Tokom ljudske istorije, putovanje u nepoznato je uvek bilo, ako ne jedan od najvažnijih, ali svakako jedan od najinteresantnijih događaja i iskustava. Od grčkog kralja Odiseja, kome je trebalo dvadeset godina da se iz bitke u Troji vrati do rodnog ostrva, preko Venecijanca Marka Pola, koji je ne samo proputovao daleki Istok, već je doneo u Evropu papirni novac, pastu i brokoli (i sladoled, nap. ur.), zatim istraživača Kristifora Kolumba koji je pronašao američki kontinent i kasnije do Ameriga Vespučija koji je dokazao da je zemlja okrugla, čovek je uvek bio fasciniran novim mestima, ljudima, običajima.

Već kao klinac, osim lokalnih putovanja do rodbine u Malom Iđošu, Kanjiži i Novom Sadu, išao sam sa bratom i roditeljima u inostranstvo. Uglavnom kod ujaka u Peštu i dede u Kiškunhalaš, a malo kasnije po svim poznatijim banjama južne Mađarske i zapadnog dela Rumunije. Kasnije, kada sam se vratio sa jednogodišnjeg srednjoškolskog stipendijskog boravka u Americi, zaražen znatiželjom i žeđu za novim iskustvima, sa drugovima sa fakulteta počeo sam putovati po severnoj i zapadnoj Italiji, celoj Austriji i Nemačkoj. Tokom ovih putovanja nagledao sam se mnogo istorijskih mesta i naučio jedan sasvim drugi način ljudskih odnosa i komunikacije. Zapadni način!

Naravno, od tada se mnogo toga promenilo. Prvo, nisam više mršavi student koji može da odspava u fići parkiranom najčešće pored gradskog groblja, ili u Youth Hostelu sa ponekad tri veoma učtiva, ali skoro uvek smrdljiva (od znoja i retkog pranja i tuširanja) stranca u istoj sobi. Drugo: zbog novog ekonomskog sistema Evropske unije, gde mi se čini da je sve poskupelo i nema više ni jeftinijih geografskih područja niti jeftinih delova grada. Bilo sa kim sam pričao preko interneta, rekli su mi: sve i svugde je skupo. Naročito hrana.

A pored svega ovog, ja idem u Francusku, zemlju gde, ako je verovati našim medijima, mrze ne samo Amerikance, nego sve turiste. Hmmm...razmišljao sam. Kako je moguće da zemlja i kultura koja je svetu donela Liberté, égalité, fraternité (sloboda, bratstvo, jednakost), zemlja Prousta, Balzaca, Zole i Debussya ne samo da ne voli, nego jednostavno mrzi strance? "That can't be true" - rekao sam mom saputniku, tonmajstoru Jureku, dok smo preletali Atlantski okean. "Listen, I've been there. Trust me, I've seen it. They don't like foreigners. Specially Americans."

Nije istina, razmišljao sam. Mora da me folira. Bio sam toliko uzbuđen što najzad idem u Francusku kao umetnik (naučio sam da izgovorim l'artiste) da sam mu sa nevericom  odgovorio: "Hey they love Jerry Lewis, Woody Allen and Quentin Tarantino and they are all Americans. How about that? You are just scaring me." Jurek se đavolski nasmejao: "You'll see, you'll see."

Sve sam ovo zaboravio kad smo stigli ujutro u deset na londonski Heathrow aerodrom i čekali vezu za Nicu u terminalu 5. Imali smo preko četri sata vremena do nastavka leta do Nice, pa, malo iz dosade, a malo pošto smo već bili gladni, Jurek i ja smo seli u HUXLEYS Bar&Kitchen za doručak. Naša veoma ljubazna konobarica (kasnije smo saznali da je Rumunka) je veoma brzo donela naručenu kajganu sa šunkom i pečenim krompirom i počeli smo uživati u našem prvom evropskom doručku. Ali, za razliku od američkog običaja, kad nam se šolja ispraznila, ovde nam nisu dosipali svežu kafu. Isto tako sa vodom: samo jedna čaša. Kad smo je popili, konobarica nam je nije napunila ponovo. Kada sam je zamolio da mi dospe malo više kafe i vode, nasmejala se: "Ahh... Americans! You always ask for more coffee and water." Dok je polako, pazeći na svaku kap, počela da sipa, shvatio sam. Nismo više kući. Mi smo sada putnici, stranci u belom svetu, daleko od američkog načina restoranske usluge na koji smo navikli. Kod nas je ne samo dosipanje vode, kafe, čaja, nego i donošenje više svežeg hleba i putera integralni deo restoranske usluge. Zato plaćamo bakšiš. Bilo mi je neobično da se ovde sve ovo posebno mora tražiti.

Kada smo završili i platili račun (9.25 evra, plus sam joj dao dva evra bakšiša, što je konobarica zahvalila veoma radosnim "Oh, thank you sir") ostalo nam je oko sat vremena do polaska aviona za Nicu, pa smo odlučili da proverimo elektronsku poštu. I ponovo smo se razočarali. Zašto? Kod nas je wireless internet veza besplatna ne samo na aerodromima, autobuskim i većim željezničkim stanicama, već i u svim Starbucks kafanama i većim gradskim parkovima. Ha... mi naivci! Na Heathrowu, za jedan sat, tamošnji internet provajder je tražio deset evra! "Are they nuts?"- pitam glasno Jureka. On samo mahne rukom: "To hell with them. I am not paying for it. We'll check it when we get to Cannes. I'm sure they will have free internet there at the Palace du Festival".

Avionski let preko Francuske je bio veoma udoban, naročito zbog toga što je polovina sedišta bila prazna. Tanke i visoke stjuardese (skoro sve plavuše) British Airwaysa su bile veoma ljubazne i tokom kratkog leta su stalno dolazile sa sokovima i hladnom vodom. U ovom letu smo veoma uživali. Bilo je sunčano, bilo je poslepodne, i počeli smo da planiramo šta ćemo kada sletimo u Nicu. Iako smo već pre polaska, ovde u Americi, na internetu našli informaciju o direktnom vozu od Nice do Mandelieu-la-Napoule, malom primorskom gradiću južno od Cannesa, gde nam je bilo prebivalište za vreme festivala, naš problem je bilo vreme. Po planu, u Nicu smo trebali da sletimo u pet posle podne. Posle pasoške kontrole i skupljanja prtljaga trebalo je da nekako dođemo do željezničke stanice u Nici. Iako je AIRPORT Expres autobus broj 99 koštao samo četiri evra po osobi, polazio je samo svakih pola sata. Onaj u pola šest je krenuo pred našim nosom! A trideset evra za taksi nismo hteli da platimo! Kad smo mi najzad seli na sledeći autobus, bilo je šest, a vožnja do centra grada je trajala trideset i pet minuta. Čim smo stigli do željezničke stanice u Nici, žurili smo da saznamo kada ide sledeći voz do Cannesa, jer smo planirali da to veče podignemo naše festivalske identifikacije. Festival počinje sutra, hteli smo da izbegnemo gužvu i redove. Mislili smo, ovo je internacionalni festival, Nica je samo 25 kilometara od Cannesa, ove je večernja gužva, mora da ima vozova svakih desetak minuta... Ha... nisam računao da smo sada u Francuskoj. A Francuzi se nigde ne žure.

Sledeći voz do Cannesa je polazio u pola osam i kad bismo stigli trebali bi sa prtljagom da jurimo preko celog grada do festivalske dvorane... i nije bilo garantovano da ćemo stići pre no što zatvore u osam. "I'm not running like a madman" - rekao sam Jureku, dok je on tražio način da promeni papirni novac na metalni kako bi mogao da kupi karte u automatima koji su primali samo metalce od jednog i dva evra. Policajac koga je Jurek prvo pitao, učtivo ali veoma odlučno pokazao mu je šalter za informacije. Tamo su mu rekli nešto na francuskom i pokazali prema kondukteru koji je proveravao putnike i njihove karte kod izlaza ne perone. Kad mu je Jurek sa svojim turističkim francuskim objasnio šta traži, kondukter ga je prvo odmerio od glave do pete, a zatim sa kiselim izrazom na licu, praveći se važan što govori strani jezik, veoma lošim engleskim odgovorio: " Ju mast ev kojnz or viza kard for do masin."

Da, to znamo, kretenu jedan, zato te pitamo gde možemo da promenimo papirni novac u metalni, hteo sam da mu se derem u lice, ali umesto toga sam učtivo, sa naivnim osmehom na licu i dalje stajao pred njim i mahao novčanicom od 20 evra. Kada je kondukter video papirnih dvadeset evra, najzad je shvatio. "Oh, misjo, ju don't ev cojnz? Mejbi traj do petit sop?" - i pokazao prema štandu za novine gde je bilo sokova, žvake i slatkiša. OK. Promenili smo pravac, i sa dva kofera i laptop kompjuterima na leđima pošli do štanda. Tu sam ja pokušao: "Senore, skuzi, cambio sur la makina de la bileta sil vu ple?" - i pokazao mu našu papirnu dvadeseticu. Niski, debeli i neobrijani prodavac sa belom kapom na glavi (podsećao me na prodavce iz sarajevske Baš Čaršije), smešeći se sa svih tridesetak i dva žuta zuba ljubazno je upitao: "Mejbi ju vant to baj somtin, jes?" OK, ako se mora, mora se. Jurek je podigao paketić žvake i pružio dvadeset evra prodavcu. On je veoma metodično izbrojao jedan metalac od dva evra, jedan od 50 centi, jedan papirnjak od pet i jedan od deset evra. "Merci!" A mi od iznenađenja blenemo ko krave na ogradu. Nisam mogao više da izdržim. Počeo sam glasno da se smejem. Onako glasno, katarzično. Umoran, znojav i gladan, posle deset sati leta i četiri sata provedena na londonskom aerodromu, nisam mogao drugo. Jurek se prvo uplašio, ali je brzo shvatio. "You are right. F...k this S...t! " - opsovao je besno i spustio svoj prtljag na pod. "Lets just sit down. Have some fish with a glass of french wine, and then just go to our hotel. We'll get our festival passes tomorrow."

Ispred stanice u Nici

Bio je u pravu. Ali pre no što smo izašli iz stanice, stali smo u red ispred šaltera za karte gde nam je blagajnik veoma ljubazno, dok nam se obraćao dobrim engleskim "Gentlemen, the total is thirteen euros and 80 cents." - izdao dve karte za Mandelieu-la-Napoule, za voz koji je polazio u pola devet. E, sada, mnogo mirnije i staloženije, preko puta stanice smo našli skroman riblji restoran i seli pored prvog stola koji je bio slobodan. Vreme je bilo toplo, prozori su bili širom otvoreni i mlaki vetar je donosio sa mora miris soli. Odlučili smo, nije bitno šta košta, u ovom ćemo da uživamo.

Konobar nas je pozdravio ljubaznim "Bon jour" - i, videvši da smo turisti, odmah promenio na engleski - "Vat ken aj get ju dzentkimen?" Hmm, čitamo jelovnik, ali toliko smo umorni da ništa ne registrujemo. Najzad: "What is the fish of the day?"- pitao je Jurek, dok sam  ja naručio dve čaše domaćeg crnog vina. Konobar i dalje veoma ljubazno "Monsieur, do fis iz lajk a red snapor and it komz vid..." - nije ni završio, ja ga zaustavim i prstima pokažem DVA. "OK!" - i učtivo klimnuvši glavom pođe do kuhinje. Ma, nismo ni pitali cenu ali mislim se, koliko može ovako nešto da košta. Oboje smo umorni, gladni i žedni, noge su nam kao od olova, a mene i levo rame malo boli od teškog laptop komjutera. Hoću da se malo odmorim i uživam u pravoj francuskoj kuhinji. Nije bitno, košta koliko košta.

Kad konobar donese vino, podignem moje i ceremonijalno izjavim:"Vive la France!" Ljudi sa drugih stolova prihvate zdravicu i skoro unisono uzvrate: "Vive la France!" Jurek i ja se smejemo i vrtimo glave na sve strane. Sve nam je novo, ljudi oko nas, pored stolova, ljudi na ulici, zgrade, kola i mopedi. Ma jesu li ovi normalni? Jure sa tim mopedima kao da su na nekom takmičenju!

Festivalska dobrodošlica na ulazu u restorane

Kada je stigla hrana, polako žvaćemo svaki zalogaj, uživajući aromu sveže mediteranske ribe i začine na kuvanom povrću. Posle odlične večere (koštala nas je 57 evra!), malo osveženi, ali i dalje znojavi i umorni, pokupimo prtljag, vratimo se u stanicu i nađemo peron za naš voz. Posle nekoliko minuta stigne moderna električna lokomotiva sa pet dvospratnih vagona. Čim su se automatska vrata otvorila, ušli smo i seli na udobna sedišta i... počeli da uživamo Air Condition.

"Just like home..." - počne moj saputnik, ali ja sam već tada zadremao. Kada sam se posle pola sata probudio, pitam ga gde smo. "We just passed Cannes, two more stops and we are there."- odgovara umorno. Posle desetak minuta najzad stigosmo u Mandelieu-la-Napoule. Na satu je devet i dvadeset. OK, ovo je željeznička stanica, mora da bude taksija. Ha ha... Pored pruge, sa jedne strane su dva restorana, sa druge strane samousluga i pekara. Pođemo do ulice i prođemo pored četiri restorana pre nego što smo videli mali prazan parking sa oznakom TAXI. Na metalnom natpisu se vide tri telefonska broja, i to je sve. Jurek nazove sva tri, ali niko se ne javlja, sva tri broja nas automatski povezuju sa digitalnom sekretaricom. Nema šta drugo, sednemo na terasu Irish puba na po jedno pivo i odlučimo, posle pola sata pokušaćemo ponovo da zovemo brojeve za taksi. Dok uživamo u hladnom Guiness pivu, čujem da k'o od brda odvaljen visoki, mišićav izbacivač kod ulaznih vrata govori ruski na svom mobilnom. Kad je završio sa pozivom, ustanem od stola i sa velikim osmehom priđem: "Tovariš, gavoriš pa ruski?" Malo je iznenađen ali pruža ruku. Rukujemo se. Gleda me znatiželjno, sekundu, pa me zapita nesto na ruskom što nisam razumeo. Nema šta, ne mogu da mu lažem. "Ja serbski, gavarim pomalko ruski". On hladno ali učtivo odvrati: "Ja Chechen, tri let u Frankia."

Nema drugo, upotrebivši ceo arsenal mog ruskog, makedonskog i poljskog rečnika objasnim mu da smo ja i moj tonmajstor sad stigli iz New Yorka, imamo film na festivalu, a hotel nam je na drugoj strani golf parka, po našim google mapama možda pola sata peške... zvali smo sve tri taksi službe, ali nijedna nam ne uzvraća poziv. Ovde je već i Jurek došao da mi pomogne, pa smo sada dvojica nastavili da Chechencu objašnjavamo naš problem i molimo za pomoć. A on sluša i hmmm... ponovo hmmm... i posle trećeg hmmm najzad mahne crnom konobaru, pozove ga od šanka do vrata i kaže mu nešto na francuskom. Konobar se nasmeši i obrati nam se perfektnim britanskim engleskim: "You are from New York and have a film in the Festival? Wow!" A mi umorno potvrđujemo glavom dok on nastavlja: "Listen, my girlfriend is picking me up at ten and I'll ask her to take you to your hotel. OK?" A mi od radosti: " OK? Its super OK!" - i skoro ga zagrlimo. Sa osmehom do ušiju, rukujemo se i sa njim i pratimo ga do šanka. Tamo naručimo još po jedno pivo i polako pijuckajući, saznajemo da je sa ostrva Jamaica i često putuje u London, gde mu živi devojka - ona koja je ovde u gostima i dolazi posle deset da ga pokupi. Gustirajući svaki gutljaj, najzad počnemo da uživamo u toploj večeri sa mirisom slane vode.

Posle pola sata, ispred kafane parkira mali Peugeot i iz njega izađe zgodna crnkinja s velikom afro frizurom. Mora da je naša, mislimo oboje, ali pošto je ne poznajemo, ne kažemo ništa. Kada je došla do šanka, poljubila i zagrlila našeg konobara koji nas je odmah predstavio, sasvim smo se smirili. Kratko rukovanje i upoznavanje i odmah na temu. Da li nas može odneti do našeg hotela. „No problem boys, com on" - sa divnim osmehom na licu odgovori Janet. Na brzinu pokupimo kofere i kompjutere, sve upakujemo u mali Peugeot  i posle pet minuta najzad stignemo do Cannes Rivage. Pošto smo ispakovali kofere i zahvalili Janet za prevoz dam joj deset funti sa rečima: „You can always use this in London" - a ona se glasno nasmeje: „Yeah, the god old british pound", sedne u kola i izgubi se u mediteransku noć, a mi...

Sada vidimo da smo na malom ostrvu između dva kanala i, izuzev noćne lampe na parkingu ispred apartmana, nigde nema svetla, a glavna kapija je zatvorena. Sasvim smo zaboravili da se recepcija zatvara u osam i posle toga treba da imamo šifru za poštansku ladicu, jer tamo su ostavili naše ključeve. A kako ćemo da vidimo brojeve za šifru na ladici u mraku? Skoro da sam se počeo ponovo smejati, kad se setim da nam je Virginny, manager apartmana, u jednom e-mailu objasnila da se glavna kapija otvara šifrom 325, a poštanska ladica  ugrađena u zid kod glavnog ulaza, gde je svetlo automatsko, šifrom 332255. Radi na senzor. "Allright" - hrabrim Jureka. "We are almost there..." I stvarno, od tog trenutka sve je počelo da funkcioniše. Svetlo se automatski upalilo. Našli smo ladicu sa brojevima, ukucali smo našu šifru, vrata su se otvorila i unutra samo našli kovertu sa našim imenima. A u koverti, HA... dva ključa. Kada smo najzad otvorili naš apartman, počeli smo da zviždimo Marseillesu. Samo tako. Spontano. Ispakovali smo najvažnije stvari i pre no što smo zaželeli jedno drugom laku noć i povukli se u svoje sobe, Jurek je tiho progovorio: "We are finally home."

I bio je u pravu, jer tokom sledećih dvanaest dana, ovo nam je bio dom.

Komentari

Dodaj Novi Pretraga

Dodaj komentar
Ime:
Email:	bez obaveštenjasa obaveštenjem
Websajt:
Naslov:
UBBCode:	-boja-aquacrnaplavafuchsiasivazelenalimunastakestenjastatamno plavamaslinastaljubièastacrvenasrebrnatealbelažuta -veličina-sićušnomaloosrednjevelikoogromno
	Morate navesti anti-spam kod koji stoji na slici.

 

3.26 Copyright (C) 2008 Compojoom.com / Copyright (C) 2007 Alain Georgette / Copyright (C) 2006 Frantisek Hliva. All rights reserved."