Sredinom aprila u bolivijskom gradu Santa Cruz de la Sierra završio se nadasve živopisan, zanimljiv i tajnovit životni put izvesnog plaćenika, u Hrvatskoj slavljenog kao junaka ratova iz devedesetih, u izvesnim krugovima u Mađarskoj hvaljenog kao čoveka obdarenog izvanrednim talentima pisca, pesnika, muzičara...  Rózsa György Eduardo Flores, kako mu glasi puno ime, sa nadimkom Chico (Mali, Dečko), zaista je bio interesantna ličnost, jedan iz serije onih međunarodnih umetnika svoje vrste o kojima se puna istina nikada ne saznaje, prate ih repovi mutnih i opasnih radnji koje uredno demantuju i, bez ikakve sumnje, dužna pažnja određenih službi koje veoma nerado govore o svojim radnim zadacima...

Eduardov otac, mađarski Jevrejin, univerzitetski profesor, Rózsa György, napustio je Mađarsku 1948. godine i sa suprugom koju je kasnije upoznao, profesoricom katalonskog porekla Nelly Flores Arias, obreo se u Boliviji. Tu se, 31. marta 1960. godine, rodio Eduardo, u gradu Santa Cruz de la Sierra, u kom će, dve nedelje nakon svog 49. rođendana, kao „vođa terorističke ćelije", kako su ga označili brojni mediji, izgubiti život u sukobu sa policijom, optužen potom da je pripremao atentat na predsednika te zemlje.

Imao je dvanaest godina kada se porodica preselila u Čile, ali je godinu dana kasnije otišla u Švedsku, da bi se sredinom sedamdesetih godina prošlog veka konačno obrela u domovini njegovog oca, Mađarskoj. Eduardo je navodno tri godine pohađao vojnu akademiju, ali je nije završio, da bi potom diplomu stekao na budimpeštanskom univerzitetu. Bio je, 1988. i 1989. godine, poslednji sekretar univerzitetske organizacije komunističke omladine - što je, mnogo godina kasnije, pravdao post-festum sklepanim razlozima, već kako su prilike zahtevale. Csurka István, predsednik stranke MIÉP, Magyar Igazság és Élet Pártja (Mađarska stranka istine i života), na koga ćemo se još vratiti, tvrdi da je paralelno sa pomenutom sekretarskom funkcijom, ili posle toga, bio i pitomac škole za izobrazbu špijuna u Minsku, tada još u okviru Sovjetskog saveza.

Eduardo je kao oficir radio u pograničnoj službi, na budimpeštanskom aerodromu, gde se, prema nekim izvorima, upoznao sa čuvenim teroristom Carlosom, koji se tada po zemljama istočne Evrope kretao kao po svom dvorištu. Uzgred, i kod nas, ali to je druga priča. Kasnije se pojavljuje kao novinar, omiljeno (za javnost) zanimanje belosvetskih mutivoda i u tom svojstvu stiže na ratište u Slavoniji... O tome čitajte u članku Mračna prošlost hrvatskog zenge Čika u rubrici Press clipping, a potom kreće na razna zanimljiva putovanja, o kojima je objavio i knjigu. Paralelno u Mađarskoj gradi nekakvu književnu karijeru, svira, glumi u filmovima (u jednom je igrao samog sebe), što nas ovog puta ne zanima, a usput se muva i po političkoj sceni.

Tu sada stižemo do Csurke, a uskoro će biti jasno i pitanje iz naslova. Elem, u aktuelnim međustranačkim prepucavanjima u Mađarskoj on je u igru uveo i Eduarda, koji je, kako Csurka kaže, prema nekim navodima održavao žive i čvrste odnose sa mađarskom ekstremnom desnicom. On tvrdi da sa njegovom strankom (koju ne smatra desnom, ali to je njegova stvar) Eduardo nije imao kontakta, ali da je pokušavao da joj se približi, da se ubaci... Te su pokušaje, kaže, sprečili, a oslobađali su se onih koji bi pali pod njegov uticaj. Jer oni, dakle Csurka i njegova stranka, ne vole profesionalne revolucionare.

Már 2000 elején felkeresett a parlamentben az akkor még MIÉP-es és annak ifjúsági tagozatában tevékenykedő Novák Előd, hogy járuljak hozzá és támogassam őket, fiatalokat, mert katonai kiképzésben szeretnének részesülni és egy szabadcsapatot megalakítva, egy igazi katona vezetésével fel akarják szabadítani a Délvidéket. Kiderült, hogy Rózsa Flores Eduardo a kiképzőjük és a csapat toborzója. Azonnal átláttam, hogy a gyermekesnek látszó szerveződésben beépülési kísérlet húzódik meg. Rózsa Flores valakik számára tudni akarta, hogy kik érhetők el ilyen módon a MIÉP kötelékéből, s a vezetésében van-e hajlandóság a terrorizmusra. Megtiltottam a Délvidék felszabadítását, s Novák Előd ekkor indult el kifelé a MIÉP-ből. Mert persze nem fogadott szót, belezuhant Rózsa Flores forradalmár ölelésébe...Eled Novak, tada još član MIEP-a, aktivan u omladinskoj organizaciji stranke, potražio me još početkom 2000. godine u parlamentu, da dam svoju saglasnost i podržim mlade, koji žele proći vojnu obuku i formirati jednu dobrovoljačku četu, jer  pod vođstvom pravog vojnika hoće da oslobode Vojvodinu. Ispostavilo se da četu okuplja i obučava Eduardo Roža Flores. Odmah mi je bilo jasno da se iza organizovanja koje je delovalo tako dečje, krije pokušaj uvlačenja u stranku. Za nekoga je Roža Flores hteo da sazna do koga se može doći na ovaj način u MIEP-u, te ima li u rukovodstvu naklonosti ka terorizmu. Zabranio sam oslobađanje Vojvodine i Eled Novak je tada počeo napuštati stranku. Jer, naravno, nije me poslušao, upao je u zagrljaj revolucionara Rože Floresa, napisao je Csurka u tekstu koji je 29. aprila objavio na sajtu svoje stranke www.miep.hu.

Dakle, ako je verovati onom što piše Csurka, neko se svojevremeno poigravao i idejom "oslobađanja" Vojvodine! Zna se ko se takvim idejama poigrava, hvala, videli smo kako to izbliza izgleda.

Uzgred, iako tvrdi da je "zabranio oslobađanje Vojvodine", Čurki je upravo tako nešto prebačeno samo tri dana kasnije, u otvorenom pismu na portalu www.nemzetihirhalo.hu: njegov nekadašnji partijski saborac podsetio ga je da je svojevremeno objavio da se nešto mora preduzeti zarad vraćanja dela Vojvodine (Délvidéka), ali da je to uradio samo verbalno, jer ništa nije učinio.

Kao što ništa u stvari nije učinio ni Eduardo Rózsa Flores, koji se godinama kasnije, navodno razočaran u političke prilike u Mađarskoj, zaputio u domovinu Boliviju, da bi se borio protiv komunista... Od čega takođe nije bilo ništa, a on je sahranjen u svom rodnom gradu.