Prenosi iz Glupštine

Prenosi iz Glupštine
Studija slučaja: Sto dana vlade i lokalni mediji
Besnim ovih dana slušajući prenose iz Glupštine. Za te naše magarce put u Evropu ide preko zabrane pušenja, kao najvažnije mere; sada su se uhvatili za javna glasila u društvenom ili državnom vlasništvu, jer da čim njih sve privatizuju – eto nas u Jevropi odmah, na prečac.
E, ne ide to tako lako. Kao prvo, gomila urednih evropskih zemalja ima lokalna glasila, neke čak i regionalna, pa ih ne dira i ne privatizuje na silu i po svaku cenu. Ta glasila podržavaju, čak do kraja finansiraju, organi lokalne samouprave – jer su im potrebna, kao što su potrebna i građanima. Dobro, i po našim zakonima lokalne samouprave će moći da finansiraju medije, ali ih niko na to ne obavezuje. Biće kako im se ćefne, i ko im se svidi. Naši novojevropejci zapeli i jedva čekaju da upropaste lokalno informisanje, sve misleći da će se u Briselu tome obradovati. U Briselu neće, svejedno im je, ali će se ovde radovati razni dripci – kao i u svim dosadašnjim privatizacijama: klepiće nešto tuđe za male pare i prodati kao svoje za velike.
Na takav melanholičan zaključak navodi zakonski tekst: neko javno glasilo čiji je osnivač lokalna samouprava mora da ide na doboš. Dobro, to je u redu. Međutim, niko ne pita od kojih para je to javno glasilo stvoreno. Pa kaže: tek ako se ne pojavi privatnik koji bi to da privatizuje (srpski: klepi), e tek onda će se akcije dotičnog javnog glasila ponuditi zaposlenim novinarima i ostalom osoblju. Pa ako zaposleni ne pristanu, glasilo se gasi i nestaje.
Problem je u redosledu radnji. Razmotrićemo sada tri primera: jedan konkretan i dva hipotetička, mada realna i nesporna. Konkretan primer je „Pančevac“, najstariji i – na žalost nas ostalih – najtiražniji nedeljnik u Srbiji. Novinari i ostali zaposleni u „Pančevcu“, listu samoodrživom i uspešnom, godinama pokušavaju da se kvalifikuju za vlasnike tog nedeljnika, ali im ne uspeva. Čije su te novine? Pa Pančevaca, njihovih čitalaca, i zaposlenih novinara i ostalih. Šta država ima s tim? Svečano ništa. I sada treba da se taj „Pančevac“ proda na doboš prvom dripcu koji naiđe, a znamo – hvala najlepše – ko ulazi u ovu vrstu privatizacija: dripci i lopurde. Već sam napisao u tom istom „Pančevcu“ da dopuštam mogućnost da najstariji nedeljnik u Srba kupi neki blaženik kome je stalo do novinarske profesije i javnog interesa i da podupre sadašnju sjajnu ekipu urednika i novinara, da ih ohrabri i zaštiti – čak i plati. Ali, ta je mogućnost – znajući gde živimo – teorijska. Ko će novinare „Pančevca“ zaštititi od nekog dripca koji je najstariji nedeljnik u Srba kupio samo zato da ga ili ugasi ili naseli svojim propagandistima u službi te iste stranke koja se već godinama oblizuje oko najtiražnijeg lista u Južnom Banatu? Znate o kojoj je stranci reč: o SNS i o bratu njenog premijera, „stand-up tragičara“, kako ga zove moj drug Dragan Kremer. Zašto, recimo, novinarima „Pančevca“ ne bude prvima ponuđeno da postanu akcionari, pa ako ne budu hteli, neka se nađe tajkun da te novine kupi? Pa ako se ne nađe, neka „Pančevac“ propadne – nije šteta. Zašto nije promenjen redosled poteza? Da li će novinarima ostati u vlasništvu samo ona glasila koje niko neće, pa čak ni partijski dripci? Da li će državu koja “izlazi iz medija” zameniti partije i njihovi kooperanti?
Dva naredna primera jesu hipotetička, ali ne manje istinita i relevantna. Uzmimo da su mesne zajednice Bavanište (Južni Banat) i Grab (Novi Pazar, tamo gde i „koza pase pod ručnom kočnicom“, što kaže moj drug Sinan Gudžević, koji je tamo rođen) odlučile nekad davno da im treba lokalno informisanje, pa su izdvojile neke pare, možda raspisale i mesni samodoprinos za to. Bavanište da je osnovalo lokalni list „Pidikanski dobošar“ (tamošnji stanovnici zovu se Pidike), a Grab FM radio stanicu „Glas divljine“ (neka mi oproste, ništa lično). Pidikancima da je bilo stalo da saznaju ko se venčava, a ko pokopava, kad dolazi tirac iz Kovina (moj kum Vlada) da infuje svinje, do kad treba platiti porez, da ne dođe do fendovanja; itd, sve jako važne stvari. Oni iz Graba rado bi znali – pošto je kraj donekle zabit – koji su putevi prohodni, hoće li biti struje, kako će đeca u školu, pošto je june, a pošto janje; ko se venčava, a kome je i kada dženaza i već sve to. Sve sami legitimni i opravdani zahtevi radnih ljudi, građana, zemljoradnika i poštene inteligencije, kojima je – recimo sada ovde, hipotetički barem – bilo udovoljeno kako treba i sve je bilo u najboljem redu do pre neki dan kada je Narodna skupština to legitimno pravo ukinula.
Ovde sada imamo dva problema: ako dobri ljudi iz Bavaništa, Graba i Pančeva hoće svojim parama i oglasima (pa makar i „Željama i pozdravima“ na radio Grabu) finansiraju lokalno glasilo u vlasništvu lokalne samouprave ili mesne zajednice, a koje im treba – odakle bilo kome pravo da im to glasilo uskrati, pa još iz razloga „jevropejskih“? Kažu da to treba „privatizovati“ inače se Evropske unije nikada dokopati nećemo. Ajde dobro – mada lažu – ali zašto onda ne ponude prvo zaposlenima da postanu akcionari, pa šta im dobri Boga dade. Ali ne: ovi naši nesrećnici – kukala im majka – već vide nekog „privatizatora“ kod koga će se ugraditi po principu IMT (imal’ mene tute), a građanstvo i javni interes ne zanimaju ih nimalo. Sve je ovo tužno ponavljanje odvratne gadosti o tome da „nema više samoupravljanja i jedite govna“, drugačije rečeno „mi smo sada na vlasti, a vi jedite govna“.
Siromah ministar Tasovac, onako čupav i sa ventilator-mašnom, bio je jadan: ni na jedno logično pitanje nije imao logičan odgovor. To je zato što oni ne razumeju ni javni interes, niti elementarne narodne želje. Njima je neko rekao da „Evropa traži privatizaciju lokalnih medija“, mada kod sebe dopušta naveliko rad javnih glasila u vlasništvu države ili lokalnih samouprava. Pa koga oni i zašto zajebavaju? Dobro, ako su već navalili, zašto prvo ne ponude zaposlenim novinarima da postanu vlasnici lokalnih medija i da se posle herojski bore za opstanak – pa šta bude? Je li ovoj lopovskoj državi ćaća ostavio lokalna glasila, pa da ih krčme? Nije: to su građani, radni ljudi i poštena inteligencija svojim radom napravili, jer im je trebalo! A sada ova banda lopovska hoće to naše da rasproda kojekavim svojim dripcima.
Toliko sam hteo da kažem za „sto dana“ (dve godine i više od sto dana) ove vlade. Imao bih i više, ali to ćemo drugi put, polako.
(Miloš Vasić, objavljeno na Autonomija, 3. avgusta 2014. godine: http://www.autonomija.info/milos-vasic-prenosi-iz-glupstine.html)