Posli ručka su risari s kosom na ramenu, risaruše s kukom il srpom, s velikim drvenim grabljama, đugom il čobanjom napunjenom vodom, vrlo često veselo i s pismom očli na njivu. Prtenim putom su išli svako sa svojim parom, svojim vagašom -- dvoje po dvoje.

Risari su njivu kosili uzdužno, kako je žito sijano, jel bi u popričnom košenju kosa bila neravnomirno opterećena, "trzala" bi risara. Teško je bilo kosit povaljačinu, jel joj je slama izmišana, pa ga je tribalo potkosat -- kosit u krug, što je usporavalo i otežavalo košenje. Povaljačinu su kosili brez prlja, a porukovetano žito u snopu je bilo s izmišanim vlaćom, hamade ko mršavina.

Kad je bila jaka slama, risar je kosu malko slučio, a u slabijoj slami po potribi odlučio, da otkosom manje zavaća. Risarova je dužnost bila da mu otkos bude što niže zemlji, da bude što širi, da bi bilo što više slame i da što više odvađa od njive, pa su se risarima s užim otkosom rugali: "Nemoj pravit tako mali otkos" il "Taj pravi tako mali otkos da po njem ne mogu proć dvi uporužene¹ ovce."

Dobar otkos je bio nalik na kopan alov: na krajovima otkosa strnika triba da je visoka oko 5 centi, a u sridini što je moguće bliže zemlji -- ako mož i do 1 centi. Duljina otkosa je najčešće bila oko jednog pedlja. Već koliko je jako žito, a širinu je risar određivao širinom zamaha live ruke. Dobro utrven risar se nije tušta zamaro, on je kosio vištinom a ne snagom, kosio je ramenima a ne cilim tilom. Zato su kadgod i kazali da je dobar onaj risar koji mož pivat kad uveče iđe na spavanje, taj ne batrga putom.

Njivu su načimali di je žito najzrilije, u njem je prvi zamanio kosom bandaš i duljinom otkosa s nakošeni 36 snopova je odredio duljinu pripelice, koja je najviše zavisila od gustine i rodnosti žita.

Ovo je bilo važno i rad tog jel su katkad košenje morali prikinit i prija pridviđanja. U slučaju nailaska nevrimena, uvik su imali nakošeni samo toliko snopova koliko će ji stat u krstine, a da ne usfali il pritekne ni jedan snop. Pripelica je pokatkad bila i kraća, prema datoj priliki, al skoro uvik taka da se svršavala na uvratinama.

Kad je bandaš istiro otkos do kraja, popriko je otkosom opkosio pripelicu da bude jednako dugačka i izgledna, da ne bude nazubana, a bilo je i taki bandaša koji nije opkosio pripelicu. Za njim je rukovetala risaruša -- bandašica. Rukovetanje je srpom il kukom sakupljanje i u snop nalaganje odloženog pokošenog i prljom² složenog žita. Risaruša je brže rukovetala ako joj je kogod stero uža, a ako taku pomoć nije imala, onda je za sobom kondrljala uža svezana štrangom za pojas. Po di koja je snop uža vukla u naopako metnutom stočiću, a bilo je i taki koja je po cio il po snopa svezala na leđa, s korenom na gori, i otaleg sebi sterala za snop. Kad je rukovetala za risarom je zaostajala.

Ivica Balažević: Kosac

Risaruša je na uže složila rukovet za po snopa, a za njom je druga risaruša nalagala -- napunila snop žitom. Kad je došla na kraj otkosa, porukovetala je dio popriko pokošenog žita. Risari su kosili otkos za otkosom, a pridanili su kad su se vraćali na početak otkosa, a stalno sagnute risaruše su ispravile leđa da njim malo odumine bol, da ispravu rknjaču.

Kako je vrime više odmicalo, risari su sve češće pogledali kad će reduša izvuć đermac³ i na njem obišen komad ruva⁴, koji se dobro vidi iz daljeg. To njim je bila poruka sa salaša, da se manu košenja i dođu na užnu čim istiraju započet otkos.

Svudan su užnali u podne. Kad su radili pod salašom il toliko daleko da su do njeg mogli stignit za manje od po sata risari su došli užnat na salaš, di su sa sebe sprali pra, komotnije su ili za astalom i u ladu, a reduša je manje poslovala sa sudima i ránom pa joj je ostalo više vrimena da opere sude posli užne i da mož podnovat prija neg se lati spremanja male užne.

Posli užne risari su izabrali podesno misto da odpodnuju u ladu, obično dobrim dalje od salaša di nema muva, a kad su se manili podnovanja i ako je tribalo otkovat kosu, to su mogli obavit komotnije i u ladu. Kad su radili daleko od salaša, da ne bi dangubili, podnovali su u ladu obližnjeg drveta⁵ il su od snopova natkrili dio krstina i tu odpodnovali.

Posle užne su odpodnovali i malo posli dva sata nastavili s košenjem. Oko pet sati na njivu njim je doneta mala užna, a posli nje su poso nastavili do večere na njivi.

(Iz knjige Kruv naš svagdanji Alojzija Stantića, Subotica, 2001)

1.Uporužene ovce, il krave, su dvi ovce, krave... svezane da iđu jedna nuz drugu (tako su napasivali ovce, krave... nuz put, a da ne pasu usiv u njivi)

2. Prlj su izmislili u Nimačkoj još u XVI. viku, a u području Panonske nizije počeli su ga hasnirat početkom XIX. vika. Iako je prlj izgledom običan prut, njegov je značaj u košenju žita vrlo velik, jel je omogućio brzo sakupljanje i vezivanje u snopove pokošenog žita s neizmršenim vlatovima, što je itekako važno u svim oblicima vršidbe, osobito u vršidbi s velikim mašinskim vršalicama.

3. Na đermac je nastavljena šiba s povislom na kraju, a na njem je vislo na kojem visi kabo.

4. Reduša je najčešće obisila keceljac il tom nalik komad ruva, na izvučen đermac. To se vidi iz daljine i poziv je risarima da dođu na užnu.

5. Da bi na udaljenim njivama imali lada, ljudi su često oko mrginja uvratina, na svom dilu njive, posadili drvo da njim pravi lad kad idu il podnuju na njivi.