(Neobjavljeni intervju)

Albert Zolnai je svojim zalaganjima na polju zaštite i unapređenja čovekove okoline i zaštite prirode mnogo učinio u Subotici i okolini. Doprineo je da se ovaj severni deo naše zemlje istakne aktivnostima u ekologiji dok je tiho, u pozadini radio na podizanju i jačanju drugih stručnih ličnosti, izuzetnih pojedinaca iz naše sredine koji su kasnije na tom polju uticali više i ranije od bilo kojeg dela bivše Jugoslavije. Primer sanacije Palića nas je proslavio. Nažalost, priča se nastavlja, i izgleda da će se nastaviti agonijom jezera koja nikako da prestane...

Razgovor koji je osnova ovog intervjua odigrao se 9. avgusta 2006. u Subotici i vođen je na mađarskom, maternjem jeziku dr. Zolnaia. Bio je teško bolestan, ali kao i uvek, vrlo otvoren za razgovor o ekologiji i svojoj ulozi u njegovom životnom delu, programu sanacije Palićkog jezera '70-ih godina. Radio je do poslednjeg dana. Rekao je „Pogledajte moj radni sto, ja ne čitam,  ja učim". Terala ga je neiscrpna žeđ za znanjem, jer je bio ubeđen da sa više znanja može još više da pomogne. Za svoj rad je u medijima dobijao malo publiciteta, jer je bio tih, skroman, malo nam je ostalo o njemu. Otišao je tiho, kao što je tiho i živeo i radio. Gubitak takvih izuzetnih ljudi naše društvo, koje već proživljava moralnu krizu, teško će podneti. * Prvo pitanje odnosi se na sanaciju Palićkog jezera i vašu ulogu u tome, ako biste se sa par reči osvrnuli na to. Ne mislim na neke tehničke podatke, nego kako je to praktično izgledalo? Imali ste direktnu ulogu pri sanaciji Palića?

Bio sam jedna od ličnosti cele sanacije jezera, i to ličnost društvene sfere. U to vreme, to jest četiri godine ranije, opština Subotica je osnovala Odbor za zaštitu čovekove okoline.

* I koje godine je to tačno bilo?

Bilo je to 1967. godine.

* Već 1967? I u vezi čega je uopšte Palić došao na dnevni red? Toliko mu je voda bila zagađena?

Znači, kako je došao na red? Još 1960, kao profesor Učiteljske više škole, počeo sam se baviti pitanjima vodenih sredina, vodama u Panonskim uslovima. Počeo sam rad na desetogodišnjem merenju dubine vode i interaktivnosti vodene sredine. To znači da sam posmatrao sam urbanum, uticaj grada na kvalitet vode jezera. U isto vreme merio sam i uticaj klime na pomeranje nivoa vode, kao i uticaj godišnjih doba. To merenje nivoa i temperature vode, kao i uticaja solarnog sistema, zainteresovalo me jer sam saznao iz jednog starog spisa, da je solarni uticaj na okolinu Subotice, a naročito Palićkog jezera jači od klime otoka Hvara, znači ima više evidentiranih sunčanih i vetrovitih dana od te sredine, za koju se u to vreme smatralo da je najsunčanija oblast u zemlji. Počeo sam se interesovati za posmatranje temperature jezera. Izmerio sam, u to vreme, maksimalnu dubinu vode i dubinu uz obale jezera...

* Pristupili ste ovom radu kao hemičar, ili ste vršili i biološka ispitivanja?

Kao hemičar-fizičar... Ja sam inače diplomirani hemičar po struci.

* A ovaj naučni rad ste započeli samoinicijativno, ili...

Zainteresovao sam se, kao što rekoh, čitanjem tog starog spisa.

* Shvatam.

Pa ne živim pored mora, već sam počeo živeti i raditi u gradu koji je imao Palićko i Ludaško jezero, temperaturu kojih sam počeo meriti...

* Ali tada još zaštita čovekove sredine, kao takva, nije bila tema...

Ne, tada još nije bila, ni u kom smislu. Kao hemičar-fizičar... proučavao sam temperaturu same vode, kao i prirodno kretanje vode prouzrokovano vetrom. Ustanovio sam da ujutru i do podne vetar duva iz pravca severoistoka, a popodne sa jugoistoka. Tako da sam bio jedan od prvih koji sam u to vreme govorio sportskim organizatorima... interesantno je, ako se prisetim, da sam im govorio -- ovo bi bio odličan centar sportskog jedriličarstva...

* Tada to još nije bilo prisutno?

Ne, tu i tamo bio je neko ko je pokušavao, samo u vidu probe, da li je moguće jedriti na jezeru - jer oni su samo veslali na regatama, jedriličarstva nije bilo. Znači, ustanovio sam - merenjima od marta do maja, a kasnije i do juna, jula - da je temperatura vode tipična za stajaću vodu. Temperatura je išla od 15 do 18 stepeni. Ali me začudilo da je zagrevanje jako brzo. Ustanovio sam da je Palićko jezero prilično plitko. Izračunao sam, matematički, vodenu masu jezera - obilazeći i mereći, svojim sistemom, na kolikom se području proteže vodena površina. Uvideo sam da od prvog jula do septembra ne trebam meriti, jer je isparavanje bilo jako a temperatura jezera je ponekad dostizala 30-35 stepeni. Primetio sam tada, da je voda tim danima jako zelena od gustine algi, znači povišena temperatura i jači uticaj sunca stvara obojenost jezera, i sa Đulom Selešijem i profesorom Rafajlovićem, bračnim parom Rafajlović - biolozima - polemisao sam o tome, i pitao ih da li su to primetili. Seleši, kasnije biolog zadužen za sanaciju, rekao je da su te alge korisne. Da, ali bilo je mesta gde su alge bile ne zelene, već plave boje.

* To su opasne alge...

Da, koje su već opasne, to jest ne proizvode kiseonik, nego ga troše iz vode. Onda je nastupala obojenost od vodenih buva... posmatrao sam njihov sistem namnožavanja,   konsultovao se u to vreme sa Selešijem da sam iskusio ove stvari, i... Jedino, ja nisam merio koncentraciju kiseonika u vodi, ali indirektno sam izmerio da vrućina... sa svakim stepenom celzijusa više smanjuje se kiseonik rastvoren u vodi. Tada sam indirektnim računskim metodom otkrio da je prisustvo kiseonika u vodi 21 posto i pitao se koliko malo ostaje ribama, pored takvog povišenja temperature? Tada sam primetio, od kraja juna do avgusta, da su ribe isplivale na površinu vode, čak su imale fizičke povrede na sebi - verovatno su prolaznici primetili da su ribe „bolesne" i probali ih ubosti štapom ili kišobranom ili tako nešto, jer su velike ribe, ošamućene, mirno plivale na površini - mogle su se ponekad rukom počešati po leđima.

* Tu su se, znači, pojavili prvi znaci nevolje...

Da, to je već bila eutrofizacija, proces propadanja. I tada  sam počeo tragati i za razlogom užasnog smrada vode... Bilo je jasno gde se uliva komunalna voda bez ikakvog čišćenja - u Aleksandrovu, gde se nakon toga stvarao mulj, i visina tog sloja me je zaprepastila, jer i to sam izmerio: više od 80 centimetra na mestu ulivanja u jezero. Nisam išao dalje prema gradu, da kod Kožare izmerim one plitke, već zatrpane delove..., smrdljive... nazvao sam to „smrdljivom nepoznatom supstancom". Sam naziv supstancija otkriva činjenicu, da se ovde mešaju neorganske i organske materije, da se talože, i polako potiskuju vodu jezera, i tu su se nalazile površine pokrivene poleglom i trulom trskom. A kada se trska potpuno počela povlačiti iz jezera primetili smo da je voda jako sumpornog karaktera... Prisustvo sumporvodonika u vodenoj sredini povećalo se kada je pod uticajem sunčeve energije rasla temperatura i sulfati su se raspali u sulfide. Sumporvodonik koji na taj način nastaje, fatalan je za život u vodi. Jedini izuzetak bile su vodene buve, koje su se prilično dobro osećale. Interesantno, kada su sve zajedno menjale pravac kretanja tako se lomilo svetlo oko njih i voda je menjala boju na crveno. Eto to su bile stvari koje su alarmirale. Sve dok se nije desio onaj veliki pomor riba 1971.

* Tada je javnost počela posvećivati pažnju...

Opšta javnost... Da, mi smo već ranije pokušavali da u gradu i pred relevantnim telima opštine ukažemo na problem, ali nam je rečeno da je to samo refleksija našeg hobija i egzibicionizma. Jer nauku u to vreme nisu smatrali naročito važnom, nego mnogo više partijsku liniju i ostale potrebe, uređenje prostornog plana itd. Tada je baš počela izgradnja, za radničku klasu, tzv. vikend naselja, na površini pored jezera...

* I tu je onda puklo, da tako kažemo, zbog zagađenja...

Da, mi smo do tada, tako reći, sprečavali interese radničke klase. Ali smo govorili...

* Danas se već smešimo tome, nakon svih ideoloških promena...

Da, ali i danas se nastavlja jedna paranoja - još uvek se drži partijska žila i područje mahinacija, jer se planira okruženje jezera hotelskim-kompleksima... razdvajaju... tamo gde je sada izgrađen hotel, biće građen još jedan novi...

* ... Iako je jezero zaštićeno prirodno dobro?

Ne samo to...

* ... I to je bitno ...

Ali jedna je bitnija stvar: poremetiće kretanje vetrova preko Palićkog jezera, isto kao kada su gradili ogromne višespratne komplekse negde u socijalističkim zemljama, pa i u Španiji, a kasnije porušili, jer su ovim višespratnicama sprečili prirodno kretanje vetrova, i plašim se da na onom delu obale gde se nalazi meteorološka stanica na Paliću i gde se planira gradnja novog hotelskog kompleksa - a i na drugim mestima, na južnom delu već su izdavane dozvole za specijalne vile i kaštele - sprečiće se prirodno strujanje vazduha preko jezera. Poremetiće karakter jezera, i „self-purifying" sistem samo-čišćenja vode putem talasanja. A da se vratim na ptičji svet, ptice vole da se neometano kreću, da ateriraju na vodu i u miru poleću u vazduh. Posmatrao sam to, kada sam bio direktor i koordinator „Škole u prirodi", zadužen za nastavni plan u njoj, kako na primer divlje patke poleću uveče sa Krvavog (Omladinskog) jezera, slobodno, iz trske: kako su pravile veliki krug plivajući i poletale paralelno sa osom tog kruga. To se ne da posmatrati iz jednog dana u drugi, nego je u pitanju osećaj slobode ptičjeg sveta, kada se ne osećaju ugroženo, tada poleću, preleću sa jednog jezera na drugo i saobraćaju na taj način. Znači, presecajući taj koridor preleta ptica Palić će proći isto kao i okolina jezera Balaton u Mađarskoj... gde su u vreme tzv. opšteg socijalističkog sistema gradili izletišta na sve strane, zaboravljajući prečišćavanje i skladištenje otpadnih voda i odjednom su imali ekološki kolaps vodene sredine. Znači, ja strepim od toga, da današnja tzv. privatna sfera, koja navodno ima mnogo novca - neka ga ima, ja to ne želim da im uzmem - ali da ne bude u stanju toliko da troši koliko vredi jedna životna sredina. Da se na taj način sužava životni prostor. Time priroda sama upravlja. Kao nekada, znamo za to da je sa severa preko Kelebije jedna rečica prelazila „Rečnu-ulicu" u gradu do Palića i osvežavala jezero Palić...

* O tome postoje neki zapisi, da je iz pravca Kelebije zaista tekao neki kanal?

Da, spuštao se do Palićkog jezera... Nekadašnje Kelebijsko jezero je u stvari slivno područje kelebijskih ritova, voda prolazi preko „Zorke" i tamošnje kupalište u stvari i danas odatle crpi vodu.

U to vreme, dakle... postoji i dokumentarni film, i to urađen na profesionalnom nivou - uradili smo ga sa beogradskim „Filmskim novostima". Kada je ovaj film na festivalu u Iranu dobio prvo mesto, zlatnu plaketu, onda je sa saveznog nivoa došao zahtev da se ovaj slučaj što bolje dokumentuje i mi smo napravili kompletnu dokumetaciju. Milenko Ardalović je u to vreme bio zadužen u opštini da se ova dokumentacija, zajedno sa našim odborom napravi, i to je i urađeno.

* Da se vratimo sanaciji jezera, prikazane su okolnosti pod kojima je sanacija urađena?

Da, u potpunosti... celu sanaciju pratili smo 34-milimetarskom kamerom...

* Ovo je bio jedini projekat, sanacija Palića sa kojim se Jugoslavija pojavila pred Ujedinjenim nacijama?

Tako je. Prvo smo dobili Pahlavijevu plaketu u Iranu... A onda je bilo predloženo, da Jugoslavija sa ovim projektom ide dalje - jer je to bila jedina sanacija tako velikih razmera...

* ... Na području cele tadašnje Jugoslavije...

U toj Jugoslaviji nigde nije bilo ulaganja ovih razmera, koje bi pokrivalo interese toliko velikog broja stanovništva.

* I država je pokazala neku vrstu interesovanja ili je to opština uradila potpuno sama?

To je ostvareno isključivo iz tzv. samodoprinosa građana i lokalne privrede. Privreda je pružala tri posto, a građanstvo jedan posto svojih sredstava. U to vreme pokriće celog projekta bilo je 9 milijardi i 800 hiljada dinara, to jest do treće faze, do tzv. sistema hemijskog prečišćavanja, za šta je nestalo novca jer je dinar počeo ulaziti u fazu inflacije i opština je odustala od sprovođenja te treće faze. A tada je započela i gradnja ove gigantičke fabrike veštačkog đubriva, „Azotare" kako je mi nazivamo.

* Koja je od tada i propala...

Da, u potpunosti. Bila je puna nedostataka već tada. Ja sam ulagao strašne napore u sprečavanje gradnje tog projekta. Čak, pretilo mi se sa partijskog nivoa, da ja u stvari ne marim za sudbinu 600 radnika, i četiri puta više potencijalnih zaposlenih.

* I sada, ti isti radnici su i dalje bez posla. Čuo sam, da je mnogima iz subotičke „Zorke" obećan prelazak na novo radno mesto a eto, sve je u stečaju...

Ništa od toga. Ne rade...

Ako ćemo o prošlosti: moja uloga je bila u društvenoj obavezi, znači u opravdavanju postavljenih troškova. A kao moj doprinos prethodno tome alarmiranje na osnovu smrada i propadanja jezerske vode...

* Znači, vi ste već unapred alarmirali. E sad, kada se kasnije desila katastrofa, onda su već počeli ceniti vaš rad?

Tada je glavna uloga pripala biolozima, jer mi smo prethodno o tome razgovarali sa biologom Rafajlovićem, ali ne samo sa njim, već uopšte sa našim biolozima, znači sa Belom Šturcom i ostalima, sa kima sam ja ostvario divnu saradnju, u proučavanju cele sredine, tla, vode... I sama Daščanska šuma je imala svoje močvarno-dolinske delove, gde je bilo i riba. Interesantno...

* O ovome se malo zna. Postavio bih pitanje čisto laički: znači, vi ste videli jezero Palić u svom originalnom stanju - verujem da je u 60-im godinama to moglo da se još nazove nekakvim netaknutim stanjem - kako je jezero izgledalo, da li je voda bila mnogo čistija u to vreme?

Voda je bila meka i svilasta, što je poticalo od kalcijum-hidrokarbonatskog sistema, koji je alkalnog karaktera. Ali je voda bila bogata i raznim drugim jonima.

* A ptičji svet, bio je bogatiji?

Naravno, počev od liski pa nadalje, biljni svet je bio gusto zastupljen, trska se svake godine obnavljala. Bilo je lepo. Ali, postavili ste pitanje da li je bilo moguće uticati, sprečiti? Da, bilo je pokušaja da se napravi jedan odvodni kanal, koji bi odvodio otpadnu vodu do Tise. Ovi projekti su pokrenuti, ali su propali, jer je zaduženi komunalni izvođač uvideo da je održavanje užasno teško - naravno tamo gde ima mnogo industrijskog mulja, gde ima više ometajućih faktora, npr. postoji mesna industrija. U Subotici je u to vreme pokrenuta dislokacija velikih razmera, započelo je postavljanje tzv. privredno-industrijskih zona. „Fidelinka", „Mlekara", i sve ostalo bilo je do tada u centru grada. I mi smo doprineli tome da se sve to stavi van grada, ali industrijska voda, prečišćavanje opterećenih voda već nije bilo ostvareno, niti je bilo taložnika, barem tzv. „klopki" industrijskog otpada. Nego je sve to puštano u kanalizaciju. Isto kao što je činila „Zorka" kod glavne kanalizacione mreže na Karađorđevom putu, putu prema Kelebiji - glavna kanalizacija ide pred školom usred puta...

* ... I jedan deo je još uvek otvoren...

Da, izgrađena je od cigala, velikog kapaciteta - ali ne dovoljno velikog da propusti industrijsku otpadnu vodu, koja je nosila sa sobom nataloženi mulj. Znači kanalizacije su se zatrpale, čak i one do grada koje preko Štrosmajerove prelaze u „Rečnu ulicu" (Prvomajska, ulica pored glavne pošte) - i ona je bila otvorena, pa su je pokrili, jer ljudi više nisu mogli opstati od smrada. Kanalizacija... to je bila sama „Rečna" ulica (nekada prirodna rečica iz Pravca Jasi-bare i Rogine-bare). U stvari, zbog smrada sam to nazvao „organsko-neorganska nepoznata smrdljiva supstanca".

Džaba smo mi govorili šta će se desiti... To je bila oblast, u kojoj su nas, kao što rekoh, tretirali kao hobiste, koji nemaju drugog posla nego da plaše javnost. Ali kasnije su shvatili, kada se desio prvi pomor riba. Ni onda nisu znali tačno šta da rade i ko je krivac. Jer je najveći zagađivač jezera bila, u neposrednoj blizini, „Jugokoža". A drugi je došao kasnije, a mi smo se radovali nastanku „Aurometala" i ako se sećate u to vreme izdata je masa metalnih znački, to je bio hobi i to je bio nobles, da svaka institucija, škola ili firma ima svoj amblem, i pravili su to na osnovu toga. Za to je bilo potrebno koristiti cijanide a to su redovno za vreme noći takođe puštali u kanalizaciju, nisu skupjlali i pravili su neverovatne probleme ravnoteži jezera. Ali, kažem, kasnije su se već hvatali za glavu.

Naravno, postojao je tzv. Centar planiranja Vojvodine, Centar „Šandor Bači", pored puta za Palić, ili Građevinski zavod gde se u to vreme, na našu radost, zaposlio biolog Đula Seleši, autor više knjiga.

* A i on se oduševljavao idejom zaštite čovekove sredine...

Da, entuzijasta, i on je bio član u to vreme opštinskog Odbora za zaštitu čovekove okoline. Imam ovde list imenovanja, ko ga je sve potpisao, u vreme Karolja Bagia. Josip Gabrić je bio opštinski sekretar tada, sa njegovim potpisom sam dobio listu imena i određen sam za predsednika Odbora, jednog od prvih u zemlji...

* Koje godine je to bilo?

To je bilo '67-'68.

* I koliko ste proveli na tom položaju?

Pa ja, u stvari do danas vodim zaštitarske aktivnosti vezane za struku.

* Još uvek vas traže... Nisu vas zaboravili?

Često. Ne. Naročito mnogo sam činio u to vreme da se na nacionalnom nivou spreči paljenje njiva. Takođe, vezano za vodene sredine započelo je postavljanje tzv. lokalnih-primarnih prečistača ili taložnika - industrijske firme imale su obavezu to izgraditi.

* U zatvorenom sistemu, unutar fabrike...

Dr. Zolnai:

Direktni otpad fabrike neutrališu do neke mere. Ali i ovde je ljudski faktor bio, kao i uvek, najopasniji. Mogu reći da danas, kada se radujemo kompleksima oko Palićkog jezera, lepim, ne znam, restoranima i sve - ovi nažalost nemaju taložnike i „klopke" barem, već direktno puštaju svoj otpad u tzv. kanal pored Palića, i time ne zagađuju Palićko, već Ludaško jezero i odvodne kanale. Šta da se kaže, kada je u jednoj ulici pre stanovalo dvadeset porodica, a sada odjednom petnaest porodica useljavamo u jednu kuću, a dimenzija kanalizacije ostaje ista. Znači obim kanalizacije treba da izdrži opterećenje, isto kao i Krvavo jezero ili Ludaško, ili svaka druga voda kao receptor... Uzmimo na primer Tisu. Ako Senta, Kanjiža i ostala mesta u Potisju ne čiste okolinu ptičji svet će nestati, izumreće i školjke, jer se „dave" tamo u otrovu - nisu pokazali na suprotnu, Banatsku obalu, na štetni uticaj „Kartonke". Pošto svi znaju da je za obradu drveta i slame potrebna ogromna količina rastvarača. A neka od sredstava za rastvaranje su npr. kalijum-hidroksid, natrijum-hidroksid ili jake kiseline, a to se sve ispušta i tamo gde je tok reke sporiji, na desnoj strani, nagomilava se u mulju i polako truje ove mlade školjke. Nije to uticaj zagađenja cijanidima iz Rumunije. Naravno, i to je uticalo, jer se u mulju koncentriše ta, kako sam rekao „nepoznata supstancija", postaje otrovna, i pre ili kasnije se reflektuje na ptičji i ostali živi svet.

* „Ptičja ostrva" na Paliću. To nas je, ornitologe, najviše interesovalo, jer je tu otkriveno prisustvo jedne retke vrste - crnoglavog galeba.

U drugom sektoru.

* I ako se ne varam, jednom ste mi pomenuli da ste vi predlagali da se isušeni, odstranjeni mulj ovde sakupi. Ako biste bili ljubazni reći nekoliko reči o tome, kako ste došli na ideju pravljenja ostrva na jezeru?

Da kažem iskreno, to nisu bila ostrva. Jedno jedinstveno ostrvo na sredini...

* Pa da, do danas ga je voda malo razlomila, i nastali su manji otoci...

Nismo znali gde da deponujemo preostali, već manje opasniji sloj mulja. Znači bio je odstranjen gornji sloj, ali pri radu su se postavila pitanja, gde ćemo sa tolikom količinom mulja? Naravno, prvih godinu dana smo posmatrali posledice odnošenja mulja, prisustvo ptica i ostale stvari, beležili svaki detalj, sve do nivoa insekata. I otkrili smo da na nekim mestima nema toliko otrovnih materija - jer je to ustanovio i već pomenuti Građevinski zavod, pored puta za Palić, koji se kasnije integrisao u Fakultet. I tada smo došli na zaključak da smanjimo troškove prevoza time što ćemo u jednom sektoru, koji je još prljaviji, od njega povući ostrvo. Jer u suštini ovi propusni delovi, to su nastavak uređaja za prečišćavanje. Voda se kroz tzv. lagune uliva u manja jezerca za retenziju. Mislili smo, neka talj mulj ostane tamo, voda će odavde svakako dospeti mnogo kasnije u tzv. turistički deo jezera.

* Znači jezero ranije nije bilo razdeljeno ovim nasipima, preko kojih je moguće saobraćati kolima i šetati se...

Originalno nisu postojali. Ne. Njima smo mi namenski usporavali tok vode, da što kasnije stigne u turistički deo gde se već jezero koristi za odmor i rekreaciju. Eto, zato smo tamo stvorili to ostrvo. Međutim, mnogi su se protivili govoreći da će to biti izvor zaraze, a ja sam kasnije u jutarnjim satima dugo izlazio tamo. Mogu vam reći da je jutarnje buđenje ptičjeg sveta bio pravi simfonijski koncert. Tik u zoru i u predveče to je bio poseban doživljaj za mene, jer je bilo prisutno milione ptica, ne samo tih galebova, nego i mnogih drugih.

* Odmah su sebi otkrile taj deo.

Da, otkrile da je to deo neometan, bogat rastinjem, nastali su tako neki džombasti delovi, pokriveni žbunjem, gde su se ptice naročito dobro osećale, a ne samo ptice, nego da vam kažem odmah ko još - lovačka društva. Možda i negde nađete neki zapis, mislim da je to bilo lovno društvo „Šljuka" sa Palića - njima je pripadalo to lovno područje i oni su izlazili po njihovim trofej-sistemima... a ja sam njih uvek „lovio", kad bi videli žuti citroen Zolnaia, e onda ne bi izašli i snalazili su se na druge načine, lovili patke i barske ptice sa vode i tako uglavnom održavali velike lovove. Taj deo je bio divan.

Da, nastao je divan biotop, u kojem je - ne samo zato što je kasnije proglašena zaštita - ptičji svet našao veliku količinu hrane, što je važno u vreme gnežđenja i hranjenja mladunaca. Žabe su se namnožile u ogromnoj broju, i u njihovom „ribljem" stadijumu pružale lako pristupnu hranu kojom su mladunce hranili sa lica mesta. Nastao je svojevrstan ekološki lanac. Kaže se „Šta se dešava"? Pa dešava se zato što... Kako tako naglo? Pa zato što je sredina ponudila ogromnu količinu hrane u vodi i izuzetno povoljne uslove za opstanak. Znači, to nije bila igra slučajnosti, već je razlog bila prinuda. Ptičje ostrvo je bilo neka vsta prinudnog rešenja, kada se tokom cele sanacije novčani fond počeo sužavati i bilo je sve teže angažovati noviju i noviju novčanu masu, bilo od opštine, bilo od privrede u to vreme, a sama država nije obraćala pažnju. Nadali smo se da će ipak uspeti to ogromno ulaganje - devet milijardi dinara u to vreme značilo bi danas milion milijardi. Toliko bi to bilo skupo danas, potpuna rehabilitacija ovako velike vodene površine, što ne verujem da čovečanstvo može da doživi u nekoliko sledećih decenija, pa i uz međunarodnu saradnju. Znači to je bio pravi fenomen, i zato smo mi došli pod pokroviteljstvo UN - to jest upućeni ka njemu, jer je u suštini ta Pahlavijeva plaketa „dosuđena" nama. To je bila plaketa kojim je glavni savet UN određivao koja zemlja zaslužuje pohvalu za postignute rezultate na zaštiti prirodnih vrednosti ili sanaciji prirodnih dobara.

* Znači tako su došle na red UN.

Da, time smo došli u sliku, i na međunarodnom planu. Ovim projektom smo predstavljali državu.

* Sada, jedno generalno pitanje u vezi zaštite čovekove okoline - naime, dugo se smatralo se da je to pitanje entuzijazma i amaterizma, a danas čovek prolazi gradom i vidi natpise koji pozivaju na ekološke studije, ili plakate koji govore da čovečanstvo više ne može da napreduje bez bavljenja ekološkim pitanjima.

Ne, ali mnogi koji danas izlaze u svakodnevni život upravo kao stručnjaci tzv. ekoloških katedri - znači, šta ja imam da kažem o tome? U meni se postepeno počeo izgrađivati misao i osećaj, da ekologija ne sme da bude u rukama pojedinaca, već timova, znači, rad u timovima. Razni eksperti, koji se npr. bave problemom vazduha... Od sistema proizvodnje najveći zagađivač ekoloških sredina, prirode jeste hemijska industrija. Ja sam u hemijskoj industriji uvek tako razmišljao da moja delatnost na stručnom planu uključuje i zaštitu prirode. Sa tim pristupom sam dolazio i na svetske konferencije...

* Izvinite, ja bih vam to pitanje postavio ovako: želeli ste to iz ličnog entuzijazma, znači jer volite prirodu?

Ne, privlačilo me je nepoznato. Uvek me je mučilo što nisam dovoljno upućen u bilogiju, fiziku, matematiku, geografiju, geologiju i zato sam bio primoran mnogo toga savladati na mukotrpan način. Jer i danas, uprkos svoje struke stalno se suočavam sa pitanjima bilogije i dotičem se tih problema. Trebalo je da naučim šta je ekološki lanac. Šta je, recimo, genetski aspekt biološke ravnoteže, opterećenje genetskog fonda. Suočavao sam se sa ovakvim pitanjima, i isključio mogućnost da jedan čovek sam bude na vrhu. I nakon toga ja sam i predlagao, za opštinski Odbor zaštite čovekove okoline, da u njemu bude nastavnik geografije, profesor biologije, građevinar, stručnjak iz livnice, i da se skupi garda inžinjera. Tako je i bilo, strukturu prvog Odbora, članove predlagao sam po toj logici. Ljude, za koje sam dobro znao, da pre svega, vole prirodu, da čas biologije ne drže unutra u kabinetu ili čas hemije u laboratoriji, nego izvode svoje đake u prirodu. Ovo je kasnije imalo ogroman uticaj... Tako, da su ovi ljudi svi doprineli definisanju sadržaja filma. Scenario nisam pisao sam, nego je napravljen zajedničkim snagama. Nastale su tada bitne promene... jer su tada u svetu vladali solo-stručnjaci i pojedinci bili totum-faktumi nauke. A i danas, ako ćete reći da već imamo fakultete gde se edukuju ekološki stručnjaci - ja smatram da je za ozbiljan pristup zaštiti prirode i čovekove okoline potrebno stvarati stručni kadar koji je pre svega moralan, etičkog stava, koji se ne bavi isključivo unapređenjem proizvodnje, već i razlaganjem i reciklažom materija. To je isto kao ideja da na primer subotički „29. novembar" ne ispušta otpadnu vodu jer je tehnolog zadužen za obradu mesa već upućen u to kakve bi štetne materije neodgovorno puštene iz pogona zagadile prirodu, vazduh, zemlju ili dospele u neku vodenu sredinu, jezero, Dunav i tako dalje. Ja u takvom slučaju ne treba da angažujem i jednog posebnog čoveka koji se razume u sve. Jer ja sam, kao hemičar, čovek koji se bavi prvenstveno organskom hemijom, uvek pratio aktuelne toksične materije. Ili biolog, treba da zna zašto je toliko i toliko mahovine nestalo iz Tise kod zagađenja cijanidom, ili da bude u stanju da predvidi hoće li čovečanstvo i dalje uživati u fenomenu „vodenog cveta", ili loviti određenu vrstu ribe. Govorio sam u to vreme, dinamični i kontrolisani rečni tokovi sami sebe obnavljaju. To je ista filozofija, kao kada kažem da u istu reku nije moguće stati dva puta, zašto? Jer stati mogu na isto mesto u korito, ali njegova voda već neće biti ista, biće potpuno različita. Znači na osnovu tog razmišljanja izgradio sam u sebi shvatanje da jeste, i vi ste čovek i ja sam čovek - ali ne samo naš spoljni izgled, nego i naš način poimanja stvari, naši sistemi razmišljanja i naša viđenja se razlikuju. Trudio sam se za 47 godina mog radnog iskustva da mojim učenicima prensem, da nauče ne samo da gledaju u određenoj sredini, nego i da zapaze pojedinosti živog sveta. Da posmatraju, da otkriju za sebe, da upoznaju... Zašto se na primer dešava da se vrbe tako dobro osećaju pored Dunava. Zašto ne ugibaju u vodi? Ja to dugo nisam znao. Ali posmatrao sam i shvatio... ravnotežu... isto kao kada kit usisa vodu, iz nje pokupi potrebnu belančevinu a ostalo ispušta kroz svoje „krake", vraća u svoju okolinu. Ovako verovatno funkcionišu i prašume.

Znači uvek timski rad, kod raznih projekata, počev od tehnologa pa do fizičara koji zna koji je uticaj izotopa na sistem nekog živog organizma... Bio sam takođe angažovan u promovisanju i sađenju tzv. poljozaštitnih zelenih pojaseva - bio sam član „Gorana". Ja nisam samo vodio decu napolje, nego sam sa svojim đacima i građanima sadio i radio.

* A upravo nedavno je izjavio ne znam tačno koji ministar, preko radija - Vojvodina kao najmanje pošumljena oblast, trenutno vapi za pošumljavanjem. Gde je nestalo ono što je već bilo pošumljeno?

Pa naravno, posekli su drvorede pored puteva, a kod velikih poljoprivrednih gazdinstava... neki naši „inženjeri", volim da kažem, onako šupljeglavi stručnjaci ustanovili su da ptičji svet pojede previše žita. I zato se ništa ne sadi. Ali zaboravlja se da takođe uništava veliki broj insekata, i da sve to itekako ima svoje mesto tamo, gde treba da bude. Takođe i „remize" - lovci su potpuno zaboravili da postoje i tzv. odmarališta divljači i mesta gde se ona skriva, ona se zovu „remize"... Jer ptice vole da žive miran i neometan život.

* Šta poručujete mladima, sadašnjim stručnjacima i kako ocenjujete trenutne trendove?

Da vam kažem šta poručujem? I samom sebi, i danas. Da se moralno, pošteno i ne ispolitizirano bori za ono, što je unelo u svoju svest. Znači časno, etički prema svojoj sredini i prema sebi, kao da se bori za svoj lični život. NE radi dobitka, ne radi lične koristi. Jer oni ljudi koji žele brzu korist, znači od uloženog tzv. novca - potrebnog novca, ali danas na žalost vlada oligarhija, kojoj je sve dozvoljeno. Slobodno je bilo da pored „Zorke" ili na Makovoj sedmici jedni pokvarenjaci, nestručni ljudi u sebičnom sistemu postave pogon za mešanje veštačkog đubriva. Danas naš grad, našu pijaću vodu, okolinu, naš komšiluk, naš vazduh zagađuju. Neka samo pričaju oni, pričaju iz koristi! To mora da nestane, kako se pojavilo tako brzo treba i da nestane. Jer tamo ni ptice ne pevaju u zoru... Znači moj odgovor bi bio da vrednost nauke nije samo u doživljaju otkrivanja, nego u tome da smo u stanju da otkrivene faktore stavimo u službu zaštite prirode, životne sredine i potrebe samoga čoveka. Ako zaista shvatam da su voda i vazduh tako važni činioci, uslovi života, znači imaju tako važnu funkciju, da bez njih nema života. Znači čovečanstvo treba da shvati da su moji lični interesi, moje egocentrične želje pod društvenom kontrolom. To znači da ne smem ulaziti u sisteme koji bi ugrožavali opstanak, počev od moga suseda ili lokalne sredine, pa čitavog čovečanstva ili živog sveta naše planete. Nažalost što je više nepismenih, rekao bih tzv. nepismenih diplomiranih ljudi i grupacija tzv. stručnjaka, što je opet odraz sile novca - i to je ekološko zagađivanje. Ljudi nepotpunog znanja na nekim važnim funkcijama su najopasniji. Korumpiraju se brzo, proganjaju one koji smelo iznose svoje mišljenje - ja sam zbog njih imao mnoge probleme u životu... pa sve i do juče...

* Jer ste otvoreno govorili?

Jer sam uvek rekao što mislim.

Ali ne želim ja egocentrično da pristupam. Ja sam samo bio deo jednog intelektualnog rada. A ja bih poručio u vezi budućnosti čovečanstva, da građanin koji razmišlja, koji ima pitanje, koji vidi razne promene u svojoj okolini, da mu se dozvoli slobodno izražavanje svojih osećanja i zamisli. Jer se time čovek bogati, i taj čovek naučnik - malopre rekoste, da odgovorim na filozofskoj osnovi... Mnogi su robovi svoje struke. I oni su u transu, istražujmo, istražujmo. Šta istražuju? Potrebe budućnosti i sadašnjosti. Bilo da je to stučnjak koji radi na proučavanju ljudskog organizma, bilo u geološkoj strukturi ili slično. Moj odgovor na pitanje jeste da sam uvek gledao optimistički na budućnost, i to sve dok se uslovi prirode ne promene toliko da ugrožavaju naše KODIRANE sisteme...

* Mislite na izumiranje vrsta?

Izumiranje... i sve ostalo. Zašto? Jer nismo rođeni radi sebe samih. Već imamo uslove za to da jednom ta inteligentna masa koju zovemo ljudima, postane Homo sapiensima. Ta masa je u stanju da manipuliše silama prirode, ali ne i da vlada njima - ne MOŽE da vlada. Može samo da MENJA. I taj čovek mora da shvati da i to menjanje može da ide samo dok ne izazove uništenje samoga sebe, dok bilo atmosferski, bilo geološki, bilo hidrološki ne promeni svoju sredinu do te mere da, posle toga, ne umre od gladi. Dešava se negde i nekontrolisano razmnožavanje - kao što sam se hteo osvrnuti na punoglavce i komarce, kada smo govorili o palićkoj sanaciji - čovečanstvo se pojavljuje u ogromnom broju, znači nastaje tzv. demografski bum, isto kao što je nekada pramaterija ekslodirala kod velikog praska. Znači prirodom upravlja ili sama priroda ili jedan Duh koji je sasvim sigurno u stanju da definiše sve to - zato ja smatram da čovečanstvo neće uništiti samo sebe. To mi je misao vodilja.

* To bi bio vaš filozofski pristup?

Sve dok je čovek u stanju koordinirano i kooperativno da živi - to se danas popularno kaže u multidisciplinarnom i multifaktoralnom sistemu - na to će da ga tera masa (jer uticaj mase treba svesno tretirati). Ali biće mnogo onih u skorijoj budućnosti koje jedino možemo nazvati PRIMITIVNIMA, iako će možda završiti neke škole. Danas više nije problem u tome da je puno raznih škola, nego je problem da su one pune nikakvih sadržaja, i stručnjaci koji izlaze iz njih nisu pravilno pripremljeni, nisu skromni...

* Ja ih nazivam ljudima "prazne duše". Unutra, u glavi su napumpani znanjem, ali nešto fali iznutra.

Tako je, i ja sam zabrinut zbog njih za onaj kvalitet čovečanstva koji zna da sagledava, u stanju je kooperativno da živi i može da prihvati različitost drugih. Oni rešenja vide u ratu, u oružju, u razaranjima, a naši pogledi u odnosu na njihove - pogledajte samo šta se dešavalo u Libanu ili tek nedavne događaje u Iraku - naši stavovi uzimaju molekularne dimenzije. I zato govore ti „moćnici" - jer i u Subotici imamo takve „moćne" koji su već u stanju da kupe pola grada...

* Na žalost, to se već i primeti i to trpi sam izgled grada...

Da, grad ispašta. Jer oni vide životne vrednosti u zabavi, da je na primer sada jako šik stvar jahanje, na primer... ali to postaje opasno u momentu kada ljudi na to troše a na važnije stvari ne - na određene bolesti, na bezbedniju životnu sredinu, na bolji kvalitet vode koju pijemo, da zagađenost bude manja nego što se očekuje. Jer ja mnogo volim da se vozam autom ali mene u gradu nećete videti... i sada kao teško oboleo, ljudi su se čudili da sam pre dva dana u kući umirao, tako sam bio loše, a danas već sedam na bicikl i vozim se - jer da, želim brže da stignem, ali ne po svaku cenu. Razmišljam o tome da li je ulica ovoga grada, ili podvožnjak u stanju neometano da propusti pešaka, bez buke, govoreći o zagađenosti zvukom, da mu uši ne zuje, ili bez visoke koncentracije olova u vazduhu, da u vazduhu ne bude žive ili nitroznih materija. Znači, ja sam integrirani deo moga grada.

* Hvala vam lepo na razgovoru, i još jedno kratko pitanje za kraj: ako se osvrnete na vaš dosadašnji životni put, šta vas je u stvari učinilo zaštitarom prirode, da li nužnost potrebe ili jednostavno samoinicirani entuzijazam?

Ja osećam da je moj humanizam bio taj koji mi je otvorio put ka ovom polju. On je bio osnov.

* Šta tera čoveka na to?

Pa da, to je kada čovek ne misli o sebi da je centar svega, već da smo samo deo sveta, samo jedna JEDINKA univerzalne ljudske kulture...

(©Jožef Dožai, 2008.)

Komentari

Dodaj Novi Pretraga

Dodaj komentar
Ime:
Email:	bez obaveštenjasa obaveštenjem
Websajt:
Naslov:
UBBCode:	-boja-aquacrnaplavafuchsiasivazelenalimunastakestenjastatamno plavamaslinastaljubièastacrvenasrebrnatealbelažuta -veličina-sićušnomaloosrednjevelikoogromno
	Morate navesti anti-spam kod koji stoji na slici.

 

3.26 Copyright (C) 2008 Compojoom.com / Copyright (C) 2007 Alain Georgette / Copyright (C) 2006 Frantisek Hliva. All rights reserved."