Subotica - kao grad koji ne leži samo na pesku već i u centru Telečke lesne visoravni - ima staru tradiciju kopanja lesa i pravljenja opeke. Imamo famoznu žutu kocku i sjajnu „svilenu" ciglu (selyemtégla), kao i stari biber-crep i ostale ciglanske proizvode, od kojih je svaki priča za sebe.

Ne pamti se kad su ljudi u ovom kraju prvi put pravili cigle od sušenog blata gline (tzv. "vályogtégla"), a i za salaše-nabijenice i tradicionalne subotičke zemunice (takva se jedna još može videti na Beogradskom putu, kod Kerske crkve), vadio se les koji je mešan sa pšeničnim mekinjama. Ispod peska najčešće se nalazila siva varijanta istog supstrata.

Smatra se da je les arheološki sloj nastao dugoročnim nanosom prašine koja se postepeno sabijala, nešto u vremenu pre i nakon Panonskog mora. U jednom periodu subotički kraj se izdizao kao „ostrvo" iz plitkog mora, čiji ostatak su slatine, ali i Balaton (pa i Palić), a na starim mapama vidi se ne malo jezero kod Zrenjanina, na mestu današnjeg najvećeg ribnjaka Evrope, Ečke.

Da se vratimo na opeku. Jedna od prvih naših ciglana bila je ona Titusa Mačkovića, ako ništa drugo setićete se tog imena po istoimenoj subotičkoj ulici. Od Mačkovićeve ciglane ostala je samo njegova vila Bagolyvár blizu gradske deponije, dok je možda odmah druga po osnivanju bila ciglana Molcer, nedaleko odatle - današnja ciglana Bačka opeka, u stečaju. Austrijski građevinar Johan Molcer (Molzer) stigao je u Suboticu da svojim graditeljskim umećem onomad pomogne u izgradnji pozorišta. Korintski stubovi, koji čak i nakon devastacije pozorišta predstavljaju jedan od zaštitnih znakova Subotice, njegovo su delo. Molcerovi su i u narednim generacijama negovali građevinarsku tradiciju i Subotica i okolina njima može da zahvali mnoga zdanja, porodične kuće, vile, crkve... ali najčuvenija je „molzer" opeka. Druga od dve ciglane koje je otvorio Molcer je nakon rata konfiskovana i preimenovana u Polet, koji je danas uglavnom deponija.

Samo da kažemo da, iako je nastanjen uglavnom Bunjevcima, Ker nije ime koje su mu oni dali  po psu, već stari naziv dela grada, verovatno najstarijeg dela, još iz vremena Turaka [1,2]. Ako bi neko sumnjao u to, onda bi ga pitali zajedno sa Laslom Mađarom (Magyar László, 1937. - 1998.) istoričarem Subotice: A kako i zašto onda postoji niz naselja u Mađarskoj sa istim imenom? Jeste da i tamo ima Bunjevaca, ali su nazivi kao Ókér, Újkér (Stari i Novi Ker), Kérsemjén i slični u stvari hunskog porekla, pričao mi je tokom jednog razgovora.

Nije isključeno da su cigle koje i danas stoje ugrađene u stubove pozorišta poreklom odavde, iz ove deponije - kako generacije Subotičana jedino pamte ciglanu u Keru. Ali ova „deponija" ima i svoju drugu, znatno svetliju stranu.

Na oko osam hektara kopova koji se prostiru na zapadnom rubu grada zabeležili smo sve životinje i biljke, od divljih orhideja (Orchis coriophora) i stepske tarantule (Lycosa singoriensis) do belouške (Natrix natrix) i mrmoljka (Triturus) /vidi fotografije/. Mada u sve manjem broju, jer se prostor koji je za svojih najmanje sto godina postojanja prošao tzv. „prirodnu rekultivaciju" sve više sužava: meštani nekontrolisano iznose komunalno đubre i to je po nama glavni razlog da je opština u više navrata pokušala kompletno zatrpavanje depresije.

Za one koji su poput mene odrasli u Keru, ovo nikada nije bila deponija. Iz bare Đar [3] sam osamdesetih donosio „vodene guštere" koji se raspiliše po stanu na maminu veliku radost, a ko je znao da peca donosivao je bogami i ribu. Vizuelno sećanje zauvek ostaje na „pitomu albino beloušku" koju sam posećivao celo leto i uvek je pronalazio, sve dok je verovatno neki nesavesni dečak nije ubio. Bila je sasvim obična bezopasna zmija - i to bele boje i crvenih očiju - ali joj se moglo prići i do na metar i, mirno čučeći, pratiti šta radi. Kao da je navikla na svakodnevnu posetu dece! Može se reći da je ova ciglana najviše doprinela da kao tipično gradsko dete zavolim prirodu. Uprkos smeća i zatrpavanja, kopovi su do dan danas ostali

vruće tačke biodiverziteta - ovde su pronađeni retki lokalni leptiri (npr. lastin repak), niz vrsta vodenih insekata (Dytiscidae), dve vrste mrmoljaka, nekoliko vrsta žaba, bezbroj ptica (redovni su fazan, jarebica, prepelica, barska koka, liska, patka gluvara, gak, vodeni bik, vetruška, mišar, ševe, trstenjaci, carić, strnadice, belke, travarke, poljski vrapci, žutarica, štiglić...). Još uvek, svakog leta skupi se na stotine pčelarica (Merops apiaster) koje odhranjuje mnoštvo osa i bumbara privučenih nektarom poljskog cveća. U ovoj ciglani ranije je živela i barska kornjača.

A gradski oci su ovaj put čvrsti u svojoj odluci da je zatrpaju [4]. Sa njom će nestati i jedan od zadnjih centara biodiverziteta Subotice, koji bi (koji su) mogli da koriste pedagozi za nastavu biologije u prirodi... Nestaće vrste zaštićene zakonom, ali ko u ovoj državi mari za to?

[1] Istorijski Arhiv Subotica (1991): Koreni - Svedočenje vekova, 1391-1828, Tom 1, str. 3

[2] O naselju Ker: http://www.gradsubotica.co.rs/ker-bajnat-i-ulica-crvenih-fenjera

[3] Kome pripada bivši „Đar" u „Keru"?: http://www.skyscrapercity.com/showpost.php?s=035960764480826edd1db028c6b15869&p=26092836&postcount=2872

[4] Grad kupuje Kersku deponiju, post od 26. septembra 2008:  http://www.skyscrapercity.com/archive/index.php/t-419324-p-12.html;  isti naslov u Građanskom listu: http://www.naslovi.net/2008-10-01/gradjanski/grad-kupuje-kersku-deponiju/844662

Komentari

Dodaj Novi Pretraga

Đorđe Dragojlović  - Slika je sklonjena   |109.93.49.xxx |07-01-2012 12:37:25 Zahvaljujemo gospodinu Molzeru na ovom reagovanju. Uvaživši njegove argumente i u skladu sa onim što smo dogovorili, pomenutu fotografiju smo uklonili iz priloga. Đorđe Dragojlović, urednik Odgovor | Citat

Sandor Alexander Molzer  - Dopuna: izvor teksta i fotografije za Uredništvo   |90.137.147.xxx |01-01-2012 20:57:24 Poštovano Uredništvo, Sukladno zakonu o medijima tražim da dopunite tekst objavljen na Vašoj Internet stranici Diurnarius: diurnarius.info/index.php/sr/subotica u rubrici Subotica, autora Dozsai Jozsefa „Ker – smetlište ili dragulj biodiverziteta?“ zbog slijedećih činjenica: Nigdje u tekstu, pa ni na njegovom kraju niste naveli zvor iz kojeg ste ispisali rečenice: „Austrijski građevinar Johan Molcer (Molzer) stigao je u Suboticu da svojim graditeljskim umećem onomad pomogne u izgradnji pozorišta.“ I: „Korintski stubovi, koji čak i nakon devastacije pozorišta predstavljaju jedan od zaštitnih znakova Subotice, njegovo su delo.“ Isto tako niste naveli izvor od kud ste 'posudili' ovu rečenicu niti potpisali fotografiju koja se nalazi na početku navedenog Dozsaievog teksta. Naime, citirane rečenice s vrlo malom izmjenom uzete su iz teksta novinarke Vesele Laloš objavljenog u „Danas“-u u rubrici „Juče i danas“ od 18.12.2007. pod naslovom „Kad se jedna nepravda poništava drugom“. Taj tekst je nastao iz dijelova mojih tekstova i mog intervjua s novinarkom, što se da i iščitati iz njega. To dakako nije naznačeno niti navedeno u Dozsaievom tekstu . Nadalje, fotografija moga oca s prijateljima objavljena je ekskluzivno u tom istom tekstu uz moje izričito dopuštenje, jer je slika dio moje obiteljske arhivske građe. Nije mi poznato da sam Vašem Diurnariusu, niti pak Vašem novinaru dao dopuštenje za njezinu objavu – fotografija je 'izrezana' iz moje fotografije i vrlo je loše rezolucije, ali se lijepo na njoj može prepoznati moj otac iz malo narušene kompozicije te iste moje fotografije. Isto tako niste niti dali pod nju odgovarajući 'potpis', a niti ste naveli izvor od kuda ste ju 'posudili'! Stoga, pozivajući se na Zakon o medijima tražim da ispravite navedene propuste: izvor iz kojeg ste preuzeli gore citirane rečenice, fotografiju i potpis pod fotografiju, uz naznaku da je navedeno iz moga intervjua danog novinarki Veseli Laloš. Inače, tekst g. Dozsaia lijepo obrađuje floru i faunu toga dijela Subotice, uprkos nastaloj eko-katastrofi uslijed 'tajnog' i 'javnog' navažanja gradskog smeća. Međutim, autor, pa vjerojatno i Uredništvo, prvenstveno je vrlo zabrinut za rijetke biljke i životinje koje na tom zemljištu obitavaju, a nimalo za činjenicu da je to nečije vlasništvo. Taj „dugoročni nanos prašine“, kako navodi pisac teksta je zapravo imovina obitelji Molzer (Molcer). Kao što se da iz teksta iščitati, pisac tih redaka vrlo se angažirao pojasniti čija je 'bila' ili 'gotovo bila' prva ciglana, a malo je inzistirao na činjenici da sam od gradske uprave i samog gradonačelnika svojevremeno – javno i osobno, pa i danas, tražio da se prestane s navaženjem kuge u centaru grada – te deponije smeća koja ugrožava život i zdravlje građana i obezvređuje tuđu imovinu. Uostalom, i o tom 'smeću' i parceli mogli ste čitati iz moje izjave navedene u intervju koji sam dao novinarki Veseli Laloš a koji je lijepo obrađen u tekstu „Kad se jedna nepravda poništava drugom“. Sandor Alexander Molzer 1.1.2012. Odgovor | Citat

Dodaj komentar
Ime:
Email:	bez obaveštenjasa obaveštenjem
Websajt:
Naslov:
UBBCode:	-boja-aquacrnaplavafuchsiasivazelenalimunastakestenjastatamno plavamaslinastaljubièastacrvenasrebrnatealbelažuta -veličina-sićušnomaloosrednjevelikoogromno
	Morate navesti anti-spam kod koji stoji na slici.

 

3.26 Copyright (C) 2008 Compojoom.com / Copyright (C) 2007 Alain Georgette / Copyright (C) 2006 Frantisek Hliva. All rights reserved."