Moj prvi festival umetnosti iskusio sam tokom studentskih dana, kada nas je početkom oktobra 1976. godine profesor kompozicije Rudolf Bruci, o trošku Akademije umetnosti u Novom Sadu, poslao na Opatijski festival ozbiljne muzike. Tokom cele nedelje, od jutra do kasno u noć, svirali smo, slušali, analizirali i diskutovali o neoklasičnoj i avangardnoj ozbiljnoj muzici. Ovakva izloženost muzici, koncentrisana na veoma kratko vreme, bila je sasvim novo i veoma interesanto iskustvo. Uživao sam u svakom momentu!

Kasnije, krajem sedamdesetih, kad je novosadska Omladinska tribina počela da organizuje serije filmskih predstava i nazvala ih festivalima, zajedno sa celom generacijom tadašnjih studenata i ja sam pao pod uticaj najdemokratskije i ujedno najuticajnije umetničke forme čovečanstva, filma. Zamislite samo, dva, ponekad tri filma svake večeri, i to tako dve, ili ponekad i tri nedelje! I to nekoliko puta godišnje! Da ti glava pukne od umetničkog doživljaja! Ali bio sam žedan znanja i iskustava i film mi je pružio dostupan i u suštini veoma organizovan i koncentrisan, skoro bi se moglo reći, kompaktan način prikupljanja ideja i emocija. Kao i mnogi drugi iz te generacije, zavoleo sam ovaj finansijski veoma lako dostupan način kulturnog bogaćenja i zabave. Tako se moja ljubav za muziku proširila na filmsku umetnost.

Tibor Spiegel i Jurek Ugarow (snima odraz u ogledalu) u društvu nepoznate kineske režiserke

Kada sam u februaru 1984. emigrirao u SAD, pod uticajem Woody Allena i Martina Scorsezea, koji su koristili New York kao pozadinu skoro svih svojih filmova, svesno sam odlučio da moram živeti u blizini New Yorka. Fascinirao me koncept metropole u kojoj osam miliona ljudi različitih kultura zajedno živi, radi i stvara. Osim toga, pošto sam odrastao u gradu sa tramvajem i autobusima, bilo mi je važno da, bez kola koja su apsolutno obavezna u Los Angelesu, ovde u New Yorku peške mogu da stignem bilo gde. Svoj prvi New York Film Festival sam proživeo tokom 1993, kada sam pored Strictly Ballrooma video Dog Bites Mana, koji me veoma fascinirao. Kasnije, krajem devedesetih, ministarstvo kulture Republike Mađarske, u kooperaciji sa ovdašnjim konzulatom, organizovalo je retrospektivu mađarskog filmskog stvaralaštva, u Lincoln Centru. Tada sam tokom dva meseca pogledao više od trideset  filmova. Moja žeđ za filmom je postala stalan način života. Kada sam najzad, 2003, kao član Foreign Pressa dospeo do Sundance Film Festivala, na kom sam tokom dve nedelje pogledao dvadeset filmova, mislio sam da sam na vrhu. Sundance je bio pravi, legitimni i svetski priznat takmičarski festival. Kalibar filmova je bio veoma visok. Od tada, sve moje reference, kao na primer šta je dobar takmičarski film i šta treba spremiti za propagandu jednog takvog filma, bile su bazirane na tom iskustvu. Ha, ha, ha... Ali sve se to promenilo ove godine u Cannesu. Jer Cannes je nešto sasvim drugo.

Iako je socijalna politika i analiza tadašnjih kulturnih i ekonomskih događaja na Sundance Festivalu dominirala u skoro svakom filmu, u srži filmovi su bili proizvod jednog veoma bogatog i tehnički veoma razvijenog potrošačkog društva,  Amerike. Perfektan primer je bio dokumentarac Born Rich, koji je režirao Jamie Johnson, praunuk osnivača svetskog konglomerata Johnson & Johnson. U ovom filmu Jamie, koji živi od para multimilionske fondacije i u suštini nema ni razloga ni potrebe da radi, intervjuiše decu milionera, ustvari svoje drugove i drugarice iz veoma skupih privatnih škola, o njihovom životu. Ovde je taj film prihvaćen i propagiran sa velikim ineresovanjem i velikim oduševljenjem. U Evropi, ovaj film je viđen kao još jedan primer ekscesa trulog, nihilističkog društva. A jadan Jamie: napravio je film da pokaže svetu da on nije razmažen milioner, njega interesuje život drugih. Daaaa... život drugih milionera.

Za razliku od Sundanca, u Cannesu je prisustvo socijalne politike u filmovima sasvim drugačije. Ovo potvrđuje i selekcija pobednika poslednjih dvadeset i pet godina. Meni se čini da je žiri festivala sa oduševljenjem nagrađivao one američke filmove koji oštro kritikuju negativnosti američkog kulta individualnih sloboda i njihove varijante potrošačke demokratije. Jer, kako mogu da se objasne zlatne palme za Copollu (Conversation u 1974. i Apocalypse Now u 1979.),  za Scorsezeov Taxi Driver u 1976, za Wendersov Paris, Texas u 1984, Soderberghov Sex, Lies and Videotape u 1989, Lynchov Wild at Heart u 1990, Tarantinov Pulp Fiction u 1994, Gus Van Santov Elephant u 2003. i najzad Mooreov Farhenheit 9/11 u 2004. Svi ovi filmovi govore o ljudima koji žive u razmaženoj potrošačkoj kulturi koja propagira kult suvišnosti, gde se individualna egoistička sloboda više ceni od prava grupe i gde se moralne vrednosti i pravila menjaju i prilagođavaju okolnostima i finansijskoj situaciji protagonista. OK, prihvatam da svi pomenuti filmovi prikazuju anomalije savremenog američkog društva, ali  paradoks je što su ovi filmovi, iako duboko kritični spram sredine u kojoj su stvoreni, tokom godina postali sjajni primeri novog američkog realizma i ujedno deo svetskog filmskog izražavanja i nasledstva. Njihov uticaj se može videti u stotinama filmova iz svakog ćoška naše planete.

Zbog svega ovog, nama je bilo naročito važno da dok smo u Cannesu pogledamo što više evropskih i azijskih filmova. Nas je interesovalo kako svet reaguje na globalni američki filmski uticaj. Naše možemo da gledamo i kod kuće. Nažalost, dani u Francuskoj su isto toliko dugi kao i kod nas. Dvadeset četiri sata nisu dovoljna da čovek pogleda  tri ili četiri filma, da jede i da spava.  Morali smo da izmislimo plan po kom bi za vreme preostalih devet dana svakome koga sretnemo pokazali nas kratkaš, prodali prvu epizodu i potpisali ugovor za produkciju preostalih pet epizoda serije, pogledali hrpu dugometražnih i kratkih filmova iz Evrope, Afrike i Azije, i popričali sa gomilom filmadžija, takođe iz Evrope, Afrike i Azije.

Naš drugi dan u Palace du Festival je počeo prezentacijom indonežanskog producenta koji nam je hteo prodati pravo za distribuciju njegovog filma na američkom tržištu. Kako je došlo do toga? Dok sam ja za vreme prvog dana festivala slusao pitcheve mojih mlađih kolega, Jurek je posetio štandove azijskih producentskih kuća. Kod jednog štanda devojka na recepciji je ljubazno nudila flaše hladne Evian vode i lepo upakovane slatkiše. Jurek je bio žedan i gladan, naravno da je zastao. Posle ljubaznog: "Where are you from?" Jurek je odgovorio "New York" -- a ona je razvukla usne u ogroman osmeh i pozvala svog šefa, koji je odmah počeo da govori o uslovima kooperacije i ulaganja. Kakvog ulaganja? Naših para u njihove filmove! Jurek je bio toliko zbunjen da nije priznao da je on ustvari kreator a ne distributer i oduševljeno je obećao, dovešće mene kao producenta, da nastavimo priču o ovoj temi.

I tako smo drugi dan na festivalu, umesto da propagiramo naš kratkaš, počeli učtivim slušanjem indonežanskog producenta koji je bio uveren da smo mi kupci, a ne prodavci filmova. Šta sam mogao da radim? Da mu kažemo da smo apsolutni početnici, bez ikakvog iskustva u filmskom businessu? Ma isterali bi nas na ulicu! I tako, sa ozbiljnim facama smo ćutali i slušali. I učili. I tako je proteklo skoro celo jutro i rano poslepodne. Čim smo završili kod jednog štanda, išli smo do drugog i uvek učtivo počeli razgovor sa: "And what did YOU bring to Cannes?" Nismo lagali, nismo se predstavljali kao neki glavaši, ali uvek smo priznali da smo producenti i filmadžije iz New Yorka. A njima se jako pričalo sa producentima iz New Yorka. Ovo je bilo najbrže i najbolje školovanje, ako čovek hoće da nauči kako se filmovi prezentiraju i prodaju. Za ovako nešto nema knjiga, nema kurseva, nema kratkih pedagoških filmova na youtubeu... Pošto smo mi bili prvi put ovde i pošto je Cannes najveći festival i najveći vašar filmova, ovo je bilo najbolje mesto da se sve to nauči.

Negde oko četiri sam se setio da je u pet coctail party kod Short Film Cornera, pa smo pošli u tom pravcu. Imali smo skoro sat vremena do partija, pa sam mom ton majstoru predložio da odemo do kompjuterske sobe sa četrdesetak monitora, da na brzinu pogledamo nekoliko kratkih filmova. Da vidimo i uporedimo šta su drugi režiseri doneli. Umesto da zajedno gledamo filmove, odlučili smo da je mnogo efikasnije ako svako od nas sedi ispred svog monitora i posebno gleda filmove. Tako ćemo videti više. I tako, obojica sednemo i počnemo da tražimo na serveru šta bi bilo interesantno. Počeo sam sa filmovima kraćim od pet minuta. Prvi kratkaš je bio dvoipominutni francuski: Četrdeset i nešto godina star mršavi muškarac, neobrijan, bela košulja i odelo, nezainteresovano šeta po ulicama Pariza, zastane pored kanala i gleda u nebo... dok čujemo unutarnji monolog o jednoj neuzvraćenoj ljubavi. Samo natpis ko je protagonist, režiser, ko je scenarist i imena članova tehničke ekipe odneo je 45 sekundi! Blaaaaa... Jedna velika LIMUNADA!!! Idem dalje. Drugi kratkaš je bio iz Danske i trajao je tri minuta. Story: Klinac od oko deset godina vozika se biciklom po napuštenom industrijskom parkingu i vežba akrobacije koje mu ne uspevaju uvek. Jednom se oklizne, jednom skoro padne, jednom izgubi balans... ali boli ga briga. I tako nastavlja, dok ne stigne do ogromnog otvorenog hangara. Uđe. Tamo na svakih pet metara neka mašina, alat. Lanci i ogoljeni električni kablovi vise sa tavanice i gvozdenih stepenica. A klinac i dalje pokušava svoje akrobacije. U jednom momentu biciklom se popne na visoku konstrukciju gde pronalazi pneumatični pištolj za eksere. Ne zna šta je, pa ga podigne i pritisne obarač. Ekseri lete na sve strane, ali klinac ih ne čuje jer su mu uši zapušene slušalicama iz iPoda. Jedan od eksera se odbije od zida i udari klinca u zadnjicu. On se okrene, sklizne, padne sa bicikla u kolica koja se počnu kotrljati. Pištolj u međuvremenu prestane da puca eksere, ali da ne padne, klinac sada drži pištolj sa obe ruke. I... da, pogodili ste, kada se kolica sudare sa metalnim kontejnerom, on od uzbuđenja ponovo pritisne obarač i sada pištolj počne da puca eksere između nogu! Od pritiska, mali padne na zadnjicu i tako, sedeći na betonu i držeći pištolj sa obe ruke, pokušavajući da kontroliše pravac letećih eksera, odjednom počne zakucavati pantalone za betonski pod! A pištolj kao da oživi. Polako, počinje da se približava intimnom delu kada... nestane eksera! Samo se čuje pritisak vazduha. Shoo... shoo... shoo. I to je sve! Hmmm.. bilo je uzbudljivo, ali u suštini je izgledalo kao neka dugačka reklama.

Nastavim da tražim na serveru i odlučih da pogledam nekoliko dvadesetominutnih kratkaša. Prvi je bio iz Francuske. Ovde ponovo, natpisi ko igra, ko je režirao, ko je kamerman itd. su trajali više od minut! Ali najgore je bilo što se kamera stalno micala i trzala, a montaža je bila toliko brza -- rez skoro svake dve sekunde -- da sam posle dva minuta osetio vrtoglavicu. Umalo nisam pao sa stolice! Nisam ni imao vremena da pročitam na engleski preveden dijalog, toliko je sve bilo brzo. Kao ubrzana varijanta BOURNE filmova sa Matt Damonom. Ali bez neke logike. Neko je hteo nekoga da ubije i cela početna sekvenca je bila jedna velika jurnjava  kolima, a kasnije, kad se kola razbiju, trčkaranje po ulicama Marseillea. Nisam imao strpljenja da sačekam razvoj drame. Zaustavio sam projekciju kod petog minuta i potražio sledeći film.

Našao sam dramu iz Poljske sa kratkim uvodom, iz kog sam ustanovio, u bolnici smo sa. dva doktora koji su u konfliktu i dramski sukob se vrti oko sudbine dva pacijenta. Jedna mlada devojka koja umire od rana koje je prtrpela za vreme automobilskog udesa, i jedan stariji alkoholičar koji čeka transplantaciju jetre. Postava scene je bila veoma dobra, sa odličnom upotrebom svetla i senki. Zvuk i efekti su bili takođe na visokom tehničkom nivou. Gluma glavnog glumca i glumice je bila uverljiva, ali je bila čista imitacija doktora iz NBC serije ER (popularna američka TV serija). Sve u svemu, veoma korektan scenario i režija ali ništa novo. Posle ovog hteo sam da eksperimentišem i na brzinu sam pogledao prve minute šest filmova iz Južne Amerike. Plan je bio, ako me akcija i dijalog uhvate i privuku za vreme ovog prvog minuta, nastaviću i gledaću do kraja. Nažalost, nijedan od ovih šest me nije impresionirao, a i vreme je bilo za coctail party, pa smo oboje pošli prema baru. Tamo, kao i juče, samo vino, pivo, voda, chips i kikiriki. Hmmm... A mi smo gladni. Imali smo više od dva sata do naše prve premijere pa smo pošli u grad u potragu za hranom.

Na izlazu iz Palace du Festival, na skoro svakih pet metara vidimo lepe k'o modeli, našminkane devojke u večernjim haljinama, sa natpisom Invitation SVP. Priđemo jednoj i zapitamo šta to znači. Čim je videla da imamo festivalsku identifikaciju oko vrata, uzbuđeno i sa veoma debelim akcentom uzvikne: "Du ju ev tiket for tunajt promjr, pliz?" Ahhhhh... Sada shvatamo o čemu se radi. Ovo su lokalne mlade starlete koje na ovaj način hoće da prošetaju slavnim crvenim tepihom. Kao pratilac nekoga koji ima extra kartu. Wow! Da čovek padne u nesvest! Ove mlade glumice, modeli ili samo lepe devojke, svesno se izlažu opasnosti samo da bi ih neko video na crvenom tepihu? Nažalost, mi smo imali samo karte za nas, pa smo se učtivo oprostili i krenuli prema centru grada. "This red carpet must be a huge deal here" -- odvali Jurek dok prelazimo preko Boulevard de la Croisette u potrazi za večerom. Pređemo preko Rue d'Antibes i nasred Rue du Buttura prođemo pored Mezzo Di Pasta, malog restorana sa gužvom na ulazu. Pogledamo unutra i vidimo da služe pastu i to veoma jeftino. Porcija paste sa sokom ili mineralnom vodom, plus italijanski tiramisu, samo osam evra! Stanemo u red i naručimo po jednu porciju.

Kada smo završili sa večerom, pogledam na sat. Šest i petnaest. Red je da se vratimo i krenemo nazad do Palace du Festival. Tamo stajemo u red za našu premijeru CHUN FENG CHEN ZUI DE YE WAN (Spring Fever -- Prolećna groznica). I tu sam se prvi put uplašio. Muškarci koji stoje sa nama u redu su svi ili u crnim odelima ili smokingu, na svakom je bela košulja i mašna kravata. A mi, naravno, kao pravi Amerikanci, ležerno, u kratkoručnim majicama, belim farmericama i Nike patikama. Hmm... nešto ovde ne valja. Pogledamo ponovo na ulaznice, i najzad primetim mali natpis nasred karte: Smoking, Tenue De Soirre --Tuxedo, Dress Suit. Ojojooooj... Da sam to ranije primetio, umesto žderanja paste, imali smo vremena da nađemo mesto za iznajmljivanje crnih odela. Ali sada je kasno. Šta da radimo? Stignemo do kontrole karata i pružimo ulaznice. Nizak, mršavi policajac nas odmeri od glave do pete i s hladnim osmehom nas ubije: "Ahh... ameriken? Misjo NO tuxedo, NO premijer." Oh, NO, i počnemo da ga kuvamo kako su naša sedišta na balkonu, niko nas neće videti, neka nas pusti unutra kada se ugase svetla, bićemo veoma diskretni. Bla bla bla. A on se i dalje hladno smeši i rukom pokazuje da se okrenemo jer zadržavamo druge goste. Pogledamo na sat. Samo je 6 i 45. Imamo još 25 minuta pre no što se vrata zatvore. Ha... ovo je festivalski grad. Mora da ima mesto gde se mogu iznajmiti smokinzi. Sada već trčimo do informacija gde nam daju adresu: Rue Helene Vagliano. Tamo stižemo tačno u sedam i pet. "Oui misjo. Ve ev taksidos for 60 euro for van najt. Vid pents end širt komplet for 90 euro". Bilo kako računamo, nećemo stići do sedam i deset. Nema šta, zahvalimo na informaciji i krenemo nazad do Palace du Festival. I psujemo i psujemo i samo psujemo. Ja sam besam što nisam pogledao karte, a Jurek je besan što Francuzi nisu nigde naznačili -- ako dođes u Cannes moraš  imati crno odelo ili smoking ako hoćeš da se šetaš na crvenom tepihu i da vidiš premijeru. Kada smo stigli, gužva do vrha. Evropski glumci i glumice, zajedno sa kineskim glumcima koji nastupaju u večerašnjem filmu, poziraju i mašu novinarima i kamerama. A mi, isto kao i juče, sa ove strane metalne barijere blenemo k'o balavci na vašaru. Bez smokinga ne možemo da uđemo, karte ne možemo da prodamo niti poklonimo, a što je najgore, ne možemo ni da ih zamenimo sutra za nešto drugo. Ovako smo potrošili i u suštini izgubili svojih 120 poena za premijere. Kompjuter će registrovati da je naše sedište bilo prazno, da nismo vratili karte pre početka predstave i zbog ovoga neće nam više ponovo izdati kartu. Ovako -- makar imali smoking i košulje od svile i cipele od zlata - šanse da prošetamo crvenim tepihom su propale. Za nas, festival je završen. Bumm.

Neiskorišćena ulaznica za propuštenu premijeru

Od tuge i besa Jurek hoće da sedne u kafanu i da se napije. Meni se ne pije, jer negde u dubini duše se nadam da ćemo tokom sledećih sedam večeri možda nešto izmuvati kako bi prošetali crvenim tepihom. Ne troše mi se pare na piće. Možda će nam trebati za iznajmljivanje smokinga. I tako, kao rezultat naše gluposti, nespremnosti i neiskustva, prođe drugi dan festivala bez da smo videli premijeru.

Komentari

Dodaj Novi Pretraga

Dodaj komentar
Ime:
Email:	bez obaveštenjasa obaveštenjem
Websajt:
Naslov:
UBBCode:	-boja-aquacrnaplavafuchsiasivazelenalimunastakestenjastatamno plavamaslinastaljubièastacrvenasrebrnatealbelažuta -veličina-sićušnomaloosrednjevelikoogromno
	Morate navesti anti-spam kod koji stoji na slici.

 

3.26 Copyright (C) 2008 Compojoom.com / Copyright (C) 2007 Alain Georgette / Copyright (C) 2006 Frantisek Hliva. All rights reserved."