Za razliku od ogromne većine životinja koje imaju strogo određen i često veoma jednoobrazan, gotovo bismo mogli reći dosadan jelovnik, čovek je već u praskozorju svog istorijskog razvoja odabrao da bude svežder, svaštojed. Nije to jedino što ga razlikuje od ostalih putnika Nojeve (b)arke: on je jedini koji je (i) u ishrani razvio hedonističke sklonosti, koji ume da uživa u njenom izboru, pripremanju, o konzumiranju da i ne govorimo. Od ishrane, u suštini rutinske potrebe organizma da obnovi svoje energetske i druge rezerve, čovek je izgradio čitav(e) obred(e), a znanje pripremanja hrane uzdigao do umetničkih visina.

Paralelno je razvijen veoma razgranat sistem svakovrsnih tabua i pravila koja nas teraju na razne vidove uzdržavanja od jela. Recimo, na uzdržavanje od određenih vrsta jela. Ta se pravila i običaji razlikuju od mesta do mesta, od naroda do naroda. Iako zahuktala globalizacija (do)nosi sa sobom i sve ujednačenije običaje u ishrani, razlike su ipak prilično velike: ono što je uobičajeno kod nas, nezamislivo je na nekom drugom mestu, ono što se jede ovde, drugi ne mogu da smisle... Stručnjaci su uspeli, na osnovu brojnih karakteristika, opisati gotovo šest stotina kultura koje egzistiraju u današnjem svetu. Treba li reći da je jedan od značajnih parametara za definisanje pojedinih kultura bila upravo -- ishrana. Možda vas  iznenađuje činjenica da nema ni jedne vrste hrane koju koriste sve te kulture? Ni jedne vrste mesa? U nekim delovima Afrike ženama nije dozvoljeno da jedu pileće meso, ali to nije nikakav izuzetak: ravno 42 kulture ne koriste u ishrani kokošje meso. Pripadnici više od šezdeset kultura jedu međutim meso pacova, što je kod nas bilo prilično neuobičajeno, sve dok se pre nekoliko decenija nije razvio uzgoj nutrija. I danas je sigurno malo onih koji ih jedu - jeste li videli u prodavnici konzervu sa mesom nutrije? A ne treba ići daleko, u španjolskoj pokrajini Valenciji njihovo meso je specijalitet nacionalne trpeze!

Uzdržavanje od jela, post, ili - u izvesnom smislu, gladovanje - smatra se najstarijim metodom lečenja, čiji tragovi sežu u same početke ljudske istorije, a i danas je aktuelna. Verovatno više nego ikad. Metod lečenja koji čisti organizam, telu i duši daje novu snagu. Metod koji je za mnogo šta dobar, a za koji ne treba gotovo ništa.

Prvi spomen svesnog korišćenja uzdržavanja od jela nalazi se u egipatskim hijeroglifima. Iscelitelji svih kasnijih kultura poznavali su i koristili post, uzdržavanje od jela, za pročišćavanje tela i duše. Narodi su nekada pojedinim vrstama hrane pripisivali demonsku snagu, demonske karakteristike: ne želeći dospeti pod njihov štetan uticaj, uzdržavali su se od jela za koja su smatrali da u njima obitava demon neke bolesti.

Osnaženje koje donosi post bio je drugi razlog uzdržavanja od jela u antičkom svetu. Ovakvo shvatanje nalazimo prvenstveno u tradicionalnoj narodnoj medicini, ali i u magijskim ritualima različitih verskih pravaca. Tradicionalna narodna medicina pripisivala je veću moć lekovima i magičnim sredstvima ukoliko je čovek pre njihove primene postio nedelju dana. S druge strane, grčke filozofske škole nisu od posta očekivale samo zaštitu od demonskih uticaja, nego i pročišćenje duha, unutrašnje zadovoljstvo, oslobođenje i sreću.

Nije baš neophodno, ali kad volimo

Videli smo dakle da se još od antičkih vremena smatralo da post ima dva aspekta, dve strane: telesnu i duhovnu. Telesna se svodi na uzdržavanje od hrane životinjskog porekla, mrsa, mada podrazumeva i uzdržavanje od grešnih misli, želja i dela (recimo, seksa), te svega hedonističkog: duvana, alkohola, ama svega što za smeran život nije baš neophodno, a što svi u stvari volimo, kratko je to definisao jedan moj kolega. Posno je opozit od masnog. Masno znači mesno, a mesno podstiče putenost, agresivnost, navodi na greh... Zato je telesni post, osim što je metoda očišćenja tela, ujedno i podloga za duhovni.

Gotovo da nema religije koja ne praktikuje uzdržavanje od hrane, ali različite verske zajednice na različite načine praktikuju post. Neke su u tom pogledu vrlo stroge, druge manje, pa znaju i progledati kroz prste. Hrišćanstvo drži da  post nije namet već radost, te da ne može biti važniji od zdravlja, razvoja ili života: zbog toga, posta mogu biti oslobođene trudnice, deca, bolesni ili iznemogli... U izvesnim okolnostima nije preveliki greh čak ni ako se zanemare njegovi telesni aspekti. Recimo, bilo i ne ponovilo se, dugotrajne nestašice ulja. Ili, zgodno radno mesto noćnog čuvara u mesnoj industriji, koji mesecima nije video platu...

Elem, ako nije prevelika tragedija ako se mrsi malo, to ne znači da mora mnogo. Samo bez prekomernosti, jer svaka neumerenost nosi sa sobom opasnosti kojih možda nismo svesni, ali čije posledice nas kad-tad zakače.

Grčki lekar iz prvog veka naše ere, Galen, o postu je zapisao sledeće: Duša se davi od obilja krvi i masti i neće biti sposobna videti i razumeti božje, nebeske stvari. Njegov stariji kolega Hipokrat (iz petog i četvrtog veka pre naše ere) tvrdio je da glad velikom snagom deluje na čoveka i da je možemo smatrati sredstvom koje vodi do izlečenja. U starom Egiptu, Meksiku, Grčkoj, Persiji, ali i u drugim kulturama, običaj je bio da se tokom priprema za verske praznike posti.

Gotovo je sigurno da su Mojsije, Isus, Muhamed, Buda, Čankaračarja (Chankaracharya) imali intenzivna duhovna iskustva tokom posta, jer su tokom tih razdoblja povlačenja dolazili do važnih spoznaja. Muhamed kaže na jednom mestu: Molitva je polovina puta do Boga, post vodi do kapija nebeskih, a njegove su i reči Trebate postiti, kako biste se naučili braniti od zla.

Stari običaji istoka pridavali su veoma velik značaj praktikovanju posta i optimalnoj ishrani. U razdobljima uzdržavanja hinduisti osobitu pažnju posvećuju zdravstvenim i moralnim svojstvima svakodnevne hrane. Uopšte ne jedu meso, ribu, jaja, a monasi osim toga izbegavaju i sve što može otupljujuće ili oživljavajuće delovati na pojedine telesne funkcije: alkohol, droge, snažne začine, luk, gljive... Interesantno je da, suprotno evropskim običajima, slavlja obično ne obeležavaju gozbama, već postom. Buda je o postu rekao i da će, kada nestane sve moje meso, duša biti prosvetljenija, a budnost duha sve jača. U njegovo vreme post je bio sastavni deo života monaha, koji su se hranili samo jedanput dnevno.

Da li je glad bolja od sitosti

Suprotno nekim drugim mišljenjima, uveren sam da je svaka vrsta uzdržavanja od hrane ujedno i neka vrsta gladovanja. Ako možemo biti gladni znanja, zašto ne bismo mogli biti gladni neke hrane, nekog jela, još jednog zalogaja ili gutljaja nečega. Prihvatimo li, ma koliko moglo biti neprecizno, takvo određenje, makar za potrebe današnjeg teksta, onda temu uzdržavanja od hrane, posta, gladovanja dakle, možemo još proširiti. Interesantno je da Prosvjetina i Globusova Velika enciklopedija aforizama nema odrednica za post: postoje rubrike sabranih izreka za „hranu" i „glad", ali nema „posta". Nema istina ni „pića", ali zato ima „pijanstva"...

Ako ti neko kaže da je glad bolja od sitosti, nemoj mu vjerovati, kaže narodna uzrečica iz Tanganjike. Tamo gde je nastala obilje je oduvek pre bilo izuzetak nego pravilo i poruka ove izreke zakonomerno je rođena iz životne stvarnosti. No ona ipak ima i univerzalno značenje: većina nas bi se u svakom trenutku laka srca saglasila sa njenom istinom. Pa ipak, mnogi ljudi, bez ikakve prisile, mimo verskih obaveza, osim obilja hrane koja im stoji na dohvat ruke, vođeni nekim svojim idejama i potrebama, gladuju. Gladuju zbog zdravstvenih, estetskih, pa čak i političkih razloga.

Najčešće gladuju iz estetskih razloga, primenjujući neku od bezbrojnih kura za mršavljenje. Kao i u svemu drugom, i tu svaka neumerenost može imati kobne posledice. Nešto je manji broj onih koji gladuju kako bi bili zdraviji. Imao sam prijatelja kome ni pre više od tri desetleća, kada smo se upoznali, lekari nisu proricali neki dug život: prošao je rat - onaj, Drugi, svetski - bio ranjavan, svako malo bolovao. Onda je negde naleteo na ideju poboljšanja zdravlja gladovanjem. Uporan, pre bih rekao tvrdoglav kakvim ga je priroda dala, bacio se na to, govoreći da ionako nema šta da izgubi. Počeo je redovne godišnje ture gladovanja, duže od mesec dana. Jednom je izgurao mislim 42 dana, pijući sve vreme samo sokove od ceđenog voća! Zdravlje mu se zaista poboljšalo, izgurao je još dosta godina, dok nije otišao, u dubokoj starosti...

Možda češće nego što to primećujemo, ali gladovanje je korišćeno i u političke svrhe. Najpoznatiji političar koji je gladovanje koristio kao političko oružje bio je Mahatma Gandi, čovek koji je zahvaljujući (i) tome izborio nezavisnost svoje zemlje.

Gladovanje, poznatije kao štrajk glađu, korišćeno je i na ovim prostorima, ali sa znatno manjim uspjehom. Kao sredstvo političke borbe bilo je neuspešno u slučaju zatvorenih pripadnika Irske republikanske armije: „gvozdena ledi", Margaret Tačer (Margareth Tacher) bila je nepopustljiva i nekoliko je štrajkača gladovalo bukvalno do smrti. Kao i nekoliko zatvorenika u turskim zatvorima, koji su protestovali zbog neljudskih uslova u kazamatima.

Ako Indijci imaju najpoznatijeg štrajkača glađu, mi verovatno imamo junaka dostojnog stranice u Ginisovoj (Guinness) knjizi rekorda. Kao i mnogo šta drugo, kod nas je i ideja štrajka glađu dovedena do apsurda: štrajkovalo se glađu i zbog ozbiljnih političkih pitanja, ali i zbog svakodnevnih, gotovo bagatelnih stvari. Poput fotelje direktora pozorišta, recimo. A što se tiče onog junaka: on je naš sugrađanin i valjda ga svi Subotičani poznaju. Zašto i ne bi, kada je svojevremeno u svoju svadbu pozvao čitav grad. To je Radivoj Milutinović, čovek koji sebe zove nadimkom Mujo, ranije, pre sudske rehabilitacije, sa dodatkom Lopov. Verovatno ni sam ne zna koliko je puta i zbog čega sve nije počinjao štrajkove glađu, koje bi prilično brzo i završavao. Čuo je i on valjda za onu uzrečicu iz Tanganjike...