"O, Ateno! Nije najteže preduzeti opasno putovanje ili sagraditi brzi čvrst brod  - najteže je postići da te ljudi shvate." (Pitej Masalićanin, IV vek p.n.e.)

Povodom najnovijeg uspeha četvoročlane ekspedicije subotičkih planinara koji su se popeli na na Akonkagvu (6962 m) u Argentini, ali i njihovih promrzlina koje su , kao suvenire  i dokaze o naporu uspona doneli sa sobom, pokušavam da odgovorim na neka pitanja koja se nameću.

Čemu to? Toliko znoja za  pogled sa visine, toliko rizika sa sumnjivu slavu, kroz redak vazduh do taštine guste kao katran. Trud i rad kao zalog za osećaj smisla koji izmiče.

Primer najviše planine  Amerike može da posluži za ilustraciju udaljenosti visokih vrhova, za ilustraciju svojevrsne zakrivljenosti prostora i vremena izazvane nadmorskom visinom i nepristupačnošću terena.

Evo ovako. Od ulaza moje zgrade na Radijalcu u Subotici do poslednjeg mesta do kojeg se moze doći uobičajenim prevozom (Avion, autobus i sl.) ima 12506,9 km. To rastojanje se može uobičajenim prevoznim sredstvima preći za dva dana, ali se zbog različitih , pre svega administrativnih razloga prelazi za otprilike četiri dana. Treba promeniti nekoliko vrsta prevoza i presedati oko šest puta. Pa dobro, svet postaje sve manji i manji, što bi rekla moja komšinica.

To mesto se zove Punta de Inka i uopšte nije na kraj sveta već je na važnom drumu koji povezuje Argentinu i Čile. Odatle pa do vrha ima pravolinijski oko 19,5 km. I to rastojanje se prelazi, uobičajeno, za oko 12 dana, peške. Bar je meni toliko trebalo. Tako ispada da je za tih oko 20 km potrebno tri puta više vremena nego za onih oko 12500 gore spomenutih km. Ili, jedan km na Akonkagvi vredi kao 1875 km po ravnom, što bi se reklo.

Ali nije ni tako. Ta matematika moze da prevari, neko će pomisliti da je penjanje na Akonkagvu samo produženo uživanje koje putnik, ako sve ide po planu, može doživeti putujući od Radijalca do Punta de Inka. Na Akonkagvi se, prema toj statistici prelazi oko 1,67 km dnevno, a od Radijalca do one Punte 3125 km na dan. Da li je onda isto ako kreneš na neko turističko putovanje i putuješ 3125 km dnevno ili se penješ po Akonkagvi 1,67 km svakog dana? Ma ne. Naravno da je komplikovanije, složenije i na mnoge druge načine teže penjanje od putovanja.

Samo želim da pokažem da je ponekad lako upasti u zamku pokušaja egzaktnog opisivanja poteškoća koje vas vrebaju na usponu.

Koliko je teško penjati ovaj ili onaj vrh?

Mnogi stručnjaci, ali i ''stručnjaci'', često ih slušam (oni retko slušaju druge), upoređuju vrhove po težini uspona. To valjda proizilazi iz naše potrebe da vrhove ,kao i sve drugo u svetu oko nas razvrstamo, sistematizujemo.

Kada je Akonkagva po sredi, u njenom podnožju se nalaze , na tri strane, tri bazna logora iz kojih se vrh može penjati na mnogo različitih načina. Od veoma zahtevnog penjanja po vertikalnim stenama do uspona preko strmih snežnih i ledom pokrivenih padina. Svaki pravac, ispenjan ili još ne isproban, ima svoje posebne probleme, teži je ili lakši od drugih. Tako je na svakoj planini.

I sada dolazim do onog što se često zanemaruje: isti pravac uspona , potpuno ista ''staza'' nije gotovo nikad dva puta ista. Pa nije planina vestačka stena u klimatizovanoj fiskulturnoj sali sa fabričkim hvatištima. Svaki uspon je uspon za sebe, nikad ne znaš šta te novo čeka iza nekog kamena. Zato izbegavam paušalne ocene o tome da je neki vrh lak ili težak za penjanje.

Sećam se svog uspona na Elbrus (najviši vrh Rusije i Kavkaza) gde sam prolazeći mesto na kojem je jedan naš zemljak poginuo nekoliko godina pre nas pomislio da je na takvoj livadi nemoguće nastradati. Ali, tada kada se tragedija desila led je bio gladak kao staklo i tvrd da se u njega klinovi nisu mogli zabiti. Ovakvih primera bih mogao navesti nekoliko desetina.

Koliko je vremena potrebno da se popne neki vrh?

Uspon počinje kada se ideja rodi u glavi. Tada počinje faza njuškanja, šunjanja, planiranja, obigravanja oko plena. Kondicione pripreme, ovladavanje tehnikom, uigravanje ekipe, prikupljanje opreme i sredstava nekada traju godinama. Ekspedicija na Akonkagvu može da traje oko 20 do 30 dana. Boravak u baznom kampu i usponi iz njega traju  (na Akonkagvi) oko dve nedelje. Završni uspon od baznog kampa do vrha traje oko 3 dana. I cela ekspedicija koja sa pripremama može trajati godinama, rešava se uglavnom u tih oko 12 sati tokom kojih se na Akonkagvi vrši uspon od poslednjeg kampa do vrha. I ne treba zaboraviti da se potpuni uspeh računa onda kada se bez posledica vratite kuci. Osim ako posledice nisu lepe uspomene.

Da li penjač oseća strah?

Strah je osnovna emocija konačnih bića kao što smo mi , nemožemo negirati njegovo prisustvo, možemo samo težiti tome ga da na neki način savladamo ili kontrolišemo. To je najjače ljudsko osećanje pa mi se čini da su sve ostale emocije proizašle iz straha, možda čak i ljubav. Možda ima ljudi koji strah ne osećaju, ali su ti neustrašivi ljudi, ako ih ima,  meni veoma strani, teže bi  ih razumeo nego one koji nemaju na primer neki ekstremitet, jetru, glavu. Kako da komuniciram sa nekim ko nema ono što je suština moga bića? Zato razumem kada alpinisti  kažu da ne žele da se penju sa nekim ko se ne boji, jer ne žele da penju sa nekim ko je lud. Strah je alpinistima veliki neprijatelj i saveznik. Kao da je neka okolnost, ponekad vam ide na ruku, a ponekad je protiv vas. Strah od mogućeg neuspeha i nesreće vas nagoni da se najbolje moguće pripremite, primorava vas na aktivnosti koje su jednolične, naporne i ponekad dosadne.

Sa druge strane, strah vas može omesti da dospete do vrha. Od njega vam klecaju kolena i on vam ne dozvoljava da hodate po ivici, a šta je alpinizam , nego doslovno ili u prenesenom značenju, hodanje po ivici. Mnogo više načina postoji da na usponu nešto zabrljate , nego što postoji načina da ga uspešno izvedete. Zato je prilikom uspona pogrešno razmišljati o tome da li će klin kojeg ste zabili izdržati, da li će uže pući , da li će se kamen odvaliti... Penjač se penje u prezentu, u sadašnjem vremenu i ne sme da se vraća na ono što je uradio i da razmišlja o tome šta bi sve moglo da se desi. Planinarenje ima posebnu draž zbog te jednostavnosti, zbog tog predavanja sadašnjem trenutku , zbog života za sada bez vraćanja na ono što je bilo i kontemplacije o onom što će biti. Sada je prilikom uspona suviše važno, sve mora da se uradi pravilno i nema vremena da se misli o drugome, pogotovo o strahu. U stvari strah potiskujem negde duboko i daleko, radeći rutinski postupke koji me lagano dovode do vrha. I kada me po povratku pitaju da li sam se plašio, znam da me ne bi razumeli kada bi im rekao da nisam. Samo mi se nekoliko puta desilo da noću, kada padam u san, u trenutku, naglo i širom otvorim oči.