Evo kako Vas, poštovani čitaoče uvlačim u priču, preko tajanstvenog naslova. Pokušavam svojevrsnim rebusom da Vas zadržim kraj svog teksta, poprilično postiđen, ali u nadi da ga do kraja pročitate, te da se nećete pokajati.

S na B ?!

Prošetam se tako ovih prolećnih sunčanih dana centrom svog rodnog grada i po pravilu uvek nabasam na neke ruševine.

Prvo sam se spustio niz ulicu Pap Pala kad tamo sve srušeno, a ništa se ne nazire danima, nedeljama, mesecima, godinama, pa brzo pod podvožnjak i direktno u centar. Sa Korza skrenem u pasaž ali tamo na kraju imam šta i da vidim. Sve ono prema Karadžićevoj pa i u njoj, zamislite srušeno, napušteno, zaparloženo, eno gde se i ambrozija budi. Izbijem tako prema onom velikom parkiralištu.

Tu u centru, ma u najstrožem centru, tu do samog Otvorenog univerziteta uzdiže se armirano-betonski skelet. Nije ruševina, a kao da jeste ruševina. Zapravo najviše liči na spomenik ljudskoj gluposti jer već pola veka upravo mi Subotičani ne znamo šta sa njim činiti. Spustim se kraj najstarije kuće još biže centru, pa skrenem desno u Tucovićevu, kad tamo pred kraj otvorena vrata na plavoj ruiniranoj fasadi. Uđem i imam šta da vidim. Ruševine nekadašnjeg zatvorenog, neko kaže i zimskog, a može i letnjeg, ma može i proletnjeg i jesenjeg bazena. Zvao se Fekete iliti Crni bazen. Danas je crnji no ikada. Nema ga više, ne pocrveneo, već pocrneo sasvim od stida šta mu učinismo. Pobegnem glavom bez obzira ponovo na ulicu pa kraj Rajhlove Fidelinke u sasvim dobrom stanju, naletim na Sinagogu koja se večno renovira. Šta će i kada će pitaju se generacije Subotičana od Holokausta i kraja Drugog velikog rata, pa sve do danas, a kako je krenulo pitaće se i mnoge buduće. Istrčim na Trg republike i sa početka malog Korza spazim veliko gradilište, možda rušilište na mestu Narodnog pozorišta - Népszinház. Brzo zatvorim oči pa pravo do Drapšinove kroz park.

Ko me uopšte terao da tom kaldrmisanom krenem?

Stotinak metara od početka ulice sa leve strane zidine sa avetinjskim otvorima od prozora i bez krova i bez ičega. Hajzlerovo kupatilo, nekada dika i ponos, umilna čistoća grada, miomiris toplih kupki, romantično banjanje u dvoje, a moglo se i u više. Šut i ruševine po celom unutrašnjem delu, pa okrećem glavu i bežim niz ulicu. Ali ne lezi vraže. Na samom kraju ulice nove ruševine, a da se ne zna otkuda i odkada.

Komentari

Dodaj Novi Pretraga

Dodaj komentar
Ime:
Email:	bez obaveštenjasa obaveštenjem
Websajt:
Naslov:
UBBCode:	-boja-aquacrnaplavafuchsiasivazelenalimunastakestenjastatamno plavamaslinastaljubièastacrvenasrebrnatealbelažuta -veličina-sićušnomaloosrednjevelikoogromno
	Morate navesti anti-spam kod koji stoji na slici.

 

3.26 Copyright (C) 2008 Compojoom.com / Copyright (C) 2007 Alain Georgette / Copyright (C) 2006 Frantisek Hliva. All rights reserved."