Subotičani su poodavno razvili naviku da izlaze u okolne šume i proplanke na izlete, druženje, uz igru i ručak u prirodi. Kasnije se to zvalo piknik, a kad se dešavalo o nekom blagdanu, onda je primilo obredne oblike uranaka. Tako je i inicijativa svetskog radništva da se obeležava 1. maj kao međunarodni praznik rada pala na plodno tlo u Subotici. Samo dve godine posle poznatih čikaških događaja (1888. godine), u Subotici je (1990. godine) šesnaest grafičkih radnika krenulo put Palića na prvomajski uranak. Nisu stigli do Palića, ali jesu u istoriju. Od tada, sve do danas, neguje se tradicija prvomajskog okupljanja, sa primesama protesta ili slavlja, ali upuno kao druženje, zabava, provod...

Početkom 80--ih, neki ljudi u subotičkom sindikatu su počeli da razmišljaju kako da se ta tradicija pretvori u organizaciju, događaj. To je tada bilo važno i u modi. Ponuđen je Palić, kao logičan izbor,jer je pružao najbolje uslove za masovno okupljanje -- dovoljno prostora, uređena igrališta, najbolju komunalnu opremljenost. A i inače, Palić je sa Vikend--naseljem već bio jedna od odrednica za prvomajsko okupljanje mnogim kolektivima, članovima porodica njihovih radnika i prijatelja. Nije išlo baš glatko, jer su mu konkurisale dugogodišnje navike izlazaka u Dudovu šumu, Hrastovaču, Radonovačku šumu, Tresetište, Hajdukovačke šume. Nakani se pridružila i Partija, upotrebivši svoje poznate instrumente organizacije, koji su "palili". Prvomajsko okupljanje na Paliću 1985. godine proglašeno je za centralnu proslavu u Vojvodini, Subotici i okolini, doveden je visoki gost da održi govor (Radovan Bata Vlajković, potpredsednik Predsedništva SFRJ), upućeni pozivi članovima i narodu da se pridruže i tome slično. Uz povlastice u prevozu, puno događaja tog dana na Paliću, uvećanu ugostiteljsku ponudu, jeftinoću, bogatu ponudu zabave po načelu -- za svakog ponešto -- bila je to formula za masu. Bila je to najmasovnija proslava prvog maja u tadašnjoj Jugoslaviji, a Palić je bio najslavnija tema medijskih izveštaja o prvomajskom praznovanju.

Tako je krenulo. Dostignut je željeni broj od oko 60.000 posetilaca i kao što obično biva -- ništa nije tako uspešno kao uspeh. Prvomajski uranak na Paliću, majevanje, majális je postao nova navika, plan koji je gotov, nešto što se podrazumeva, planira i iščekuje.

To se ponavlja iz godine u godinu. Poseta je 1988. godine bila rekordna, procene su govorile da je bilo 100.000 posetilaca. Tada smo bili "bogati" i "sigurni u svoju budućnost". Da za 1. maj budemo na Paliću nije nas omela ni pogubna 1993, niti čak bombardovanje 1999. godine. Sa manje početne ikonografije i sve više kulturno--zabavnih i turističko--ugostiteljskih sadržaja, majevanje na Paliću je postalo svojina Subotičana koju nemaju nameru da napuštaju. A i zašto bi?

Subotica nije prestala da objektivno bude radnička, uprkos svim socijalnim menama. Udeo Subotičana, onih koji žive od znoja truda svoga je dominantan i to nas sve održava u tesnoj vezi sa svetom rada i njegovim svetskim praznikom.

Prvi maj je ostao međunarodni praznik, a mi ne bi da smo mimo sveta. I naša država je 1. maj u svom kalendaru praznika upisala crvenim masnim slovima, dva dana, dakle  -- smatra ga važnim.

Potreba za ljudskim susretanjem nije, za naš svakodnevni svet, nikako prestala. Palić u maju pruža za to stalno sve bolje i lepše uslove. O prvom maju posebno. Time se (i kalendarom) može objasniti fenomen da je 2007. godine broj posetilaca na Paliću za prvi maj admašio rekordnu 1988. godinu.

Prvi maj u Subotici jeste ljubomorno negovanje nekih osobina koje nisu sasvim u modi: drugarstvo, druženje, druželjublje, solidarnost, uzajamnost, ali možda i jedan sasvim logičan iskorak iz nevesele svakodnevnice. Ako taj iskorak, makar i za trenutak pomogne da se stvori iluzija, da se ostvari neki san, doživi nešto nesvakidašnje, neobično i lepo, onda smo na terenu velikog turističkog posla koji -- ako se obavlja kako treba, čini garanciju trajanja.