Prošlo je deset godina od onih 78 dana. Subotica je nešto ranije dobila svoju zvaničnu prezentaciju na internetu, ne znam tačan datum, ali u knjizi gostiju prvu je poruku upisao tadašnji webmaster, na mađarskom jeziku, 24. februara 1998. godine.

Godinu dana kasnije posetioci sajta su često ostavljali poruke u knjizi gostiju. Činili su to i tokom onih sedamdeset i osam dana, kada su ostavljene četrdeset i četiri poruke. Veći deo, dvadeset i osam, svojim sadržajem nije interesantan za ono o čemu pišem, ali u šesnaest poruka ljudi sa različitih strana, iz brojnih zemalja sa nekoliko kontinenata poručivali su nam da su sa nama, da izdržimo, nadali se da će jednom odgovarati oni koji su usmerili bombe na Suboticu, izražavali zaprepašćenje što nas bombarduju, što gađaju civilne ciljeve...

Ne znam da li je neko od gradskih vlasti tada čitao te poruke, da li je možda onima koji su se javljali zahvaljivao na rečima podrške. Nadam se da jeste, ali ako nije, trebao je. Bilo kako bilo, prenosimo ovde tih šesnaest poruka, bez punih imena i adresa pošiljalaca i sada, sa vremenske udaljenosti od deset godina, umalo ne napisah istorijske distance, zahvaljujemo im se na tom malom, a toliko dragocenom činu solidarnosti.

jolajosa, 5.06.1999.

I have visited Subotica every year since 1987. The past couple of months has horrified me. It is crazy for NATO to hit Subotica, Palic and Horgos. My heart blead. I would be glad to hear from any Subotica besides my loved ones I speak to in Subotica everyday. I hope that I can return to visit this year and be with my friends. Subotica and Palic are so beautiful and have a better night life than here in central London.

Zsuzsanna, 06.05.1999.

Isten orizze meg Szabadkat!

František, 24.04.1999.

Nedajte se laloši!!!

Akos, 23.04.1999.

Nagyon aggodom a kis Szabadkaert.

Szerintem az egyik legszebb es leghangulatosabb varos (volt?) a Delvideken.

Teljes szivembol kivanom, hogy visszaterjenek a bekes allapotok.

marijana, 21.04.1999.

Drage moje... nadam se da ste dobro.. u ovako strasnim vremenima. Cuvajte se, i budite mi dobre. Vidimo se u junu. I miss you a lot, and love you the most!

KRISZTINA, 20.04.1999.

Kitartas draga szabadkaiak!Sokat gondolok ratok es a varosomra, az en Szabadkamra!

ELEK, 20.04.1999.

szomorusag telt meg benem a hirek halasa veget.

tanárok, 20.04.1999.

Udvozlet a szabadkaiaknak!Reméljük hamarosan végetér a háború, és utána megint mehetünk vásárolni Szabadkára farmert és konyakot! Addig is kitartás, és fel a fejjel.

dado, 20.04.1999.

nemogu da verujem da se obmbarduje moj najdrazi gradsuboticani drzite se i nedajte sesvi smo uz vas

Jackie, 18.04.1999.

I would like you to know that I hope you all get your town back to new and I will you all the best of luck during the bombings take care and God Bless

Branko, 17.04.1999.

Bombardovali Suboticu! Strasno! Valjda ce im se jednog dana suditi zbog toga!

Dragoljub, 16.04.1999.

Drago mi je da sam danas naisao na vas sajt. Upravo sam cuo da i vas grad nije zaobicen znate na sto mislim i nadam se da ste svi dobro. Drzite se hrabro kao i do sada posto smo i mi u dijaspori uz vas. Puno vas pozdravlja vas Lala.

Mirjana i Branislav, 15.04.1999.

Drago nam je da smo u kontaktu sa svojimm rodnim gradom iz daleke Amerike. Cujemo vase sirene i bombe i nije nam lako, naprotiv. Drzite se, budite svi u slozi isetite se:ZIVOT NIJE FER ALI CE I OVO PROCI. Sa vama smo ali za sada, nemocni.

Nikola, 07.04.1999.

Drzi te se moji Suboticani i Palicani moje misli i srce su uz Vas!

Miro, 05.04.1999.

Nadam se da ste svi donekle dobro u nasoj divnoj Subotici mislimo na vas ovde napolju u svetu.

Pispeki, 02.04.1999.

Dragi moji sugradjani,evo sam se i ja najzad prikljucio na mrezu.Srce mi se cepa kada citam novosti iz moga rodnog grada.Svi mi mnogo nedostajete,nastavite sa dobrim radom,sve vas voli vas suboticanin iz Johanesburga

Nema sumnje da se svi koji smo preživeli te dane i danas dobro sećamo. Mnogo čega. Besmislenog pretvaranja podruma u višespratnicama u navodna skloništa, ili još besmislenijeg kopanja rovova po njivama oko grada. Koje su, uzgred, ostavljene tako, neka iz zatrpavaju vlasnici...

Mi novinari sećamo se i ponečeg više. U prvom redu ciničnog odnosa vlasti prema građanima. Svima. Delić toga je da su akreditovani izveštači dobili navodno specijalne propusnice, sa neizostavnim "targetom" na  njima, koje su, ispostavilo se, bile potpuno bezvredne.

U seriji junačkih epova ispevanih nakon kumanovske "pobede" vlast se nikada nije osetila odgovornom i pozvanom da objasni kako to da su tako pametni i moćnim softverima navođeni projektili tako često pogađali civilne ciljeve, koji sa vojskom i vojnim postrojenjima nisu navodno imali nikakve veze.

Mala digresija, ako može. Današnje generacije su toga pošteđene, ali ja sam još učio i polagao takozvanu predvojničku obuku. U udžbeniku, koji se još uvek može pronaći, lepo je stajalo kako su tornjevi crkava izvanredne lokacije za osmatračnice, mitraljeska gnezda, o snajperima ili uređajima za lasersko navođenje (o ovima tada još nismo učili) da i ne govorimo. To je naravno u suprotnosti sa konvencijama koje zabranjuju korišćenje sakralnih objekata od strane vojske u ratnim uslovima. Pa šta? Ništa. To uredno rade sve vojske i paravojske sveta, kad god im ustreba, rekao bi cinik.

Možda će neko jednom napisati istoriju tih sedamdeset i osam dana u Subotici. Možda će tada biti napisano nešto više, ko zna, možda i puna istina o tome zašto je gađan Stipanov večernji pasulj, kako su civilni odašiljači korišćeni u vojne svrhe, kako su pokretni radari bili uključivani sve dok ne bi bili naciljani... A potom naglo pomerani na druge lokacije, kako bi se potom pred kamerama pokazivali naoko besmisleni udari na mestima gde, zvanično, ni na puškomet nije bilo ni jednog vojnika... Možda će se progovoriti i o školskom internatu pretvorenom u sedište vojne jedinice, o vojnicima u suterenu zdravstvene ustanove, o oružju za neprijatelja u podrumu crkve koja podruma nikad nije ni imala. I mnogim sličnim stvarima, koje su za obične građane bile skrivene, ako je trebalo, i pod veo takozvane vojne tajne. O kojoj ni oni koji su to videli i znali, recimo novinari, nisu mogli govoriti ili pisati.

Evo i malog svedočenja o ciničnom odnosu vlasti. Tadašnji, mlađani, ministar informacija - onaj što je svoju majku izveo iz zgrade beogradske televizije, neposredno pre nego što je u nioj žrtvovano šesnaest ljudi -- pozvao je na obavezan brifing direktore i urednike svih medija u Vojvodini. Našao sam se tamo zato što se mom tadašnjem šefu nije išlo, pa je poslao mene. Sa tog skupa zapamtio sam samo dve stvari (ostalo su bile propagandne budalaštine). Prva je da je pomenuti ministar rekao da neće biti cenzure, ali da se mediji moraju držati nekih pravila, koja je posle objašnjavao.

Mnogo je značajnija druga, jer ona govori o suštini, samom biću tadašnje vlasti. Urednik ili direktor nekog medija iz Srema, ne sećam se već o kome je reč, pitao je ministra šta da rade, građani protestuju što se na vrhove višespratnica postavljaju protivavionski topovi; može li se nešto učiniti da vojska to ne radi, upitao je, da ne bi stradali građani ako se gađaju ti položaji?

Odgovor je bio odrečan, šta da se radi, rat je, a u njemu se događa da i civili stradaju... U odnosu na ovo, kod nas toliko napadani izraz kolateralna šteta, zbog kog se izvinio i portparol NATO-a koji ga je prvi i izgovorio, paradoksalno, zar ne, deluje gotovo prihvatljivo.