Fotografije anonimnog porekla pokrenule niz novih pitanja oko smrti nesuđenog oslobodioca Vojvodine. I šire; Bolivije, recimo.

Sredinom aprila u bolivijskom gradu Santa Cruz de la Sierra završio se nadasve živopisan, zanimljiv i tajnovit životni put izvesnog plaćenika, u Hrvatskoj slavljenog kao junaka ratova iz devedesetih, u izvesnim krugovima u Mađarskoj hvaljenog kao čoveka obdarenog izvanrednim talentima pisca, pesnika, muzičara...  Rózsa György Eduardo Flores, kako mu glasi puno ime, sa nadimkom Chico (Mali, Dečko), zaista je bio interesantna ličnost, jedan iz serije onih međunarodnih umetnika svoje vrste o kojima se puna istina nikada ne saznaje, prate ih repovi mutnih i opasnih radnji koje uredno demantuju i, bez ikakve sumnje, dužna pažnja određenih službi koje veoma nerado govore o svojim radnim zadacima...

Ovako smo početkom maja ove godine počeli tekst posvećen slučaju rečenog Eduarda, koji je samo četvrtinu svog života, prvih dvanaest godina, proveo u rodnom bolivijskom gradu, centru istočnog, bogatijeg dela te zemlje, da bi nakon neuspelog terorističkog napada - meta je navodno bio predsednik te zemlje, Evo Morales - upravo tamo stradao u obračunu s policijom i ostao da zanavek počiva na lokalnom groblju.

Zašto se DIURNARIUS uopšte bavio (evo sada, i drugi put) ovom slikovitom ličnošću, čiji se životni put - ispleten od brojnih, često nepomirljivih, stvarnih ili lažnih niti - završio na opisani način?

Már 2000 elején felkeresett a parlamentben az akkor még MIÉP-es és annak ifjúsági tagozatában tevékenykedő Novák Előd, hogy járuljak hozzá és támogassam őket, fiatalokat, mert katonai kiképzésben szeretnének részesülni és egy szabadcsapatot megalakítva, egy igazi katona vezetésével fel akarják szabadítani a Délvidéket. Kiderült, hogy Rózsa Flores Eduardo a kiképzőjük és a csapat toborzója. Azonnal átláttam, hogy a gyermekesnek látszó szerveződésben beépülési kísérlet húzódik meg. Rózsa Flores valakik számára tudni akarta, hogy kik érhetők el ilyen módon a MIÉP kötelékéből, s a vezetésében van-e hajlandóság a terrorizmusra. Megtiltottam a Délvidék felszabadítását, s Novák Előd ekkor indult el kifelé a MIÉP-ből. Mert persze nem fogadott szót, belezuhant Rózsa Flores forradalmár ölelésébe...Eled Novak, tada još član MIEP-a, aktivan u omladinskoj organizaciji stranke, potražio me još početkom 2000. godine u parlamentu, da dam svoju saglasnost i podržim mlade, koji žele proći vojnu obuku i formirati jednu dobrovoljačku četu, jer  pod vođstvom pravog vojnika hoće da oslobode Vojvodinu. Ispostavilo se da četu okuplja i obučava Eduardo Roža Flores. Odmah mi je bilo jasno da se iza organizovanja koje je delovalo tako dečje, krije pokušaj uvlačenja u stranku. Za nekoga je Roža Flores hteo da sazna do koga se može doći na ovaj način u MIEP-u, te ima li u rukovodstvu naklonosti ka terorizmu. Zabranio sam oslobađanje Vojvodine i Eled Novak je tada počeo napuštati stranku. Jer, naravno, nije me poslušao, upao je u zagrljaj revolucionara Rože Floresa, napisao je Csurka István, predsednik MIEP-a (Magyar Igazság és Élet Pártja, Partija mađarske istine i života), u tekstu koji je 29. aprila objavio na sajtu svoje stranke www.miep.hu.

Csurka je tako uveo Floresa u priču oko aktuelnih međustranačkih ćeranja u Mađarskoj, tvrdeći da je rečeni održavao veoma žive i uredne kontakte sa mađarskom ekstremnom desnicom, ali da sa njegovom strankom (koju ne smatra desnom, ali to je njegova stvar), nije imao posla. Usput smo saznali da nas je upravo njegova zabrana spasila Eduardove navodne misije oko oslobađanja Vojvodine. Hvala mu, iako se džaba trudio - ako njegova priča drži vodu, naravno. Dakle, ako je verovati onom što piše Csurka, neko se svojevremeno poigravao i idejom "oslobađanja" Vojvodine! Zna se ko se takvim idejama poigrava, hvala, videli smo kako to izbliza izgleda. Uzgred, iako tvrdi da je "zabranio oslobađanje Vojvodine", Csurki je upravo tako nešto prebačeno samo tri dana kasnije, u otvorenom pismu na portalu www.nemzetihirhalo.hu: njegov nekadašnji partijski saborac podsetio ga je da je svojevremeno objavio da se nešto mora preduzeti zarad vraćanja dela Vojvodine (Délvidéka), ali da je to uradio samo verbalno, jer ništa nije učinio.

Kao što ništa u stvari nije učinio ni Eduardo Rózsa Flores, koji se godinama kasnije, navodno razočaran u političke prilike u Mađarskoj, zaputio u domovinu Boliviju, da bi se borio protiv komunista... Od čega takođe nije bilo ništa, a on je sahranjen u svom rodnom gradu.

Bilo je to nekih dve nedelje nakon Floresove pogibije, koja je izazvala međunarodnu pažnju. Bolivijske službe, sasvim očekivano, nisu se baš pretrgle da javnosti pruže mnogo podataka, još manje sasvim suvislu i koherentnu priču. Prema verziji koje se, kako ćemo videti, još uvek drže, u sukobu sa policijom stradala su tada, osim Floresa, još dva zanimljiva lika, dok su dvojica preživeli vatreni susret koji poštovaoci lika i dela Eduarda Floresa jednostavno smatraju masakrom.

No, ko je, u stvari, bio Chico?

Eduardov otac, mađarski Jevrejin, univerzitetski profesor, Rózsa György, napustio je Mađarsku 1948. godine i sa suprugom koju je kasnije upoznao, profesoricom katalonskog porekla Nelly Flores Arias, obreo se u Boliviji. Tu se, 31. marta 1960. godine, rodio Eduardo, u gradu Santa Cruz de la Sierra, u kom će, dve nedelje nakon svog 49. rođendana, kao „vođa terorističke ćelije", kako su ga označili brojni mediji, izgubiti život u sukobu sa policijom, optužen potom da je pripremao atentat na predsednika te zemlje.

Imao je dvanaest godina kada se porodica preselila u Čile, ali je godinu dana kasnije otišla u Švedsku, da bi se sredinom sedamdesetih godina prošlog veka konačno obrela u domovini njegovog oca, Mađarskoj. Eduardo je navodno tri godine pohađao vojnu akademiju, ali je nije završio, da bi potom diplomu stekao na budimpeštanskom univerzitetu. Bio je, 1988. i 1989. godine, poslednji sekretar univerzitetske organizacije komunističke omladine - što je, mnogo godina kasnije, pravdao post-festum sklepanim razlozima, već kako su prilike zahtevale. Csurka István tvrdi da je paralelno sa pomenutom sekretarskom funkcijom, ili posle toga, bio i pitomac škole za izobrazbu špijuna u Minsku, tada još u okviru Sovjetskog saveza.

Eduardo je kao oficir radio u pograničnoj službi, na budimpeštanskom aerodromu, gde se, prema nekim izvorima, upoznao sa čuvenim teroristom Carlosom, koji se tada po zemljama istočne Evrope kretao kao po svom dvorištu. Uzgred, i kod nas, ali to je druga priča. Kasnije se pojavljuje kao novinar, omiljeno (za javnost) zanimanje belosvetskih mutivoda i u tom svojstvu stiže na ratište u Slavoniji... (o tome čitajte u članku Mračna prošlost hrvatskog zenge Čika u rubrici Press clipping), a potom kreće na razna zanimljiva putovanja, o kojima je objavio i knjigu. Paralelno u Mađarskoj gradi nekakvu književnu karijeru, svira, glumi u filmovima (u jednom je igrao samog sebe), što nas ovog puta ne zanima, a usput se muva i po političkoj sceni. Sve dok se, kako smo već rekli, sa grupicom nedoučenih plaćenika i pustolova, nije obreo u svom rodnom gradu, oboružan revolucionarnim idejama o usrećivanju tamošnjeg stanovništva. I, kako se čini, naoružan respektabilnim arsenalom..., kojim je navodno nameravao izvršiti atentat na predsednika Bolivije i pokrenuti borbu za oslobođenje istočnih krajeva svoje rodne zemlje. Što mu Csurka nije zabranio; bolje da jeste, čovek bi bio živ...

A onda su se pojavile fotografije koje su pažnju dela svetske javnosti ponovo skrenule na (život i) priključenija živopisne, mađarsko-hrvatsko-irsko-rumuske grupe nesuđenih oslobodilaca, pa su se mediji na raznim stranama ponovo raspisali o Floresu.

Dogodilo se da je u septembru neka nepoznata osoba bolivijskom prestoničkom dnevniku La Razon (naziv je na španskom višeznačan, u prevodu može da glasi Istina, Misao i slično) dosatavio tri digitalne fotografije, na kojima je Flores uslikan sa komandantom jedinice komandosa koja je u hotelu Las Américas u Santa Cruzu likvidirala nesrećne veselnike, kapetanom Wálterom Andrade Sanjinesom. Redakcija se obratila nadležnima, koji su potvrdili da je na sve tri fotografije (objavljujemo ih u prilogu), sa Floresove leve strane kapetan Andrade. Na svakoj fotografiji se, desno od Floresa, nalazi neka druga osoba. Bolivijski list je identifikovao jednu: Floresa je levom rukom obgrlio Ignacio Villa Vargas, poznat po nadimkom El Viejo (Stari), čovek za koga tvrde da je agent koji je od strane bolivijskih službi ubačen u međunarodnu umetničku grupu. Kasnije se ispostavilo da je na jednoj od preostale dve fotografije član Floresove grupe, Mario Tadić, koji ima hrvatsko-bolivijsko poreklo, dok identitet osobe koja se na trećoj fotografiji pojavljuje sa Floresom i Andradeom (njih su dvojica na sve tri) za sada nije poznat.

La Razon je fotografije objavio 22. septembra, proprativši ih tekstom u kom se poziva na izjavu Andradea da je njegova jedinica komandosa samo uzvratila na vatru, pa tako sasvim legalnim smatra likvidaciju Floresa, te druge dvojice članova grupe, Magyarosi Árpáda (poreklom iz Rumunije, sa mađarskim državljanstvom) i Irca Michaela Martina Dwyerta, dok su preostala dvojica, već spominjani Tadić i Tóáso Előd iz Rumunije preživeli zato što nisu otvarali vatru. Uzgred, jedinica bolivijske policije na čijem je čelu bio Andrade i čiji su članovi učestvoali u akciji u međuvremenu je rasformirana. Andrade je 27. septembra pijan izazvao saobraćajnu nesreću, dospeo je u bolnicu i protiv njega je pokrenuta interna istraga, a izjavio je da se ne seća kada je mogao biti snimljen u društvu sa Floresom. Bolivijski zvaničnici nisu isključili mogućnost da se, delujući tajno, i on infiltrirao u Floresovu grupu.

Pojavljivanje fotografija, snimljenih januara 2007. godine, izazvalo je različite reakcije. Odmah je dovedena u pitanje njihova verodostojnost, pa su na raznim sajtovima već objavljene brojne analize koje ukazuju na sumnjive momente. Bolivijska policija je izjavila kako svakako treba ispitati njihovu autentičnost, a tužilac koji vodi istragu rekao je kako su one neprihvatljive kao dokazni materijal, jer im nije poznato poreklo. Istovremeno, podgrejane su priče o tome da su Floresovi jednostavno likvidirani. Irske novine prenose priče neimenovanih izvora iz hotela koji tvrde da nikakvog sukoba nije ni bilo, da su Eduardo i dvojica drugih ubijeni u snu... Bolivijska opozicija tvrdi da je sve nameštaljka i da se sve odigralo u režiji vlasti...

Bilo kako bilo, sva je prilika da se istina o pogibiji nesuđenih revolucionara nikada neće ni saznati. Čak i površno poznavanje lika i dela počivšeg Chica dovoljno je za osnovanu sumnju da je nekom  po svemu sudeći bilo u interesu da nestane svedok koji se nezdravo često pojavljivao u javnosti, uz rizik da mu se nešto i omakne. Zainteresovanih ima, pa nije lako upreti prstom ni u koju stranu. Akcija je očigledno dugo pripremana, pare nisu bile problem, a nesuđeni oslobodilac Vojvodine je progutao priču, skupio grupu sluđenih i spremnih da sa njim krenu u revolucionarne pohode...