Наши Словаци

Наши Словаци
У осамнаестом веку данашња Војводина је поприлично празна земља. Помало подсећа на америчкки Дивљи запад, који могу да населе са,п тврди и вредни досељеници. Мудра хабзбуршка држаба је населила такве људе одасвуд, чак и из Француске, Италије и Каталоније. Отуда се Зрењанин звао Нова Барселона. Од тих насељеника из далека до данас су опстали само Словаци. Нису се србизовали, нити су Мађари успели да их мађаризују преко својих пастора
Прошле суботе широм света је обележен Дан матерњег језика. Код нас је главна манифестација била у Ковачици. Аутора ових редова је сезонски грип спречио да присуствује и говори. Али зато нисам престао да размишљам о нашим Словацима. Прича се за народе нашег краја Европе да их раздиру мршња и ниподаштавање суседа. Хвала Богу, постоје изузеци, као што је Војводина.
У Европи је мало крајева где већ вековима постоји толика стопа мешовитих бракова, толико измешаних села и градова. Али чак и у тој трпељивој Војводини постоји један још бољи пример не трпљња, већ заједничког живота и слоге. То су наши Словаци. Са некима суседима смо се свађали и ратовали. Неке смо сматрали браћом која су нас издала. Неке друге смо макар и благонаклоно презирали, макар се малко подсмевајучи у вицевима. За готово три века живота са Словацима нисмо успели да се са њима завадимо, па чак ни да им се подсмевамо, а све време смо се подсмевали и сами себи а и крваво завађали међу собом. И у ширим словенским размерама има нешто посебно у вези са Словациа. Мој пријатељ, дипломата, писац и преводилац са више словенских језика, Владан Матић, испричао ми је анегдоту о словачком као словенском есперанту. Наиме, када се сретну Словени са југа, севера или запада, међусобно се баш не разумеју, али сви помало разумеју словачки.
Откуда овак народ међу нама? У осамнаестом веку данашња Војводина је поприлично празна земља коју није лако населити. Део су мочваре, а има и праве пустиње (Делиблато). Помало подсећа на амерички Дивљи запад, који могу да населе само тврди и вредни досељеници. Мудра хабзбуршка држава је населила такве људе одасвуд, чак и из Француске, Италије и Каталоније. Отуда се Зрењанин звао Нова Барсеоона. Од тих насељеника из далека (дакле не рачнајући Мађаре и Румуне који се географски наслањају на своје матице) до данас су опстали само Словаци. Немци су нестали у страшном реваншу на крају Другог светског рата, као и њихови сународници широм источне Европе.
Наши Словаци од почетка нису били сасвим обични. Већином протестанти, разликовали су се од већине у својој постојбини. Макс Вебер би од среће искочио из гроба када би знао да постоји народ који потпуно оправдава његову тезу о вези протестантизма и високе радне етике. Београђани су од стварања Југославије упознати са вредним Словакињама, као живим симболима те протестантске вредноће. А политички, Словаци су били вероватно једина бројна мањина која је безрезервно подржавала свали Југославију.
Вратимо се првобитном питању: зашто се нису утопили и нестали? По томе се разликују од Срба. Будимпешта је пуна улица названих по Србима. Али већ у време када су постали знаменити, ти људи су већ били мађаризовани. При том не мислим само на Петефија. Срби у данашњој источној Украјини и јужној Русији нестали су већ у првим нараштајима. Словаци се нису србизовали, нити су Мађари успели да их мађаризују преко својих пастора. Изгледа да их је њихова двострука оданост језику и цркви сачувала. Као што их је и економски одржала њихова марљивост. На то ме увек подсећа моја пријатељица Зузана Жкал. Она је цео живот сваки дан радила на свом имању, па пре подне у фирми, а по подне у Београду. А често сам је слушао како херувимским гласом пева словачке побожне песме, спремајучи се за недељну службу.
Појединачни симбол наших Словака може да буде једна друга Зузана, наивна сликарка Халупова. Ове године се обележава 90 година од њеног рођења. Зузана Халупова заправо не треба да се своди само у оквире једне етничке групе. Она може да се посматра и као симбол женске еманципације. Обична жена из народа, самоука, која у мушком и елитистичком свету осваја највеће светске галерије. А све то без претензија, без жеље за славом и богатством.
Вредни чувар словачке наивне уметности Павел Бабка ми је испричао како су Зузани Халуповој предлагали да скупље наплаћује своје слике. Она је то одбила, говорећи да су њене слике скупе у односу на надницу копача. И додавала је да она ионако уђива у сликању. Можда је она била прави пример тога да кроз праве уметнике проговара нешто узвишено, изнад овога света. Можда су зато њене слике са библијским мотивима тако необипчне. Мало је који уметник (Шагал?) успео да библијске мотиве помеша са малим радостима и великим лепотама народног живота. Само је особа тако укорењена з своју средину, а тако побожна, могла да направи оваква дела.
Нисам сигуран да довољно користим наслеђе ове велике жене. Она је пример и тога колико је наша културна средина била (а надам се и да је остала) отворена, шарена и богата. Са друге стране, са сетом се подсећамо времена када је уметница из народа могла да се тако уздигне.
Да ли је то могуће данас?
А постоји још једна колективна поука коју можемо да научимо од наше браће Словака. Како се ненаметљиво, али упорно, чува и одржава свој идентитет.
(Предраг Ј. Марковић, Политика, Културни додатак, 28. фебруар 2015.)