Test inteligencije bio je nešto kao onaj na vozačkom ispitu, krugovi, trouglovi... Shvatio sam to više kao šalu, nekakvu rutinsku proveru, preneli su mediji izjavu jednog od testiranih. Drugi tvrdi da je reč o nekoj većoj mućki, jer ne može razumeti da jedan psihotest može značiti više od njegove više škole i dvadesetogodišnjeg iskustva, pa zato pretpostavlja da uprava tako želi da se reši jednog dela zaposlenih.

Ovo su izjave hrvatskih poštara, tačnije nekih od zaposlenih u Hrvatskoj pošti koji imaju više ili visoko obrazovanje, nekih hiljadu i dve stotine (oko deset posto zaposlenih), a koji su nedavno podvrgnuti psihotestu. Koji, kako je beogradska Politika prenela pisanje zagrebačkih listova, uglavnom nisu ozbiljno shvatili: nije im padalo na pamet -- ali niko im to nije ni rekao! -- da će od rezultata koje postignu zavisiti njihove plate i radna mesta.

Sve u svemu, oko polovine testiranih, nekih šest stotina zaposlenih, biće smenjeno i premešteno na niže rangirana radna mesta, jasno, s manjim platama, koje su u pojedinim slučajevima niže i za po dve stotine eura. Zbog štednje, dobrim delom uzrokovane ekonomskom krizom koja nije zaobišla ni Hrvatsku, državna i javna preduzeća moraju smanjiti troškove, pa i smanjivati broj zaposlenih. U tome se dovijaju kako znaju i umeju, pa su zato mnogi od testiranih uvereni da je čitava stvar i smišljena kako bi se nekima pokazala vrata...

Ekonomska kriza je ponovo izazvala zanimanje za učenje Karla Marksa, pa je njegov Kapital u nekim razvijenim zemljama naglo dospeo među bestselere, ali čini se da su hrvatski poštari zaboravili maksimu druga Lenjina, koju su mnoge kapitalističke sredine, o brojnim ozbiljnim svetskim kompanijama da i ne govorimo, shvatile ozbiljnije od svih nekadašnjih socijalističkih zemalja. Zajedno. Učiti, učiti, učiti. Obrazovanje koje traje čitavog života, a ne okončava se dobijanjem neke diplome, odavno je aksiom u razvijenom svetu, a svaka kompanija koja drži do sebe na nebrojeno mnogo načina neprekidno proverava sposobnosti svojih zaposlenih. Daleko smo još od toga, iako ponešto, lagano, prolazi i kroz naša vrata.

Svojevremeno smo (i) u tom pogledu bili na korak do razvijeni(ji)h. Pre više od tri decenije, zapošljavajući se u jednoj od tada velikih - ne samo u subotičkim razmerama - firmi, potpisnik ovih redova prošao je proceduru predviđenu za sve kandidate: razgovor s psihologom, te rešavanje testova, od uobičajenih testova inteligencije, do onih koji su posebno smišljeni za različite profile poslova. Slično je bilo i kada je, desetak godina kasnije, prelazio u tada najveće subotičko preduzeće. Bila su to ipak neka druga vremena, drugačija, veća i - nikako samo zbog te veličine - ozbiljnija država. Mnogo se toga dogodilo u međuvremenu, jedna od pomenutih firmi praktično više ne postoji, u drugoj valjda ima više proizvodnih hala nego radnika... No, to nije priča za ovu priliku.

Nismo se dakle ni tada puno zamajavali oko kasnijeg proveravanja sposobnosti zaposlenih, ali je  barem prethodno testiranje kandidata bila uobičajena praksa u svim većim preduzećima. Neke od poznatih svetskih kompanija razvile su u tom pogledu vrlo sofisticirane metode proveravanja sposobnosti candidata, a rezultati tih testiranja - nezamislivo za poštanskog činovnika citiranog na početku teksta - često su zaista mnogo značajniji od svih formalnih znanja i iskustava. Posebno to važi za neke od najvećih i najpoznatijih kompanija takozvane IT-branše, dakle iz oblasti informatičkih tehnologija, poput Googlea, Microsofta... Kada traže nove ljude, daju im maštovite testove pune često naoko bizarnih, jednostavno formulisanih zadataka, za čije rešavanje po pravilu nije potrebno nikakvo posebno obrazovanje. Ali, nužan je izvestan stepen inteligencije, logičkog zaključivanja, sposobnosti izbora načina pristupu i rešavanju zadatka, snalaženja, brzine reagovanja, maštovitosti... I tako dalje, što u krajnjem slučaju pokazuje da kandidat koji sa uspehom reši test poseduje tražene kreativne sposobnosti. Oni koji prođu ova rešeta nisu ni kasnije pošteđeni merenja svojih sposobnosti, jer se to odvija u manje-više ravnomernim intervalima.

Izgleda da su se u hrvatskim poštama, ma šta pričali sada tamošnji menadžri, toga dosetili tek u momentu kada su ih pritisle brige. I državna administracija. Evo međutim primera, iz ovdašnjih krajeva, da to ne mora biti tako.

Pre nekoliko godina - aktuelna ekonomska kriza nije tada nikome dolazila još ni u snove - novopostavljeni rukovodilac jedne novosadske ustanove dostavio je svim zaposlenima logički zadatak za čije je rešavanje obećao nagradu u vidu slobodnih dana. Radno mesto ili plata nisu dovođeni u vezu sa uspehom u rešavanju zadatka, valjda je čovek hteo da zna sa kim ima posla na poslu... Tri slobodna dana dobila je žena koja je zadatak rešila za 45 minuta, eliminisan je radnik koji je prilikom rešavanja koristio računar: tražilo se golo mućkanje glavom, bez pomagača, a rešenje je trebalo dostaviti u pismenom obliku, sa jasno istaknutim postupkom rešavanja. Kome je za rešavanje trebalo više vremena, pa je rezultat predao dan kasnije, dobio je dva slobodna dana, a jedan slobodan dan imali su oni koji su rešenje predali nakon dva dana.

Mediji, koji su uredno izvestili o ovome, preneli su i najavu direktora da će sličnih testova biti i kasnije, ali o tome već nisam našao vesti. Uf, malo sam ga odužio, a ovo je ipak Relax rubrika: zato, evo prilike da se i vi koji ovo čitate zabavite. Prenosimo zadatak koji su rešavali u Novom Sadu, a u čijem rešenju treba odgovoriti na pitanje iz naslova: Ko drži zlatnu ribicu?

Dakle, ovako. Imate pet kuća. U svakoj kući živi osoba druge nacionalnosti. Tih pet osoba pije različita pića, puši različite cigarete i drži različite kućne ljubimce. Drugim rečima, niko nema istog kućnog ljubimca, ne puši istu vrstu cigareta ili pije istu vrstu pića kao neko drugi.

Britanac živi u crvenoj kući. Šveđanin drži psa. Danac pije čaj. Zelena kuća je levo od bele kuće. Vlasnik zelene kuće pije kafu. Osoba koja puši pall-mall gaji ptice. Vlasnik žute kuće puši dunhill. Čovek koji živi u kući u centru pije mleko. Norvežanin živi u prvoj kući. Čovek koji puši blend živi pored onog koji drži mačku. Onaj koji drži konje živi pored onog koji puši dunhill. Osoba koja puši blu master pije pivo. Nemač puši prince. Norvežanin živi pored plave kuće. Čovek koji puši blend ima komšiju koji pije vodu. Ko drži zlatnu ribicu?

Zadatak, uzgred, nije toliko težak, pa se uz dobar pristup rešavanju do zlatne ribice može doći i za mnogo kraće vreme od novosadskih četrdeset i pet minuta. Nećemo vam puno olakšati rešavanje ako kažemo da ćete, uz dobro izabranu strategiju, prvo ustanoviti redosled kuća.

Dobru zabavu, a ako vam to bude pričinjavalo zadovoljstvo, javite nam ko drži tu zlatnu ribicu...

Komentari

Dodaj Novi Pretraga

Dodaj komentar
Ime:
Email:	bez obaveštenjasa obaveštenjem
Websajt:
Naslov:
UBBCode:	-boja-aquacrnaplavafuchsiasivazelenalimunastakestenjastatamno plavamaslinastaljubièastacrvenasrebrnatealbelažuta -veličina-sićušnomaloosrednjevelikoogromno
	Morate navesti anti-spam kod koji stoji na slici.

 

3.26 Copyright (C) 2008 Compojoom.com / Copyright (C) 2007 Alain Georgette / Copyright (C) 2006 Frantisek Hliva. All rights reserved."