Internet je skrojen po meri naše otuđenosti
Internet je skrojen po meri naše otuđenosti
Zamislite prosečnu osobu u kasnim tridesetim ili na početku četrdesetih godina koja nema partnera, druži se sa uskim krugom prijatelja i suočena je sa pritiscima okoline da se uda ili oženi. Takva osoba prepoznaje prednosti interneta, društvenih mreža i foruma kao izvore novih kontakata.
Kada je frontmen „Partibrejkersa“ Zoran Kostić Cane na jednom nastupu video da se tinejdžeri veći deo koncerta trude da naprave što bolji „selfi”, prekinuo je svirku rečima: „Deco, bacite mobilne telefone i uživajte u muzici. Zbog toga ste došli na ovaj koncert.“
Ovu anegdotu rado prepričava Dalibor Petrović, docent na Saobraćajnom fakultetu, predavač na master studijama na Filozofskom fakultetu i autor knjige „Društvenost u doba interneta”, kada želi da ilustruje razmere zavisnosti od društvenih mreža. Jer, od kada su socijalne mreže postale „najvažnija sporedna stvar” u našim životima, postalo nam je važnije da snimimo perfektnu fotografiju nego da uživamo na koncertu, u društvu voljene osobe ili pogledu na morsku pučinu.
Na pitanje zašto imamo potrebu da svoje fotografije sa plaže postavljamo na „Fejsbuku”, a svoje stavove o životu prezentujemo na „Tviteru”, ovaj profesor kaže: „Zato što smatramo da ne postojimo u realnom ako ne postojimo u virtuelnom svetu. Da bismo bili što vidljiviji, mi postavljamo veliku količinu ’promotivnog materijala’ koji nas predstavlja u lepšem svetlu – fotografije obrađene u fotošopu, zanimljive turističke destinacije koje smo obišli, knjige koje smo pročitali, filmove koje smo gledali... Međutim, zaboravljamo da fotografisanjem događaja gubimo autentičnost osećanja. To je nešto
što se često naziva prostituisanjem privatnosti, jer privatni prostor postaje javni prostor. Ja sam veoma zabrinut što mi dobrovoljno otkrivamo našu intimu jer mnogi mogu da ukradu tu intimu – počev od net kompanija, preko različitih softvera za analizu našeg ponašanja na mreži, hakera, pa sve do bezbednosnih službi. Svi oni nelegalno uzimaju te podatke i mogu da trguju sa njima – kaže Petrović.
Iako je svestan svih loših strana društvenih mreža, ovaj sociolog ipak ne smatra da „Fejsbuk” i „Tviter” uništavaju bliskost među ljudima. Istraživanje koje je objavio u svojoj knjizi, ali i studije drugih eminentnih sociologa kao što je Manuel Kastelas, ne potvrđuje tezu o dominantno negativnom uticaju društvenih medija. Inače, Petrovićeva knjiga „Društvenost u doba interneta“ proglašena je za drugu najbolju sociološku knjigu u 2013. godini u izboru Srpskog sociološkog društva u konkurenciji od 40 knjiga, a Društvo za informatiku Srbije dodelilo je povelju za najbolje naučno dostignuće u oblasti informatike za 2014. godinu.
– Smatram da ljudi održavaju kontakte sa bliskim osobama uživo i tehnologija nam služi kao dopuna, a ne kao zamena za tu bliskost. Osim toga, većina ljudi ne prihvata za prijatelje ljude koje ne poznaje. Najotvoreniji za prihvatanje novih odnosno nepoznatih jesu ljudi u srednjim godinama, bilo zbog toga što su usamljeni, bilo zato što su zatvorili svoj krug prijatelja, pa teško upoznaju nove ljude. Samo u romantičnim komedijama ljudi se upoznaju na autobuskoj stanici, u liftu ili u kafiću. Zamislite prosečnu osobu u kasnim tridesetim ili na početku četrdesetih godina koja nema partnera, druži se sa uskim krugom prijatelja i suočena je sa pritiscima okoline da se uda ili oženi. Takva osoba prepoznaje prednosti interneta, društvenih mreža i foruma kao izvore novih kontakata – ističe Petrović.
Naš sagovornik dodaje da je u SAD internet prvo mesto na kome populacija starija od 40 godina traži i pronalazi partnera. U ovom momentu oko 100.000 ljudi u Srbiji je u vezi ili je bilo u vezi sa osobom koju je upoznalo preko neta. Da li je to dobro ili loše zavisi od toga da li smatramo da je internet uzrok ili posledica naše otuđenosti... Petrović smatra da smo mi bili otuđeni i pre nastanka društvenih mreža i da je internet „skrojen“ po meri naše otuđenosti.
– Naš prostor društvenosti se proširio i preliva se iz realnog u virtuelni svet – mi sve više kupujemo „onlajn“, sve više pričamo sa našim rođacima u inostranstvu preko skajpa, pronalazimo poslovne kontakte preko „Linkedina”, pa ne treba da čudi što prijateljstva održavamo preko „Fejsbuka”. To je ceo paket – ističe ovaj sociolog.
A na primedbu da uz pomoć „Fejsbuka” i „Tvitera” često predstavljamo sebe u lažnom svetlu, Petrović kaže:
– Ljudi koji su aktivni na društvenim mrežama aktivni su i u realnom životu. Komunikativne osobe živo debatuju i na fejsu, a introvertni ostaju povučeni. Voleo bih da vidim kako neko ko je neduhovit i neobrazovan na netu postaje duhovit i zanimljiv. Čak i ako pored sebe stalno držite knjigu citata, latinskih poslovica ili bisera mudrosti, ne možete lagati sve ljude sve vreme o tome ko ste vi u stvari.
Lažna tviteraška demokratija
Iako mnogi smatraju da je „Tviter” jedini medijski prostor koji nije cenzurisan, Petrović smatra da je on postao pseudodemokratska mreža. „Iako na ’Tviteru’ svako može da kaže sve što misli, u praksi nekoliko tviteraša generiše sav saobraćaj na mreži. Oni postaju globalni kreatori mišljenja, i to uzrokuje lažnu sliku o moći tviteraške zajednice. Jer, ako samo par ljudi upravlja komunikacijom na ’Tviteru’, a ostali uglavnom retvituju, to ne znači da su oni spremni da ’poginu’ za te tvitove. Zato se dešava da nešto što ’zapali’ ’Tviter’ u realnosti se svede na nekoliko demonstranata. Moja istraživanja pokazuju da će se u realnosti ljudi angažovati oko nekog egzistencijalnog problema o kome se debatuje na mreži. Primera radi, kada je udruženje ’Efektiva’ najavilo protest zbog kredita u švajcarcima, oko 700 ljudi je najavilo dolazak, a došlo ih je više od hiljadu... Kada je bio zakazan protest zbog zatvaranja Studentskog parka u noćnim satima, oko 700 ljudi je najavilo dolazak i niko nije došao. Dakle, ljudi će se okupiti zbog onoga što njih konkretno boli.”
Katarina Đorđević
(Politika, 21.10.2015, foto: Z. Anastasijević, http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Internet-je-skrojen-po-meri-nase-otudjenosti.lt.html)
