A sve je počelo na početku. Kako bi drugačije? Na počeku i decenije i stoleća i milenijuma i to pod velikim - malim Davidom, velikog Mikelanđela u Firenci.

Te 2001. godine sedeo sam okružen skulpturama Mikelanđela Buonarotija dok me je iz lođe sa suprotne strane tog dela Galerije Akademije umetnosti u Firenci, dodstojanstveno i spokojno posmatrao David. Praćka preko golih ramena kojom se pomogao da pobedi Golijata. Pobedio ga je, a potom duša i telo u spokojstvu, u ritmu, u harmoniji otkrivaju pobedu čoveka nad svim zlom vaseljenskim. Pod Davidom vitrina sa klesarskim alatom umetnika i tek jedan odlomljeni komad crvenkaste gline sa otiskom palca velikog Mikelanđela. Naziru se papilari, jedinstveni kod u kojem je sabran sav genij, koji nam nakon duge tmine pali luč, otvara oči, osvetljava i prosvetljava ono najvrednije. Čovek u centar svekolikog sveta i to ne ma koji čovek, već pobednik, David.

Posle je opet bila Subotica, susret i razgovor sa čovekom. Slušam priču Bele Durancija i njegovu fasciniranost Firencom, Mikelanđelom, Davidom. Bilo je još mnogo razgovora sa ljudima. Leta 2004. godine pred Gradskom kućom su postavljene biste njenih neimara Marcela Komora i Jakaba Dežea, koje je izvajao Sava Halugin. Vajar i njegovo univerzalno delo. Koliko univerzalno toliko i zavičajno. Rodila se ideja i na samom kraju te godine kao prvi Sava Halugin zaveštava otisak svog dlana Zavičajnom odeljenju, u prisustvu tridesetak subotičkih stvaralaca.

Tako je počelo, a godine se sve brže i brže nižu jedna za drugom.

Naredne godine svoj dlan utiskuje Bela Duranci. Dve, možda čak i tri knjige mu izlaze  te 2005.godine i u svima piše o njegovom i našem zavičaju, gradu u panonskoj pustodolini. Ovaj obred pred kraj godine na Zavičajnom odeljenju zaokuplja pažnju sve većeg broja znatiželjnika.

Prvo pesničko pero u nas Marija Šimoković trajno ostavlja svoj dlan u glini naredne 2006.godine i dobija nagradu Branko Miljković. Potvrda i jednog i drugog. Tri elipsoidne glinene skulpture, spokojne su na zavičajnom odeljenju.

Profesor dr Branko Ćupurdija, redovni profesora na Filozofskom fakultetu u Beogradu, prijatno nas daruje novim knjigama i tako na kraju 2007.godine utiskuje svoj dlan uz prigodnu priču o svojim budućim istraživačkim naporima, upravo zavičajnim temama. Priču o otiskivanju dlana prenosi beogradska Politika, Večernje novosti, Blic, sa njom se upoznaje SANU, bibliotekari širom zemlje, ovu priču beleže elektronski mediji i neki časopisi.

Dugogodišnjim predanim radom dr Deže Čuso zabeležio je u pet - šest svojih knjiga sve manje verske objekte, pre svega ulične krstove u čitavoj subotičkoj opštini i tako načinio nezaobilazan etnološki trag zavičaja. Te 2008. godine izašle su iz štampe dve njegove knjige što je i bio razlog da i on svoj dlan otisne u glinu i trajno ga sačuva.

Sigurno je Subotica kolevka mnogih značajnih stvaralaca, te da se oni sve uočljivije izdižu nad pučinom, svojim delima postaju ugaona okretišta, nezaobilazne stanice koje zapravo sklapaju svekoliki i nikad završen mozaik od miliona kamenčića od kojih će baš svaki naći svoje zasluženo mesto u svekolikoj zavičajnoj slici.

Nije teško bilo odlučiti se kome ponuditi elipsoidni komad gline da svoj dlan na kraju ove 2009. godine utisne. Slobodan Vladušić je ove godine doktorirao na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, gde radi kao docent, sa temom Evropske metropole u delima Miloša Crnjanskog. On je u proteklim godinama bio član žirija koji dodeljuju prestižnu NIN-ovu nagradu, pisao je i vodio mnoge redakcije časopisa, dobitnik je Bogdanovićeve nagrade za književnu kritiku, kao i Pekićeve stipendije ove godine, pretočene u roman Forward. I, povrh svega, nedavno mu je izašla iz štampe još jedna knjiga, pod nazivom Ko je ubio mrtvu dragu, naslonjenu zapravo na Vladušićev magistarski rad. Za mladog čoveka sasvim dovoljno da svoj dlan kao šesti po redu smesti kraj prethodnih.

Priči sigurno nije ovde kraj. Kako godine stižu, čini se da će sve brže i brže krajem svake godine novi otisci dlanova pristizati, nikako u nedostatku vrednih zavičajnih stvaralaca. Namera je da se potom, prvih deset otisaka izlije u bronzu i tako sačuva u trajnom materijalu za buduća pokolenja i neizvesna vremena koja dolaze. Tako će trag dlana zavičajnih stvaralaca biti sačuvan, zapravo pod sopstvenom rukom, sopstvenim tragom svakog ponaosob u isto vreme.

To što ovako otisnuti tragovi dlana u sivkastoj glini veoma asociraju na fosilne ostatke kojima se divimo jer nam otkrivaju nepoznato i daleko, ali tako neophodno, samo je puka slučajnost. Ovih, za sada šest otisaka na Zavičajnom odeljenju, ustvari, otkrivaju naše savremenike kraj kojih svakodnevno prolazimo, još uvek spremnih da i nadalje po neko vredno delo ponude svom zavičaju.

Ko će za godinu dana pak, ostaviti trag u kamenu?

Okrenite se malo oko sebe, možda ga i prepoznate.

Komentari

Dodaj Novi Pretraga

Dodaj komentar
Ime:
Email:	bez obaveštenjasa obaveštenjem
Websajt:
Naslov:
UBBCode:	-boja-aquacrnaplavafuchsiasivazelenalimunastakestenjastatamno plavamaslinastaljubièastacrvenasrebrnatealbelažuta -veličina-sićušnomaloosrednjevelikoogromno
	Morate navesti anti-spam kod koji stoji na slici.

 

3.26 Copyright (C) 2008 Compojoom.com / Copyright (C) 2007 Alain Georgette / Copyright (C) 2006 Frantisek Hliva. All rights reserved."