Moj put u Cannes: PRVI DAN FESTIVALA (IV deo)

Home Subotica Οικονομία Cultura Society Vox populi Slike Archive Contact

08.02.2012

Kako sam postao Jugosloven

Đorđe Dragojlović

Nisam oduvek bio Jugosloven, iako sam se rodio u Jugoslaviji... Koje više nema, ali to ne znači da je iz naših srca nestalo nešto što je grupa mudrosera odlučila da ima da ga nema, pa još to izvela u moru (tuđe, ne svoje, naravno) krvi. Ta Jugoslavija i danas predstavlja deo mene, deo mog identiteta. I to mi niko ne može oduzeti. ...

Belföld | Magyar Szó Magyar Szó Az első rendkívüli intézkedések Rózsák a hó alatt Orosz légvédelmi pajzs Szerbiában?! Gonosz őrültek hülye játéka* Új választás a falusi helyi közösségben Szabadka | Magyar Szó Magyar Szó Kartonból épült sátrakban fagyoskodnak Melegednek, ételt kapnak, tisztálkodhatnak A hét végéig szünetel a tanítás Tényfeltáró bizottságok alakulhatnak Átpártoltak Danas dnevne novine: Srbija Danas dnevne novine; vesti za 08/02/2012. Zreli za otpad ali voze građane Ne postoji mala donacija Na ulicama ima 2.000 malih Olivera Obavezno uklanjanje ledenica sa krovova Kol centar za najugroženije „Beokom“ dežura ovog vikenda Grad nemoćan, građani pomažu Oboleli van životne opasnosti Nema zloupotrebe službenog položaja Rekordna potrošnja gasa u Novosadskoj toplani

Moj put u Cannes: PRVI DAN FESTIVALA (IV deo)

Cultura

piše: Tibor Spiegel

Tokom moje prve noći u Francuskoj, tri puta sam se probudio. Prvi put u pola dva -- što je bilo pola osam ujutro po njujorškom vremenu. Bilo mi je toplo, ali nikako nisam mogao naći daljinski upravljač za klima uređaj, pa sam ustao, otvorio prozor kupatila i ostavio vrata otvorena, kako bi svež vazduh došao u sobu. He... pošto nije bilo mreže na prozoru, sve što je htelo došlo je u sobu i zujalo i letelo. Naročito komarci. A komarci kao komarci, navalili na svežu krv iz Amerike i počeli da se hrane po mojim rukama i nogama. Nisam mogao da spavam od ujeda pa sam se probudio po drugi put u četiri i petnaest. Potražio sam aloe vera kremu (http://nccam.nih.gov/health/aloevera/) i namazao ujede. Ali, bilo je toliko toplo da sam se oznojio, pa sam popio litru vode da se ohladim i oko pola pet sam ponovo zaspao.

He he he... u pola šest sam se probudim ponovo! Sada zbog vode koju sam popio pre sat vremena. Dok sam u toaletu, čujem ptice i ulični saobracaj a vidim da i sunce izlazi. Sada mi je stvarno toplo, a krema nije ništa pomogla, pa me i raniji ujedi užasno svrbe. Znojav sam, pa neću u krevet mokar i smrdljiv. Odlučim, istuširaću se. Skinem se i pre nego što sam otvorio česmu za tuš u kadi, vidim nema zastora da zaštiti pod od prskanja! Ha... a gde je odvod na podu? Gde će da odcuri voda? Odbrojim do deset da se smirim, i dalje u nekom polusnu sednem u kadu, otvorim hladnu vodu, postavim tuš na lagano i počnem da se vlažim. Voda me sasvim smiri. Kad sam završio, polako, da se ne okliznem, ustanem, obrišem se i izađem iz kade. Sada je već i Jurek ustao i čujem ga kako sprema kafu u kuhinji. Ponudio me, a ja i dalje u polusnu zahvalim i, osušen, vratim se u krevet.

"Are you going back to sleep?" - sarkastično me pita iz kuhinje. Šta da mu kažem? U pravu je. Vrata festivalske dvorane se otvaraju u osam i treba da se spremimo i uhvatimo autobus. Hej, ovo nije letovanje, došli smo da propagiramo i ako je moguće da prodamo naš kratkaš. a ne da spavamo! "Wake me up in a half hour" - odgovaram mu umorno i okrenem se da još malo dremnem.
Šta se desilo, ne znam, umesto nakon pola sata, Jurek me budi u devet: "You were sleeping so deep, I just couldn't wake you". Ohhh... hvala što nisi, hoću da kažem, ali red je da krenemo, dan će da prođe. Brzo se obrijem, obučem i krenemo. Za pet minuta smo kod autobuske stanice, u 9:25 po mom i Jurekovom satu. Haa... a tamo vidimo da posle osam, autobusi idu samo svakih pola sata. I to ne po nekoj logici, nego ovako: 8:01; 8:27; 8:57; 9:27; 10:01; 10:31 i tako dalje. Šta da radimo, ovde se ovako rade stvari. Čekamo. Prolaze dva minuta. Nema autobusa. Prođe deset minuta i još ni tada nema autobusa. Skoro je deset, kada vidimo da autobus dolazi. Jel' ovaj kasni, ili je došao ranije? Ne smem da pitam, možda vozač ne govori engleski i neću da ga nerviram. Platimo jedan euro po osobi (pre no što smo krenuli hotelski manager Virginny nam je promenila papirni euro od pet, pa sada najzad imamo metalce!) i sednemo na udobna sedišta. Nema gužve, radni narod je već na poslu, a turistička sezona još nije počela. Nekoliko penzionera i dve mlade majke sa decom u kolicima su naši saputnici. Autobus je čist, amortizacija je dobra i vožnja do centra Cannesa je prijatna.
Silazimo kod željezničke stanice i krećemo prema Palace du Festival. Vreme je sunčano, puno naroda po ulicama, ali, iako je prvi dan festivala... niko se ne žuri. Sasvim drugačiji način ljudskog prometa nego kod nas u New Yorku. Ovde, umesto da žure kao mravi, ljudi mirno sede ispred kafana i pijuckajući espresso veselo pričaju, dok neki puše cigarete pored zida čekajući na autobus, ili samo gledaju mešavinu svežih mladih lica i filmskih umetnika, profesionalaca i fanatika koji su skoro prekrili grad. A nije još ni vreme za lunch. Samo je pola jedanest! Svaka im čast. Ovaj narod zna kako da živi. Kladim se da je visoki krvni pritisak ili, ne daj bože, srčani udar ovde veoma redak!
Stižući do palate nalazimo ulaz za participante i posle provere detektorima metala, ulazimo. Veoma brzo nalazimo stolove gde, pošto im pokažemo odštampanu email potvrdu sa našim imenima, podižemo foto identifikacije. "We are here!"- uzviknem glasno i zasmejem kao glumica lepu, mladu Francuskinju koja radi na INFORMATION štandu. Pitamo je o procesu dobijanja karata za premijere i ona nam na skoro perfektnom engleskom objasni da svaki umetnik, ili kupac/distributer filmova dobija određen broj bodova, koji se mogu koristiti kada se ove karte rezervišu. Na kompjuterima pogledamo koliko imamo bodova i odmah vidimo, kartu za premijeru Tarantinovog filma nikako nećemo dobiti. Rezervišemo ono što je još slobodno i dobijamo dve karte za sutrašnju svetsku premijeru kineskog filma, CHUN FENG CHEN ZUI DE YE WAN (Spring Fever - Prolećna groznica), koji je na kraju festivala dobio nagradu žirija za najbolji scenario. Pošto je premijera sutradan uveče, mi veselo nastavimo da se muvamo po palati i nađemo deo za Short Film Corner - Ugao za kratke filmove. Ovde je već velika gužva. Na zidovima jr puno nalepljenih plakata filmova, a na štandovima već skoro da i nema mesta za reklamne razglednice. Razdelimo pedesetak naših razglednica po pultovima i uključimo se u gužvu. Svako je uzbuđen i veseo. Rukovanja, upoznavanja i naravno pitch - (predstavljanje, sadržaja, ideja, grublje - prodaja; http://www.ehow.com/how_2045893_pitch-movie.html.) Jer, u suštini, zbog toga smo svi došli ovde. Da propagiramo i, u najboljem slučaju, prodamo naš kratki film. Uglavnom čujemo francuski, ali u jednom uglu čujemo engleski. Prilazimo i pre no što se predstavimo, slušamo o čemu govore. "American action movies are trash! Our movie has a different twist..." - uzbuđeno govori mladić sa malim dijamantom u levoj naušnici. Hmmm... nismo redovno ni stigli, a ovi već počinju da pljuju po američkim blockbusterima? Jurek hoće da vidi regionalne štandove pa polazi prema Film Marche (Filmska pijaca) delu dvorane, a ja odlučujem ostaću da vidim o čemu se priča. Ljubazno se smešeći uključujem se u krug oko mladog filmadžije i nastavljm da slušam njegov pitch. On, kao da ga je moje prisustvo ojačalo, nastavlja, žestoko gestikulirajući: "The Hollywood system is dead, we are the new cinema!" - proklamira kao neku revolucionarnu parolu. Učtivo pitam:"What is your short film about?" - na što se on okrene prema meni i s averzijom koja se graničila s gađenjem počne, skoro podučavajućim tonom: "Its hard to explain, but its great and you just have to watch it." Upitam ga ima li kratki trailer na www.youtube.com ili www.myspace.com, kako bih znao o čemu se radi, sa averzijom koja je sada postala arogancija nastavlja: "No, that's for loosers. I don't want anybody to steal my idea. You must watch the entire film!"

DSCN2749a-t

A kako će potencijalni kupac, producent ili distributer koji nema vremena da pogleda ceo film znati šta je priča filma, ako nema trailer? Ali izgleda da ovog mladića to ne interesuje. Njemu mass marketing, propaganda, prodaja bioskopskih karata ili DVD ne znače ništa. Boli ga briga. On je umetnik kome je film dospeo u Cannes! Ali paradoks je to što se, na kraju razgovora, ne samo sa ovim momkom, nego i skoro sa svim drugima, ispostavlja da je krajnja želja svakog fimadžije bila da se uspostavi radna veza sa američkim producentima i distributerima i da se film proda na američkom tržištu. Čini mi se da mnogi mladi režiseri nisu još shvatili da je film, iako deo ljudske kolektivne, ekspresivne umetnosti, u suštini business.
Interesantno je bilo da je većina mojih kasnijih razgovora u kutku kratkih filmova bila veoma slična. Mladi scenaristi i režiseri, poneki još studenti filmskih škola, veoma su emotivno objašnjavali svoje filmove, totalno ignorišući činjenicu: film je izmišljen kao jeftina zabava za radničku klasu. Istina, tokom prošlog veka, film se razvio u popularnu i svetski prihvaćenu umetničku formu. Ali, kada najvažniji filmski nedeljnik VARIETY (http://www.variety.com/ ) objavi: "The new Sasha Cohen film grossed 30 million during this past weekend" - mora de se prihvati činjenica, film nije samo business. Film je industrija i svaki scenarist, režiser koji hoće da bude deo ove industrije, nezavisno od toga da li hoće da ih prihvati ili ne, mora da zna pravila po kojima ova industrija funkcionira. Nažalost, ono što sam čuo u Short Film Corneru, nije mi odavalo utisak da mladi stvaraoci znaju o ovim pravilima; njih to uopšte ne interesuje. Zato mi je bilo dvostruko smešno i interesantno: čim je neko saznao da sam iz New Yorka, ni ne pitajući o mom filmu, verovatno zato što sam stariji i malo deblji, automatski su pretpostavljali da sam producent ili distributer. I tako, umesto da vežbam moj pitch, ja sam slušao i slušao pitcheve (http://vids.myspace.com/index.cfm?fuseaction=vids.individual&VideoID=22138901) drugih.
Posle petnaestak godina seminara, sajmova i festivala filmova, na kojima sam jedno vreme prisustvovao kao novinar, a pet godina kao direktor Time Warne Cablea iz New Yorka, moram da priznam, nisam bio veoma uzbuđen dok sam gledao i slušao kako mladi režiseri pokušavaju da zainteresuju ljude. Skoro svako bi počinjao standardnim: "This is a great film!" ili jadnim "Its an old story with a new twist." Kao da su svi citali istu knjigu: Kako prodati svoj prvi film, od pisca koji nikad nije, ne samo prodao, nego ni napisao filmski script-scenario! A u svetu mladih početnika paradira kao neki autoritet.

IMG_2957a-t

Kad mi je dosadilo da slušam iste fraze, učtivo sam se okrenuo i pošo na drugi sprat dvorane, da potražm Jureka. Našao sam ga pored štanda indijskih filmova, gde me upoznao sa službenikom ministarstva filmske kulture Indije. Šta? Da, dobro ste pročitali, ministarstvo filmske kulture! Od filmova koji su ponuđeni na Marche du Filmu veliki broj su finansirali individualni producenti, ali puno filmova, naročito od Indije pa do dalekog istoka, finansirano je iz državnog budžeta. Ovaj deo festivala me veoma interesovao, pa sam odlučio da saznam više o ovim državno produciranim filmovima. Osim štanda za indijske filmove, tokom sledećih nekoliko dana posetio sam i druge i razgovarao sa predstavnicima filmskih komisija iz Pakistana, Indonezije, Malezije, Tajlanda, Kine, Kambodže i Vijetnama. Ne znam koliko su filmova doneli ove godine, ali prošle godine bilo je više od deset hiljada predstavnika iz 97 zemalja, koji su predstavljali četiri hiljade državnih i privatnih producenata-filmskih kuća iz celog sveta, sa skoro istim brojem filmova koji su ponuđeni na prodaju. Od ovog broja, više od hiljadu i pet stotina je prikazano za vreme festivala! Bilo kako čovek da računa, pored redovnog takmičarskog dela dugometražnih i kratkih filmova, prikazivano je više od sto pedeset Marche du Film filmova dnevno. Da se covek razboli!
A naš mladi režiser prvo neće da mi kaže o čemu je film, a drugo, nema kratki trailer koji najavljuje o čemu je film. Kako on očekuje da uspe u filmskom biznisu? Naročito usred svetske ekonomske krize? Apsulutno nemoguće. Pitate zašto? Zamislimo za trenutak da umesto filmova, nudimo i trgujemo automobilima. Ako prihvatimo da je zapadno, ili da budem precizan, američko trzište najbogatije, logično sledi da automobilska industrija koja hoće da eksportira teži tome da proda kola na američkom tržištu. Ali ovo tržište je sada zasićeno i banke ili nemaju, ili ne daju para na zajam potencijalnim kupcima. Ne znam kako je na Balkanu, ali u poslednjih dvadesetak godina kod nas se skoro sve kupuje na zajam. Koncept šparanja i kupovanja gotovinom je veoma stran na našoj strani Atlantika. Ako sve ovo prevedemo na film, logično sledi da za kupovanje stranih filmova za američko tržište nema više toliko para kao pre dve ili tri godine. Problem za strane (Evropa, Azija, Južna Amerika i Afrika) producente je u tome što su filmove koji se sada nude počeli snimati pre dve-tri godine, u vreme kada je prospekt prodaje bio mnogo realniji i bilo je para za produkciju filmova. Normalno, očekivalo se da kad film bude završen, bće prodat u Americi. Nažalost, od prošlog leta, novac koji Amerikanci troše na filmsku zabavu je pao za jednu trećinu. Logično sledi da business koji kontroliše ovu zabavu u Americi neće da ulođi u nešto što im ne garantuje profit. I zbog toga, kupiće manje filmova, a i ono što kupe, pokušaće da kupe jeftinije.

Dok sam o svemu ovom razmišljao, vreme je proletelo i bilo je pet sati. Vreme kada je po rasporedu kod našeg Short Film Cornera počeo coctail party. Hej, prvi put smo ovde, hoću da vidim kako Francuzi prave party. Stižemo, gužva je skoro neopisiva. Više od hiljadu mladih izmedju 25 i 35 stoje duboko ispred pulta od petnest metara na kom deset konobara i konobarica služe besplatne čaše vina, flaše piva i plastične boce vode, uz potato chips i kikiriki. Svako je uzbuđen, svako priča. Neki se grle i dižu čašu na zdravicu... a mi naivni Ameri pitamo konobare, kada će doneti sendviče ili nešto malo ozbiljnije. Objasne nam da ovde neće biti redovne hrane i posle čaše veoma dobrog vina okrećemo se i polazimo do izlaza. Gladni smo, nama se jede nešto ozbiljno. Na ulici ponovo gužva. Bilo gde gledamo, ljudi sa kamerama i na svakih deset metara policajci. Nama treba dvadeset metara od izlaza do pešačkog prelaza preko Boulevard de la Croisette, pa krećemo, skoro gurajući sve oko nas. Na pešačkom prelazu nekih tuce policajaca reguliše promet i trenuntno propuštaju limuzine koje donose goste za večerašnju premijeru. Dok mi čekamo da kola prođu, prilazim jednoj policajki i pitam je da li mogu da se slikam sa njom. Ona sa osmehom na usnama klimne, ja se nasmejem i stanem u pozu, kad neki niski, ćelavi klinac sa naočarima -- nije mogao da bude stariji od 25 -- maltene je otkinuvši uhvati mi identifikaciju i pokušava da mi pročita ime. Ne znam šta da radim. Ako se trgnem, pokidaće se, ako ne uradim ništa, može on da trgne. Na sreću, policajka vidi šta se dešava, pa podigne ruku i upozori ćelavog da me pusti. Ovaj sa kretenskim osmehom pušta identifikaciju i nešto odvali na francuskom. U međuvremenu limuzine su prošle i policajci gestovima pokazuju pešacima da krenu preko prelaza. Dok zbunjen i kao u nekom šoku prelazim preko bulevara, pitam Jureka: "What did the bald guy say?" - na što on odgovori: "He thought you were somebody famous" Ja neko poznat? Podsećam ga na nekog matorog, debelog francuskog glumca ili filmadžiju? Ne znam da li da se smejem ili da se stidim. I odlučujem: nema više žderanja, stvarno je red da izgubim ovih ekstra 25 kila ako neću da ličim na nekog debelog Francuza! Umesto da se pošteno najedemo, večeras ćemo jesti male porcije!
Prelazimo Boulevard de la Croisette i skrećemo levo na La Pantiero. Bilo gde da gledamo, restorani su prepuni. Nema nigde slobodnog stola. Narod jede, pije, puši, smeje se i ... kao u nekom vesternu, stavlja noge na prazne stolice! Kao kauboji! I to ne samo u jednom restoranu. Da nisam video ne bih verovao. Kod stolova za četiri osobe, ako sede dvoje ili samo troje, žene nonšalantno pružaju noge na slobodnu stolicu. OK, shvatam de je toplo i stolovi su na pločniku/trotoaru, ali ovo su skupi restorani i Francuzi se stalno reklamiraju da su najkulturniji od zapadnih civilizacija. Noge na stolici, na javnom mestu? Ili sam ja glupav i nisam svestan južnofrancuskih običaja, ili su ove žene totalno... Ma ne mogu da dođem do reči.

Jurek me drmne iz zone: "Let's eat at this Chinese self service restaurant" - i pokaže na jedan čist i veoma jednostavno uređen restoran usred Rue Emile Negrin, sa deset stolova, od kojih su tri slobodna. Hrana izgleda i miriše dobro, nije ni skupa, pa tako izaberemo malo pirinča sa piletinom, isplatimo deset evra po osobi i sednemo da uživamo u prvoj večeri u Cannesu. Sada je već mrak i glavne ulice u blizini Palace du Festival su prepune ljudi. Nakon večere polazimo na Rue Felix Faure, u kojoj nalazimo poslastičarnicu. Zatražim od poslužitelja: "Due gelatti per tre attingere, per favore" i on mi za uzvrat veselo počne pričati italijanski. Izvinjavajući mu se, priznajem: "I'm sorry I speak only a little Italian." Sada već sa osmehom nastavlja na engleskom: "Ah, ameriken! No prablem mister. Aj lav amerikenz. Ver ar ju from?" Kad mu odgovorimo da smo iz New Yorka, skoro obe ruke mu odlete u vazduh: "Aj lav nujork! Aj hev kazin in bruklin!" Veselo počne da peva nešto na italijanskom dok nam pakuje po tri kugle sladoleda. Isplatimo četiri evra po porciji, zahvalimo se i vratimo se do Palace du Festival, da iskusimo, kao posmatrači, našu prvu kansku premijeru. Tamo se već skoro ne može ni mrdnuti. Glasna euro-techno muzika vrišti iz ogromnih zvučnika, a najavljivač se dere ko da ga kolju. Ne čujem čisto šta kaže, ali čini mi se da najavljuje čuvene/slavne goste, jer kad god nešto kaže čujem ogroman aplauz. Večeras je prvo veče festivala i Pixarov novi crtani film UP otvara ovogodišnji festival. Bilo gde da se okrenemo, osim nekoliko stotina policajaca i oficira bezbednosti, vidimo vesele muškarce u smokingu, sa divnim ženama u luksuznim večernjim haljinama kako se polako vuku i, ponekad, zastanu da poziraju za fotografe dok ulaze u dvoranu, na stepenicama pokrivenim crvenim tepihom. Bljesak svetla od bliceva na kamerama je skoro zaslepljujući. A mi... sve ovo gledamo iz daljine, naslonjeni na metalne ograde, dok ližemo sladoled, kao klinci na vašaru. Jer, bilo kako gledamo, Cannes je jedan ogroman svetski vašar.