Posle našeg debakla, izgubljene premijere, treći dan festivala, 15. maj, počeli smo veoma rano. Ustali smo ujutro u sedam i dok je Jurek izvodio svoje Tai Chi (http://www.tai-chi.com/) vežbe, ja sam otišao do obližnje male samousluge i nakupovao mleko, jogurte, sireve, paštete i sveže baguette (francuski hleb-kifla, oko 60 cm dugačka i 5 cm debela), jer smo odlučili, umesto skupih doručaka u Cannesu, tokom preostalog vremena ovde, pre nego što krenemo, ješćemo u bašti ispred našeg apartmana. Tako će hrana biti svežija i jeftinija. Ne znam kako je na Balkanu, ali ne samo ovaj pored našeg apartmana, nego i ostali Mini Marketi na francuskoj rivijeri u kojima sam pazario, bili su sasvim drugačije uređeni nego kod nas. Naši američki mini, a i supermarketi izlažu mleko, mlečne proizvode i hleb uvek sasvim unutra, na zadnjem zidu. Tako kupci moraju da prođu pored gomile nezdrave (pune konzervansa, soli, šećera i masti), kalorijski bogate ali prehrambeno bezvredne pakovane hrane dok ne stignu do zdravog mleka, mlečnih proizvoda i hleba. U Francuskoj, međutim, mleko, mlečni proizvodi i sveže pečeni baguette (koji ne sme imati konzervanse pa se mora peći svaki dan) bili su odmah pored ili veoma blizu kod ulaznih vrata.

I tako od petka, petnaestog maja, do četvrtka dvadeset prvog maja, svakog sam jutra ustajao u sedam i odšetao po svež francuski hleb. Izgubio sam tako pet kila. Eh, da sam mogao da ostanem još mesec dana, izgubio bih moj suvišak od 25 kila! Pored hleba i mlečnih proizvoda,  jeli smo i veoma ukusne paštete od svinjske i pileće džigerice, pečurki, srne i divlje svinje. Kakav užitak! Sad sam stvarno shvatio zašto je doručak toliko važan za ljudski organizam! Veoma retko jedem ujutro i ovaj novi sistem ozbiljnog doručka mi je jako odgovarao, što me  čudilo, jer po mom biološkom satu, osam ujutro u Francuskoj bilo je dva u zoru kod kuće u Americi. Ali, činjenica je da sam posle ovih doručaka uvek bio dobre volje i pun energije.

Palata u kojoj se održava festival

I tako, od trećeg dana festivala smo počeli da bolje organizujemo vreme provedeno za hranu. Posle dugog dana gledanja kratko-- i dugometražnih filmova, uveče nismo gubili vreme tražeći restorane, odlazili smo i ponovo jeli u Mezzo Di Pasta i Delices Yang. Pored ova dva, našli smo i po jedan tajlandski i italijanski restoran i tako, sramota me da priznam, izuzev pašteta, mlečnih proizvoda i svežeg hleba, jedne pečene kokoške kada mi je brat Zolika došao na tri dana u posetu (i prvog dana ribe u Nici) nismo iskusili ništa od svetski slavne francuske kuhinje.

Žena me kasnije ismejavala: "You had more French food in Hotel Casino Paris

( http://www.parislasvegas.com/ ), Las Vegas, then in France!" Nije bilo bitno! Mi smo uživali u svakom zalogaju, bilo šta da smo jeli. Osim toga, vreme je bilo stalno sunčano, vazduh je bio čist i svake noći spavao sam kao dete. Nije bilo mobilnih telefona (koristio sam www.skype.com chat preko kompjutera za komunikaciju sa ženom i radnim mestima), zvuka aviona, policijskih i vatrogasnih sirena i ostale gradske, metropolitanske buke na koju sam navikao ovde u New Yorku. Nije ni čudo što Francuzi reklamiraju ovu dve stotine i nešto kilometara dugačku obalu od Mentona (kod italijanske granice) do Cassisa (ispred Marseillea) kao ekološki i akustički čistu rivijeru. Hej, imaju samo jedan internacionalni aerodrom, u Nici, za celu rivijeru!

Filmovi

OK, Cannes nije bio festival hrane nego filmova! Nisam išao da jedem, nego da pokažem svoj rad, da vidim i uporedim ga sa radom filmadžija iz drugih krajeva sveta. Šta sam video, što me oduševilo i motivisalo da budem bolji filmski stvaralac i socijalno odgovorniji humanitarac?

Tokom istorije filma bilo je perioda kada su političke stranke i verske grupe koristile film za propagiranje ideja, običaja i ponašanja. Setimo se samo westerna iz pedesetih godina, u kojima su Indijanci uvek bili oni koji su napadali "sirote" imigrante. Imigrante koji su terali legitimne starosedeoce sa njihovih pašnjaka i ubijali bizone, osnovnu hranu jednog naroda, samo za zabavu. Od momenta kada je 1991. Dances with Wolves Kevina Costnera dobio Oskara za najbolji film godine, preko noći se promenio odnos Hollywooda prema Indijancima. Amerika je najzad prihvatila i priznala svoju odgovornost za istrebljenje jedne rase i počela da tretira Indijance ne kao divljake, nego kao ljude sa osećajima i tradicijama.

Od svog osnivanja 1946, žiri kanskog festivala je podržavao i nagrađivao socijalno odgovorne filmove, ne samo zapadnih režisera, nego i filmove režisera iz zemalja Varšavskog pakta, koji su oštro kritizirali političke režime i prikazivali ugnjetavanje ljudi za vreme komunističke diktature. Sada, kada demokratija dominira od Atlantskog okeana do Urala, čini mi se da se režiseri iz bivših komunističkih satelita veoma teško prilagođavaju novom, demokratskom filmskog izrazu. Izrazu koji je u suštini baziran na potrošačkom principu. U kapitalizmu, film, kao i sve druge umetnosti, samo je još jedan način da se zarade pare. Ove jeseni ćemo slaviti dvadeset godina Velvet Revolutiona, događaja koji je bio početak raspada Sovjetskog Saveza i demokratizacije istočne Evrope. Ono što sam video od filmova iz Ruske Federacije, Poljske, Česke i Rumunije, veoma me razočaralo. Režiseri još nisu našli nove teme o kojima treba da govore njihovi novi filmovi. Nisu sigurni da li treba da podučavaju, informišu ili da se bune i kritiziraju trenutnu situaciju u njihovim državama. Kako bi se mogao drugačije objasniti film Cristian Mungiua, dobitnika 2007. Palme d'Or, 4 Months, 3 Weeks, and 2 Days (4 Meseca, 3 nedelje i 2 dana), koji sa minimalnim pokretom kamere i emotivno ugušenom glumom govori o ilegalnom abortusu studentkinje -- ne u sadašnje vreme, nego u doba vladavine Čaušeskua. Interesanto je bilo da je ove godine, stilski veoma sličan rumusnki film Politist, Adjectiv režisera Cornelia Porumboiua bio malo bliži sadašnjici. Story filma: Mladi detektiv je zadužen da prati srednjoškolca koji puši marihuanu, kako bi saznao odakle dobija drogu. Dramski sukob je jednostavan. Detektiv ne želi da uhapsi mladića i da mu upropasti ceo život, jer za nekoliko meseci Rumunija će da postane član EU i pušenje marihuane neće više da se tretira kao kriminal. Film je pun dugačkih pauza između dijaloga koji je suv i neinteresantan.  Ipak, Francuzi koji su sedeli oko nas, žestoko su aplaudirali na kraju projekcije, a žiri je dodelio filmu nagradu u kategoriji Un Certain Regard. Hmm. Ko kaže da Francuzi ne poštuju američki uticaj? Da li je moguće da je statičan stil američkog minimaliste Jima Jarmuscha postao novi, dominantni stil post-čauseskuovskog rumunskog filma?

I Tarantinov novi film, Inglourious Basterds -- koji je i ovdašnja kritika veoma hladno primila -- bio je pun dugačkih i nepotrebnih scena. Kao da nije imao dovoljno vremena za montažu i ostavio je više krvi nego što naš stomak može rastvoriti. Kao da je svesno hteo da razbije na grčkoj drami baziranu, više od dve hiljade godina staru, zapadnu tradiciju dramske radnje. Uvod, sukob i razrešenje. Tako je bilo i sa režiserima sa istoka, čiji filmovi su za mene zapadnjaka izgledali kao ručak na kom se prvo pojede kolač, zatim supa, onda šnicla i samo na kraju salata. U suštini, stomaku nije bitan redosled, ali ako je čovek vaspitan na redosledu supa, šnicla sa salatom i tek na kraju kolač, onda stalno to očekuje. Film je samo onda stvarno dobar kada, pored miliona prodatih karata i DVD-a, pozitivno utiče na ljudsku interakciju i time poboljša životne uslove svih građana sveta. Jer, bez humanizma nema prave umetnosti. Naš OVERNITE SHIFT nije bio ništa lošiji od većine evropskih i azijskih filmova, sa jednom, veoma važnom razlikom: naš budžet za reklamu je bio veoma mali. Kad smo stigli u Cannes, već smo potrošili sve pare za majice, kape i razglednice. Ništa nam nije ostalo za iznajmljivanje modela, plavuša sa dugim nogama (od 500 do 2.000 evra za veče), party na brodovima u luci (minimalno 10.000 evra za četiri sata, sa pićem), cele stranice lokalnih novina (2.000 do 10.000 evra, zavisno od novina i tiraža), stotine postera po gradu (štampanje postera, dozvole za lepljenje i samo lepljenje, preko 5.000 evra) i spotova na lokalnim radio i TV stanicama (počinju od 5.000 evra za trideset-sekundnu reklamu).

Bilo šta se donese u Cannes, kao na pravom vašaru, treba da se reklamira i reklamira i reklamira. Jer toliko je filmova, da kupci jednostavno nemaju vremena da sve pogledaju, i tako gledaju samo ono o čemu su čuli, o čemu im neko govori, o čemu je neko pisao, o čemu ima buzz-a (žagora, glasina). Talent filmadžija, estetski, tehnički i dramski kvalitet filma nisu uvek garancija za uspeh, priznanje ili neku nagradu. Možda sledeći put, kada sa dugometražnom dramom LIVING IN AMERIKA, čiji scenario upravo završavam, dođemo sa podrškom jednog priznatijeg holivudskog studija ili, još bolje, međunarodnog distributera.

OK, ovom prilikom nisam prodao naš kratkaš; nagledao sam se interesantnih, ali tematski i emotivno prosečnih akcionih, istorijskih i horor filmova koje nikad ne bih video u Americi. Meni je bilo važno da vidim uživo kako funkcionira filmska industrija i kako digitalna revolucija drastično menja ne samo produkciju, nego i globalnu distribuciju pokretne slike. Film je svugde oko nas i ne znači isključivo večernju posetu lokalnom bioskopu. Polovina američkih TV pretplatnika ima HD monitore od 100 cm na kojima ljudi u komforu svog doma uživaju, sa DVD-a, u najnovijim holivudskim blockbusterima. iPod, iPhone i mini kompjuteri se koriste za gledanje popularnih filmova. U velikim IMAX bioskopima se prikazuju 3D verzije Harry Pottera, Spidermana, Ironmana i Batmana. Business filma se menja, i mladi režiseri treba da se prilagode ovom brzom razvoju tehnologije. Ali... i ovo je bilo veoma evidentno u Cannesu, ako nema dobre priče, ogromne eksplozije i efekti, jurnjave kolima, krv i golotinja neće spasiti film. Na kraju dana, dobar STORY uvek dominira. Story, bez kog nema filma i koji će filmu, godinama posle završetka festivala, garantovati dug i uspešan život.

Renault 4CV

Dok smo trećeg jutra čekali autobus, virnuli smo u dvorište kuće na ćošku kod autobuske stanice. Četiri divna, stara RENAULT-a, i to u veoma dobrom stanju. Dok gledamo i klikćemo  našim digitalnim kamerama, iz kuće izlazi simpatičan deda, dolazi do kapije i sa "Du ju vant to si maj renos?", poziva nas unutra, u dvorište. Mi malo zbunjeni, ali mislimo se, zašto ne, imamo još desetak minuta do autobusa. I tako smo se upoznali sa Andreom, penziniranim elektronskim inženjerom, koji je bio tonmajstor za radio Luxemburg. Najstariji auto je bio Renault 4CV iz 1952. godine, koji je baš tada spremao za Antique car show u St. Raphaëlu, u nedelju 17. maja. Smotra starih automobila? Hmmm. Dok je Jurek izbliza slikao kola, počeo sam kuvati Andrea. "How far is St. Raphaël, how many cars will be there..." I pre no što sam izustio treće pitanje, Andre mi sa širokim osmehom na licu odvrati: "Do ju vant tu go?  Aj liv et ten oklok ." Na ovo se i Jurek okrenuo. Ma kako ne bi išli! Oduševljeno smo mu obećali da ćemo doći u nedelju. Tokom sledeća dva dana, bilo kada smo prolazili pored Andreove kuće, glasnim "Bon jour Andre!" najavljivali smo naše prisustvo i podsećali ga na nedelju. Hej, nikad se ne zna. Andre je sedamdeset i šest, neću da nas zaboravi. Kada je došla nedelja, uzbuđeni i spremni na avanturu, već u pola deset smo pritisnuli zvonce na kapiji. Andre je već bio spreman i završavao je svoju jutarnju kafu. Ljubazno nas je pozvao u kuću i ponudio po šolju, što sam i ja koji ne pijem kafu sa kofeinom, radosno prihvatio. (I zbog toga mi je ceo dan srce lupalo k'o čekić na nakovnju!)

Andreov oldtimer iz 1952. godine

Zatim smo snimili nekoliko minuta videa i napravili nekoliko fotosa u dvorištu, i u deset svi troje sedosmo u kola. Avantura je počela. Andreov zeleni 4CV je bio inspirisan dizajnom VW bube i bio je prvi francuski auto prodat u više od milion primeraka. Tri dizajnera, Fernand Picard, Charles-Edmond Serre i Jean-Auguste Riolfo su eksperimentisali sa prototipovima između 1942. i 1945. Krajnja varijanta je prvi put prikazana na pariskom auto showu 1946, na kom je odmah dobila nadimak  "la motte de beurre" (gruda putera). Naime, prva serija automobila je bila farbana žutom, nemačkom vojnom bojom preostalom iz rata. 4CV se proizvodio od 1946. do 1961. Sa menjačem sa tri brzine, četvorocilindričnim motorom od 748 kubnih centimetara i snagom od 17 konja bio je najekonomičniji način transporta u posleratnoj Francuskoj. Andreov model je imao otvoren krov, što je bio božji dar, inače ja ne bih stao na zadnje sedište. I tako, krenusmo krivudavim putevima divne francuske Azurne magistrale, do St. Raphaëla. Put je bio krivudav i brdovit, i izuzev možda tuce automobila, tokom vožnje sretali smo samo bicikliste. A njih je bilo neobično puno. Posle dve stotine prestao sam da ih brojim. Kao da je pola Francuske odjednom odlučilo da ovog divnog sunčanog dana sedne na bicikle i pođe na turing. Andre ih je nekoliko puta i opsovao, jer su na ravnim delovima puta, u grupama od petoro i šestoro arogantno zauzimali celu širinu trake i bilo ih je opasno zaobići. Ovo nisu bili neki klinci, ili vesele porodice na rekreacionoj vožnji. Ne, ovo su bili ozbiljni sportaši. Oni koji se takmiče na Tour de France. Gledajući njihovu modernu opremu i brzinu kojom su nas nekad zaobilazili - da, ZAOBILAZILI -- shvatio sam zašto je biciklizam u Francuskoj nacionalni sport. Za razliku od ovih niskih, ali mišićavih sportaša koji su leteli brzinama preko 50 km/sat, naš mali 4CV nije mogao ići brže od 40, izuzev kada smo silazili u dolinu, gde smo jedanput postigli brzinu od 60 km/sat! Maltene mi vetar nije oduvao maramu koju sam zavezao oko glave!

Posle jednog sata vožnje, koji me podsetio na studentske dane treskanja po putevima severne Bačke u Spačeku (Citroen 2CV) Geze Horvata, glumca iz Bogaraša, stigosmo u centar St. Raphaëla, simpatičnog primorskog gradića, gde je već desetak starih kola bilo parkirano na oko 2500 kvadratnih metara velikom mermerom pokrivenom trgu, Place Pierre Coulett. Organizatori -- članovi Kluba antičkih kola grada St. Raphaëla -- su nas rado primili, naročito Andrea koji je, kao registrovani vlasnik starih automobila, poznat po celoj južnoj Francuskoj. Ove smotre se organizuju za vreme vikenda, kao besplatna zabava, da privuku turiste u  primorske gradove tokom leta. I kneževina Monako ima svoju godišnju smotru, na kojoj je gostoprimac sam princ Reniere, koga je Andre nekoliko puta sreo! Andre nam je objasnio da ova smotra, CONCOURS D'ELEGANCE EN AUTOMOBILE, sa šezdesetak funkionalnih, u odličnom voznom stanju automobila proizvedenih između 1904. i 1974, ne košta ništa ni vlasnike automobila, ni posetioce. Sponzori, francusko Ministarstvo kulturnog nasleđa, nacionalne banke i privatne firme, plaćaju iznajmljivanje prostora, reklamu, plakate i nagrade za najbolje očuvan auto. Osim toga, svaki vlasnik može da povede do tri gosta (zavisno od broja sedišta u kolima, jer neka sportska kola imaju samo dva sedišta), koji zajedno sa vlasnicima dobijaju kompletan ručak (supa, salata i glavno jelo), sa slatkišima i bocom vina!

Andre i Tibor na trgu u St. Raphaëlu

Kada su organizatori pitali ko smo mi, Andre nas je ponosno predstavio kao svoje prijatelje iz New Yorka, koji imaju film na festivalu! Čim su ovo čuli, velika radost, još veći osmesi i od tog momenta smo tretirani specijalno, sa izuzetnom ljubaznošću. Skoro ceremonijalno, otpratili su nas do kola koja su već bila parkirana i predstavili svakom vlasniku posebno. Fotografije, ljubazni osmesi, bon jour i pitanja odakle smo, dokle ostajemo, da li smo došli samo zbog ove smotre u Francusku... I tako je prošlo dva sata. Oko jedan poslepodne, sva kola su stigla i organizatori su počeli da vode grupe od po četiri osobe na ručak. Nas su odveli u  veoma lep restoran pun stakla i ogledala, gde smo zajedno sa Andreom i tri lokalna vlasnika starih kola uživali u veoma ukusnoj pečenoj ribi, sa odličnim vinom. Luis, jedan od tri vlasnika, bio je izuzetno oduševljen našim prisustvom i celo vreme je žestoko nudio da skoknemo do njegove vile, da nam pokaže bazen i kolekciju svojih starih, američkih kola. Ja sam skoro i pristao, ali Jureku se nešto nije išlo. Ne znam, možda zato što je popio dve čaše vina, nešto se bojao da nas Luis zove na neku orgiju droge i seksa, tako želeći da nam proda kola. Andre nam je kasnije objasnio da je naše prisutvo uzbudilo vlasnike zbog jednog novinskog članka o Amerikancima koji, kako bi sačuvali svoje ušteđevine od dalje propasti, umesto akcija i bondova na tržištu deonica, ulažu ogromne novce u umetničke slike i stara kola, naročito u Francuskoj. Ahhhh... sada je sve bilo jasno!

Posle ručka smo stali u red i ceo konvoj starih kola je paradirao po centru grada, dok  je okupljen narod oduševljeno mahao. Kao u nekom filmu! A mi smo se smešili k'o klinci na paradi. Totalno nadrealno! Kad smo stigli do gradskog parka na plaži i parkirali, sudije su podelile nagrade za najbolje kostime (neki vozači su bili obučeni u kostime iz doba iz kog su kola!), te najbolje sačuvan i održavan automobil. Andre nažalost nije ništa dobio, ali mi smo i ovako uživali u svakom momentu ovog dana. Gostoprimstvo običnog naroda je bilo odlično i osećali smo se veoma dobrodošli. Posle pet smo krenuli nazad, i kada smo stigli do apartmana Andre nas je pozvao na po jednu čašu apple cidera*, i zahvalio se što smo mu pravili društvo. Skoro sam imao utisak da bez nas on ne bi sam išao na tako dug put, sa automobilom koji je istina bio u voznom stanju, ali je ipak nesiguran prevoz za starijeg gospodina. Ni ne smem da zamislim šta bi se desilo da nam je pukla guma, ili ne daj bože da je deo motora prestao da funkcioniše. He, he, he... kad zamislim... to bi bila prava avantura!

Epilog

OK. Francuzi su ponosan narod i možda su jedina kultura koja se svesno i organizovano suprotstavlja amerikanizaciji. Jer, ako ceo svet jede u McDonalds restoranima, i hrana ima isti ukus bilo kuda čovek putuje; ako ceo svet pije Coca Colu, nosi iste farmerice, majice i patike, zašto bi čovek pošao da vidi svet? Putovanje je žeđ za viđenjem novih stvari, susretanje sa kulturama koje su različite od naše. Ako je svugde isto, nema razloga da čovek pođe na put. Neobicno sam zahvalan sudbini što sam se tokom jedanaest dana našeg boravka na jugu Francuske sreo i pričao sa ljudima iz zemalja o kojima sam samo čitao, i video filmove koji  možda nikad neće biti prikazani ovde kod nas.

Zbog svega toga, svakom ozbiljnom filmadžiji poručujem i predlažem: ako možeš, idi u Cannes da vidiš, uživaš i učiš, jer samo tako ćeš moći da oceniš, uporediš i usavršiš svoj zanat. Zanat filma, zanat priče.

* Apple cider: u SAD i Kanadi naziv za nefiltrirani, nezaslađeni sok ceđen iz jabuka

Komentari

Dodaj Novi Pretraga

Dodaj komentar
Ime:
Email:	bez obaveštenjasa obaveštenjem
Websajt:
Naslov:
UBBCode:	-boja-aquacrnaplavafuchsiasivazelenalimunastakestenjastatamno plavamaslinastaljubièastacrvenasrebrnatealbelažuta -veličina-sićušnomaloosrednjevelikoogromno
	Morate navesti anti-spam kod koji stoji na slici.

 

3.26 Copyright (C) 2008 Compojoom.com / Copyright (C) 2007 Alain Georgette / Copyright (C) 2006 Frantisek Hliva. All rights reserved."