Naravno da svi znate priču o velikoj pobedi Grka nad Persijancima, na Maratonskom polju, 490. godine pre Hristovog rođenja. Žestok sukob dva sveta, dve opcije, dva shvatanja, dve sile, dve strategije, dve strane. Mudrost i strategija velikog vojskovođe Miltijada učinila je da posle iscrpljujuće i dugotrajne bitke Grci pobede.

 

Grčki glasnik Fidipije (ili Filipid, zavisno od izvora)

 

Vest o tome nije poslata poštom, niti mobilnim telefonom, nije se čula ni na radiju, niti videla na televizijskim prijemnicima naših malih ekrana javnog servisa svih građana, putem  kojeg sve treba da saznamo, već ju je lično i personalno, direktno i neposredno saopštio Fidipije, izgovorivši tek - pobedili smo i potom pao mrtav.

Zamislite, pao mrtav, pošto je pre toga onako srčano pretrčao 42 kilometra i 195 metara.

Do dana današnjeg svet slavi tu pobedu, a trajno sećanje na taj događaj jeste i najteža atletska disciplina, maraton.

Koliko li identifikacije sa svim što nam se događa, da li onim što nam drugi spremaju, da li onim što sami sebi ''spakujemo'', nešto kao autogol, tek Fidipije je kao najmoćniji medij toga doba preneo vest i mi u nju do dana današnjeg verujemo. A i šta bi i kako bi drugo, kada nam pomenuti medij nije dao drugu mogućnost, malo sumnje, proveru, bez obzira što nam potonji događaji u Heladi govore o još po nečemu.

Tako nam i danas, neki savremeni Fidipije sa osmehom saopštava kako mi i nismo u nekoj velikoj krizi i ne samo da nije umro, već je ostao živ i življi no ikada. Ubeđuje nas isti taj Fidipije kako će nas ta velika belosvetska pošast zapravo zaobići, jer smo mi, konačno veoma vešti u eskiviranju kriznih događaja, pa nas podseća kako smo se izvlačili efikasno iz problema poslednje dve decenije. I nadalje živahan tvrdi nam taj Fidipije kako bankrotstva koja se dešavaju od Menhetna do Sitija u Londonu, preko velikih banaka u Berlinu, pa do svih drugih bankarskih centara moći, nama ama baš ne mogu nauditi, jer smo mi izvan njihove moći, mi smo samostalni, mi svoj put znamo i ne skrećemo sa njega i niko nam ništa ne može.

 

Levo je šlem koji je nosio Miltijad, a desno šlem nepoznatog persijskg vojnika

 

Ne gubeći energiju, Fidipije nam hrabro, pošto nam se unese buljavim očima u lice saopštava kako smo nezaposlenost zaustavili, kako sada i Nemci i Španci, Italijani i Flamanci, zapravo dolaze kod nas da ''arbajtuju'', zarađujući za hleb. Slušamo ga kako nam umilno priča o otvaranju novih fabrika, pogona, škola i pozorišta, o izgradnji po dva-tri mosta preko samo jedne reke, o turističkom bumu, da ne kažem eksploziji, daleka im teroristička kuća bila, o rađanju nove i nove dece, uglavnom ženske jer ratova neće biti, a mi kao hipnotisana žaba, skačemo zmiji direktno u usta, sve mu poverujemo, pa odahnemo onako duboko, otpijemo deo svog života i čak se ne upitamo, dokle će?

Jave se onda i neke lokalne Fidipije sa lokalnih Maratonskih polja da proglase pobedu ribe, gušenje ambrozije, izgradnju zaobilaznice, one koja skapava već dvadeset godina, brzu izgradnju i teatara, bazena, pokrivenog klizališta, okončanje pošumljavanja, a da još i nisu sve šume posečene, apsolutno uključenje u Bolonjski sistem obrazovanja, pogotovo onih svepriznatih privatnih fakulteta koje nećete uspeti izbrojati i pored najbolje volje i gena za matematiku kojeg posedujete. Ubediće nas taj javni servis svih građana, preko kojeg sve treba da saznamo kako smo srednje razvijeni, kako je pak naš napredak očigledan, stanje zemlje stabilno, a mi neopravdano zabrinuti. Ubediće nas da smo mi zapravo srećni i to mnogo više od drugih ali da to mi još ne znamo, pa zato to zna naš Fidipije, javni servis koji naravno sve zna.

Sada sam siguran da je Neverni Toma upravo iz ovih krajeva. Gurao je prste u Hristove grudi ne verujući u vaskrs, ne bi li se uverio, a zapravo je samo potvrdio sopstveno neverstvo.

Plašim se da, ako nastavimo da guramo prste tamo gde nam nije mesto, kako bi se uverili, ovog puta se možemo ne samo opeći, već i ostati sprženi.

Maratonsko polje danas