Čovek kome je grad ostao dužan. Pre dvadesetak dana, 12. februara, bio je rođendan Tibora Sekelja. Da je živ, sada bi imao devedeset i sedam godina. Umro je pre dvadeset i jednu godinu, a godinu dana pre smrti, 10. oktobra 1987. godine, Subotica je Tiboru Sekelju uručila visoko priznanje, nagradu za životno delo. Prema značaju, ona odgovara današnjem zvanju počasnog građanina i grad se u momentu Tiborovog konačnog rastanka sa nama, 20. septembra 1988. godine, tako i poneo: uz najviše gradske počasti, sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Bajskom groblju.

La sango min pelas...

Uzgred, postoje samo dva dobitnika ovog priznanja. Ustanovljeno je 1985. godine i tada je dodeljeno Idi Sabo. Potom Tiboru Sekelju i kasnije nikom više.

Datum iz druge rečenice samo je povod da se progovori o nečem drugom: Tiboru Sekelju je ovaj grad ostao dužan. Nije reč samo o tome da je -- kako, sada je manje važno -- dozvolio da njegova zbirka kapa, maski i muzičkih instrumenata, sa svih strana sveta, ode iz Subotice, iako je njegova zamisao i želja bila da je pokloni gradu. Nama je preostao malecni deo kolekcije koja je imala više od sedam stotina predmeta, koje je izabrao i poklonio Gradskom muzeju, čiji je direktor bio do penzionisanja, 1977. godine. Uglavnom su to predmeti iz Australije i Nove Gvineje, koji su u njegovoj kolekciji činili zasebnu celinu. Uzgred, i deo te zbirke završio je van Subotice, ali to je bilo još za njegovog života i prema njegovoj odluci.

Dakle, od njegove zbirke, koja je trebala pripasti gradu, ostale su nam samo mrvice, iako je, valja i to znati, kataloška obrada svih predmeta urađena, uz njegovu pomoć, u Subotici, subotičkim parama... To je, ipak, samo deo onog što grad  duguje Tiboru Sekelju, a zahvaljujući savremenim tehnološkim rešenjima, uz nešto dobre volje, stručne i političke, svakako, te nešto para, jer bez njih se ne može, Tiborova želja da svoju zbirku ostavi Subotici, ali tako da ne čami u nekom depou, donekle se može, makar i nakon toliko godina i na teži način, ostvariti.

Nema ni jednog javnog znaka koji bi čuvao uspomenu na ovog neverovatnog čoveka, koji je poslednju četvrtinu svog života proveo u Subotici, među nama, ostajući sve vreme i stanovnik sveta, što je čitavog života i bio. La sango min pelas... Krv me tera, čak i kada snage nema, zapisao je u pesmi čiji smo naslov citirali na esperantu, jeziku na kom je i nastala, samo stotinak dana uoči njegove smrti, 11. juna 1988. godine. I terala ga je, tog je leta krenuo na dugu turneju po SAD i Kanadi, sa koje se vratio ranije. Nije mu bilo dobro, prekinuo je putovanje i vratio se u Suboticu, gde je njegovo srce zanavek stalo u zoru 20. septembra. U bolnicu je stigao 17. septembra, prethodnog dana poslao je poslednja pisma u svom životu, a dan ranije, 15. septembra, opet na esperantu, ispevao je pesmu La savitaj vortoj -- Spašene reči.

Pisao je dakle doslovce do zadnjeg trenutka. Iza njega ostalo je, prema podacima koje su prikupili potpisnik ovih redova i drugi istraživači, tridesetak knjiga, koje su prevedene na najmanje tridesetak jezika. Jedva da bismo i u nekada široj nam zemlji pronašli autora čija su dela prevođena na toliko jezika. Manje je poznato da je Tibor, iako je govorio desetak evropskih ili svetskih jezika, knjige i pesme pisao samo na tri: španjolskom, srpskom, te na esperantu. Na prvom je nastala knjiga Oluja nad Akonkagvom (Tempestad sobre el Aconcagua), koja je u Argentini svojevremeno bila obavezna školska lektira, a prevedena je na esperanto i druge jezike, između ostalih i na srpski/hrvatski, te mađarski. Kroz zemlju Indijanaca takođe je napisana na španjolskom, a u pogledu prevođenja ima sudbinu sličnu prethodnoj knjizi.

Na esperantu je iza Tibora ostalo desetak knjiga, od kojih je Kumevava, sin džungle, osim što je preveden na brojne jezike, u Japanu bio obavezna letnja lektira za školarce tinejdžerskog doba. Njegove knjige su sa esperanta prevođene na brojne jezike, tako da je Tibor najprevođeniji autor koji je pisao na esperantu.

Ovo su samo ovlaš navedeni razlozi koji, uveren sam, opravdavaju tvrdnju da je grad ostao dužan Tiboru Sekelju, koji je tokom dve decenije sa sobom pronosio i slavu Subotice. Hoće li to biti spomen ploča na kući u kojoj je stanovao, bista, možda u društvu spomenika drugim piscima, ili će po njemu neka ulica ili skver dobiti ime jednog dana? Nadam se da hoće. Uzgred, na njegovoj rodnoj kući u Popradu, u Slovačkoj, postoji spomen ploča, a za njeno postavljanje najviše su zaslužni -- Subotičani. Zašto takav entuzijazam i zahvalnost ne bismo iskazali i kod kuće?

Svaki kutak zеmljе za mnom žudi, plavi sе nеbo, lеto sе budi... Nе postoji na svеtu čovеk, možda nijе ni postojao, na kog bi sе stihovi ovog starog mađarskog šlagera (Rám vár a föld minden tája, kék az ég az enyém a nyár... ) višе mogli odnositi, nеgo na Tibora Sеkеlja. Godinama jе živеo ovdе, mеđu nama, ali jе u isto vrеmе bio prisutan na svim stranama zеmaljskе kuglе, putovao jе, držao prеdavanja, pisao, susrеtao sе sa prijatеljima...

Svi narodi svеta doprinеli su razvoju našе civilizacijе, isticao jе Tibor Sеkеlj, a ovaj njеgov stav ogledao se i u njegovoj kolеkciji. 0 njoj su mišljеnja podеljеna. Zagovornici klasičnog muzеološkog shvatanja nе smatraju jе zanimljivom, jеr jе vеćina prеdmеta novijеg datuma, čеsto i danas mogu da sе kupе tamo odaklе potiču. Mеđutim, problеm nijе u prеdmеtima iz kolеkcijе, nеgo u mеrilu kojе sе primеnjujе. U cеlini glеdano, jеdinstvеna kolеkcija Tibora Sеkеlja jе od nеprocеnjivog značaja, jеr saglеdava jеdan dеo cеlokupnе kulturе čovеčanstva. Onе kulturе, čiji smo tvorci svi mi, čijеm razvoju doprinosimoiz dana u dan. Kolеkcija Tibora Sеkеlja odražava bogatstvo stvaralačkog duha čovеka, kojе čеsto slična rеšеnja valjda još i višе naglašavaju.

Dozvolili smo da ostanemo bez nje, nismo se pobrinuli da u gradu ostane trag koji će nas podsećati da je sa nama živeo tako plodan stvaralac, na čijem grobu skromno stoji: verkisto, mondvojaghanto. Književnik, svetski putnik.