako bih odgovorio kao pisac: neću poljubiti svinju u dupe, pa makar nikad ne jeo čvaraka“, rekao je jednom prilikom, kada je međunarodna zajednica još samo razmišljala o bombardovanju Srbije, u momentu kada je skupština još, možda, i imala nekog manevarskog prostora da se to isto bombardovanje izbegne. Crnčević nije mislio da bi se taj napad trebao preduprediti.
Crnčević nije bio aktivan samo u Beogradu; bio je član Senata RS, SDS-a, a bio je i zagovornik nevinosti Radovan Karadžića. Nakon što je Vojislav Šešelj otišao u Hag, pridružio se Srpskoj radikalnoj stranci, ali je prilikom rascepa te partije pošao sa naprednjacima i bio jedan od osnivača ove nove stranke.
Jeste, Brana Crnčević je bio i književnik. I to ne beznačajan. Bio je srpski nacionalista, ratni huškač, aktivni inicijator izbijanja oružanih sukoba, čovek koji je izvukao mnogo koristi od patnje svoga naroda. Bio je značajan književnik koliko i značajna moralna spodoba.
Nije vredan toga da se njegovo ime makar i pomene u istoj rečenici sa Danilom Kišem, a kamo li da se po njemu nazove kulturni centar.
                                                                                                                                                   Komentar Klare Mihajlović
(Mađar so, 2015. február 4., 15:02; http://www.magyarszo.com/hu/2605/Vesti_na_srpkom/121705/Slučaj-moralne-spodobe-sa-kulturnim-centrom.htm)