* Kao sociolog i novinar svedok ste političkog života grada u dužem periodu. Šta su, prema Vašem mišljenju, osnovne karakteristike, drugim rečima, šta su razlike a šta sličnosti ranijeg jednopartijskog, odnosno današnjeg višepartijskog političkog života u Subotici?

Naučio sam još jedno: ni za jednu vlast nisu presudna ovlašćenja ili pare - nego ljudi i ideje: ako su pravi ljudi na pravom mestu - a ne partijski poslušnici koji slepo izvršavaju ono što im kažu ili ono što misle da bi im rekli partijski funkcioneri - i naravno, ako ti pravi ljudi imaju prave ideje, PARE ĆE SE UVEK NAĆI, što je pokazala istorija i Subotice, a danas pokazuje praksa u nizu gradova koji su već uveliko odmakli na putu da prestignu Suboticu i to u svakom pogledu, a  pre svega u pogledu proizvodnje, radnih mesta, izvoza, zarada, investicija...

Što se, pak, tiče razlika pre svega u političkoj sferi, u ono vreme je bila JEDNA adresa na kojoj su donošene ključne odluke, kada se znalo šta se sme a šta se ne sme - drugim rečima, postojao je prilično efikasan SISTEM DRUŠTVENIH MORALIH VREDNOSTI, dok danas odlučuju - SVI. I oni koji su birani javno, na izborima, i oni koji su u senci i tiho vuku konce (i ljude) jer raspolažu velikim parama, i što je najgore, odlučuju čak i oni koji bi u svakoj državi prava bili smatrani i tretirani kao lopovi, kriminalci, kao ratni profiteri - i  kao takvi, bili u zatvoru. Umesto toga, upravo se takvi kriminalci smatraju uspešnim preduzetnicima. Naravno, postoje vrlo retki i časni izuzeci, oni koji su do para, firmi, lokala, zgrada, zemljišta itd. došli znanjem, radom, sticajem okolnosti da su bili baš tamo gde su bili, i razume se - uz malo sreće.

Svi se odlično sećamo da je DOS (Demokratska opozicija Srbije) krajem 2000. godine pobedio ne samo zato što je svima bilo preko glave ratova i embarga i sankcija, nego i zato što je DOS obećao da će radikalno saseći korupciju, organizovani kriminal, da će pohapsiti ratne profitere i ratne zločince i oduzeti im imovinu. Čak i današnja vlast bi mogla to da uradi - kad bi htela, kad ne bi bila korumpirana, odnosno, kad se stranke ne bi finansirale iz takvih "crnih", nelegalnih izvora. Naravno, pod uslovom da vlast misli na pet ili čak deset godina unapred, a ne samo na današnji dan i u najboljem slučaju, sutrašnje pre podne.

Najzad, nekad su mahom svi "duvali" u istom smeru, dok su danas stranke u načelu pa i u praksi, spremne na SVE, samo da se dočepaju vlasti i da je zadrže što duže, po bilo koju cenu, makar ta cena bila dalje propadanje privrede, rast nezaposlenosti i siromaštva itd.

U takvim okosnostima, naravno, nosioci vlasti nemaju ni jednog motiva da misle na ono što je izraz principijelnosti i doslednosti, na ono što je zbiljski interes grada i građana - a ne samo puki interes jedne uske grupe koja se našla na čelu neke stranke ili nacije pa zamišlja da je postala - elita.

* Subotica je možda jedini grad koji je - kroz projekat Toribos - u takvom kontinuitetu istraživao javno mnjenje i, što je ništa manje važno, upoznavao javnost sa rezultatima istraživanja. Da li bi nam danas trebao neki novi Toribos, drugim rečima: poznajemo li uopšte svoj grad, svoje SUgrađane?

NIŠTA se nije izmenilo u gradu što bi učinilo »Toribos« manje potrebnim danas nego što je bio 1995. kada je bio pokrenut! I tada su uske grupe na nivou jedne stranke, odnosno, na nivou jedne nacionalne zajednice - »lupivši se po stomaku« na nekom sastanku najužeg rukovodstva - odlučivale šta je to »interes« socijalnog sloja ili nacionalne grupe koju navodno zastupaju. »Toribos« je imao za cilj da obezbedi OBJEKTIVNE podatke o tome šta građani misle, šta žele, šta zahtevaju. Cilj pokretača i nosilaca «Toribosa« (a to su pre svega bili ljudi na Radničkom - Otvorenom univerzitetu i okupljeni oko njega) - nije bio da nekome drže lekciju nego da - svim političkim i društvenim faktorima, uključujući i nosioce vlasti - obezbedi ISTINITE podatke. I to ne jednom za svagda - jer je društvo živi organizam - nego SVAKA TRI MESECA, dakle, četiri puta godišnje, što je omogućilo i da se prate promene i da se uočava zavisnost između stavova građana u lokalnoj zajednici u zavisnosti od kretanja na državnom ili čak i na još širem planu.

Drugim rečima - »Toribos« bi bio poteban i to iz sve snage, ne samo zato što bi tada bilo više izgleda da se zadovolje interesi i potrebe građana, nego i zato što bi tada i NOSIOCI VLASTI IMALI OBJEKTIVNE PODATKE PRED SOBOM, u skladu sa kojima bi mogli da koriguju svoju politiku i akcione programe.

S tim što ni jedna lokalna vlast, pa ni iz redova DOS-a, nije prihvatila sugestiju da preuzme finansiranje »Toribosa«, možda i zato što smo insistirali na tome da bi i dalje morala da ga realizuje jedna potpuno nezavisna i vrlo iskusna-stručna institucija kao što je Otvoreni univerzitet i njegova grupa sociologa.

* Á propos Toribos, u okviru kog je ispitivana i etnička distanca stanovnika Subotice. Kako osećate, da li smo se u tom pogledu promenili u međuvremenu?

NISMO! Nismo ni mogli da se promenimo jer se nije promenila ni generalna ideologija i politika ove države! I dalje je temelj u srpskom nacionalizmu, u pravoslavlju, u patrijarhalnim i autoritarnim vrednostima. U tom smislu je i danas u Subotici glavna tekovina - TOLERANCIJA - kao što je bila i u vreme ratova! Ona, naravno, nije loša, naročito ako se ima u vidu da postoje tri moguće relacije između pripadnika različitih nacionalnih grupacija: da ŽIVE JEDNI PROTIV DRUGIH, DA ŽIVE JEDNI PORED DRUGIH, i DA ŽIVE JEDNI SA DRUGIMA. Tolerancija je upravo ovo - srednje: građani Subotice tolerišu pripadnike drugih nacionalnih zajednica u smislu da nisu presretni što svi moramo da živimo na istom prostoru, ali ipak ne misle da treba pribegavati nasilju. Naravno, tu i tamo do nasilja ipak dođe, i to uglavnom prema pripadnicima manjina kao što su Romi, Hrvati, Albanci, Mađari, u poslednje vreme i Bošnjaci.

Da li se to može izmeniti? Naravno da može, ali bi neko - ne samo vlast nego i nevladine organizacije i mediji i verske zajednice i institucije u kulturi -- morali da planski, sistematski, uporno rade na tome da  OPET ŽIVIMO JEDNI SA DRUGIMA a ne tek - jedni pored drugih. Ali dokle god, npr, u politici i kulturi imamo getoiziranu logiku, gde političko-nacionalnoj eliti ODGOVARA da građani nemaju direktne kontakte jedni s drugima kako bi elita bila »jedini most« koji nas povezuje - neće biti promene u stepenu prihvatanja i poštovanja pripadnika drugih nacionalnih zajednica.

Istina, da bi to moglo da funkcioniše, morali bi da se promene i školski programi: deca u Subotici bi morala da - makar fakultativno -- uče jezik bar jedne od nacionalnih manjina, i da uz to SVI IMAJU POVEĆANI BROJ ČASOVA na kojima bi učili o istoriji, kulturi, umetnosti, običajima pripadnika najvećih nacionalnih manjina, jer tek ako poznajem taj drugi narod, ako znam ko su njegovi junaci i pesnici, ja mogu da ih prihvatim kao sebi ravne i ravnopravne, odnosno, kao ljude od kojih nešto mogu da naučim. I tek onda će masovno biti prihvaćena elementarna činjenica - da nas ŽIVOT SA DRUGIMA I DRUGAČIJIMA ne ugrožava, nego nas OBOGAĆUJE, kao ljude i kao zajednicu.

* Subotica je dobila status grada, ali nije dobila (i) ingerencije koje sa tim statusom prirodno (treba da) idu... U knjizi Subotica pominjete da je svojevremeno Subotica "Privilegijama..." dobijenim od bečkog dvora praktično dobio sve funkcije grada, kako ih vidi Max Weber. U sociološkom smislu, ima li Subotica sada sve karakteristike grada?

Ima! Problem je, međutim, u tome što je zadržana stara logika koju je uveo Milošević. Tada je okruge formirao po političko-nacionalno-administrativnoj logici, stavljajući njihovu osnovnu funkciju ispod izborno-stranačkih interesa SPS-a, što mu, u slučaju Subotice i Severne Bačke i Severnog Banata - nije ni najmanje pomoglo. Tzv. demokratska vlast je zadržala tu administrativnu podelu, umesto da je krenula u regionalizaciju, ne po političkoj, nego po ekonomsko-demografsko-evropskoj logici.

U istom smislu je i grad u ovoj zemlji određen po čisto administrativno-pravnoj logici: grad je naselje koje ima barem dve opštine! To je, naravno, čista glupost, jer bi onda, na primer, Tavankut mogao da napravi opštinu Gornji Tavankut, opštinu Donji Tavankut, opštinu Ljutovo - i da postane grad!

Grad određuju njegove funkcije i gustina stanovanja. U knjizi koju pominjete sam se opredelio za jedan od brojnih pristupa osnovnim funkcijama grada, pa tako po meni grad ima sledećih deset funkcija: stanovanje, obrazovanje, kultura, zdravstvo, sigurnost, komunikacije, administracija, proizvodnja, raspodela, solidarnost.

Iz pukog navođenja ovih funkcija svako može da zaključi da Subotica ima SVE KLJUČNE FUNKCIJE KOJE GRAD ČINE GRADOM, iako su one, danas, i to se mora priznati, u priličnoj meri devastirane, naročito kad se radi o proizvodnji, raspodeli i solidarnosti, ali isto tako i kad je reč o zdravstvu i obrazovanju.

A ono što se nekad pričalo da je Subotica »najveće selo u Evropi«, bilo je do početka 60-tih godina, jer je tek tada počela da se sistematski gradi i širi mreža vodovoda i kanalizacije bez čega, ipak, grad teško može da bude grad.

* Subotica nije poštovala sve odredbe pomenute "Privilegije..." (srpski senatori, jevrejski košer trgovac...). Današnjim rečnikom mogli bismo reći da se opoziciono ponašala. Imidž opozicionog grada (uveren sam, u pozitivnom smislu) kasnije je dugo pratio Suboticu: gde se danas nalazimo?

Nalazimo se u gradu koji, kako reče prof. dr Boško Kovačević, čine tri (nacionalne) varoši i nekolilko (nacionalnih) zaseoka.

S druge strane, nalazimo se na području koje samo spolja, formalno-pravno čini jedinstvenu urbanu celinu - grad sa njegovom (mahom) poljoprivrednom okolinom. U suštini, nalazimo se u FEUDALIZMU, u kom stranke na vlasti i njihovi razno-razni partneri imaju svoje feude: jedna stranka je kao svoj leno dobila ustanove u oblasti socijale, druga odlučuje o elektrodistribuciji, treća o pošti i telefoniji, javna komunalna preduzeća su podeljena između vladajućih stranaka prema njihovoj snazi - a ne prema stručnosti kadrova kojima je povereno da ih vode itd. Zašto? Pa to je bar svakome jasno: zato što stranke kao pijavice isisavaju sredstva iz tih preduzeća nad kojima su preuzele kontrolu, a u tome ne može da ih spreči ni jedan državno-policijsko-sudski organ, jer su i oni pod direktnom kontrolom stranaka.

Dakle, Subotica danas VIŠE NIJE OPOZICIONI GRAD, ne zato što je ista stranka na vlasti i u gradu i u Pokrajini i u državi, nego zato što je Subotica postala sistem iscepkanih feuda, u kojima stranka koja je postala feudalac može u tom svom feudu da čini što god želi, jer je ne sputavaju ni Ustav ni zakoni.

* Autor ste brojnih tekstova o privatizaciji, čija su kolateralna šteta bili radnici, industrija, i subotička, pa i druge oblasti, uključujući i novine u kojima ste dugo radili. Da li je možda moglo i drugačije, bolje?

Naravno da je moglo! Kada se u jesen 1999. pripremala »ofanziva« opozicije, u Beogradu je održan sastanak svih opozicionih stranaka iz DOS-a, zajedno sa sindikatima, oko 70 nevladinih organizacija, sa udruženjima studenata i penzionera, plus ekspertske organizacije kao što su Cesid ili G 17 - koji je kasnije postao politička stranka, i to stranka koja svoje kadrove smešta skoro isključivo tamo odakle se mogu kontrolisati novčani tokovi.

Dakle, još tada, godinu dana pre obaranja Miloševićeve vlasti, ljudi iz subotičkih NVO su tražili od lidera stranaka i eksperata iz G 17 da odgovore na niz pitanja, po logici: u redu, MI ćemo vam DATI VLAST, ALI ŽELIMO DA NAM VEĆ DANAS, OVDE, KAŽETE ŠTA ĆETE UČINITI SA TOM VLAŠĆU! Jedno od pitanja se ticalo privatizacije i glasilo je, otprilike, ovako: hoće li to biti pljačkaška privatizacija kao što je u bivšem SSSR-u ili će biti promišljena privatizacija kao što je u Sloveniji? Za dva dana koliko je skup trajao, ni na jedno od tih pitanja nije bilo odgovoreno, pa ni na pitanje o privatizaciji.

Zašto? Pa zato što su već tada znali da to neće biti promišljena, nego divlja privatizacija, gde kupca niko u čitavoj državi, pa ni policija, ni poreski organi, ni Agencija za privatizaciju ne da ne pitaju, nego - NEMAJU PRAVO DA PITAJU - OTKUDA TI PARE DA KUPIŠ TU FIRMU, ili, što je drugi način da se postavi to pitanje - DA NISI SLUČAJNO ROBIJAO NEKOLIKO GODINA ZBOG KRIMINALA?

Liderima DOS-a je upravo ovde u Subotici rečeno: za model privatizacije nemojte da pitate one iz Berlina, Brisela, Londona, Vašingtona, nego one iz Ljubljane, Praga, Budimpešte, Bukurešta, Sofije, Skoplja, Sarajeva... Naravno, nisu nas poslušali, nego su se odlučili za NAJGORI OD SVIH MODELA PRIVATIZACIJE koji je, kao što je danas svakome jasno, imao katastrofalne posledice po privredu i poljoprivredu, i užasavajuće posledice po stanovništvo, koje je osiromašilo toliko da GLAD i SMRT ZBOG NEMOGUĆNOSTI DA SE PLATI LEČENJE - više nisu nikakav eksces, nego prilično raširena pojava.

* Bili ste voditelj i moderator brojnih tribina koje su, osim kao mesta izražavanja i sučeljavanja mišljenja, ne retko imale i ulogu formiranja određenog pogleda na svet. Kako ih vidite u svetlu današnjih prilika u gradu?

Ključna uloga »Subotičke Agore«, na primer, je bila da na jednom - i u to vreme (početak 90-tih godina) jedinom mestu - okupi sve građane Subotice, bez obzira na naciju, ideologiju, veroispovest, stranku, pol, profesiju, starost, običaje itd - i da mirno, argumentovano razgovaraju o pitanjima od ključnog interesa za građane i za grad. Ili, drugim rečima, da problem jedne ulice ili jednog naselja ili jedne grupe ljudi ili jedne struke - IZNESU JAVNO i da ga time učine problemom čitavog grada, a ne samo te uže grupe građana.

S obzirom da su NAS STRANKE IZNEVERILE I DA SE GOTOVO UOPŠTE NE RAZLIKUJU IZMEĐU SEBE  - pre svega u tom smislu da ni jedna nije imala »petlje« da istinski »izađe na megdan« organizovanom kriminalu, ratnim profiterima, mafijašima, kriminalcima i korupcionašima svih vrsta i fela - javne tribine postaju mnogo važnije nego što su bile u vreme Miloševića.

Drugim rečima: VLAST SEBI DOZVOLJAVA SVE, NE POŠTUJUĆI PRI TOM NI USTAV NI ZAKONE. U tome ih ne može obuzdati ni opozicija, jer jedini cilj opozicije je da se dočepa vlasti i da onda ona »zasedne« za razne fondove, agencije, javna i javna komunalna preduzeća, odakle će moći sebi, svojoj stranci i njenim miljenicima da omoguće sticanje besramnog bogatstva.

Ko može da tome stane na put, KO MOŽE I KO TREBA DA VRŠI KONTROLU NAD IZVRŠNOM VLAŠĆU? Naravno, ISKLJUČIVO GRAĐANI, ali ne kao zbir pojedinaca, individua, nego SAMOORGANIZOVANI GRAĐANI, kao zbir stotina i hiljada nevladinih organizacija - potpomognut pravilima, standardima i procedurama iz Evropske unije - dakle, isključivo građani i NVO mogu da vrše kontrolu nad onima koji obavljaju vlast.

S tim, naravno, što za razliku od ombudsmana koji nema nikakvu vlast, ta kontrola ODOZDO, mora imati i izvršne mehanizme, kako bi lopovi, kriminalci, korupcionaši itd, bili smesta smenjeni, protiv njih podignuta optužnica, i u vrlo kratkom roku bili osuđeni na tucanje kamena.

* U pomenutoj knjizi Subotica navodite da Vam je najbliže shvatanje grada koje je definisao Robert Ezra Park, prema kom je "grad nešto više od mešavine ljudi i kolektivnih oprema... Grad je pre stanje duha, zbir običaja i tradicija..." Gde u tom kontekstu vidite Suboticu, uspevamo li biti gradom u tom smislu?

Tačno je da sam odabrao Parkovu definiciju kao najbolju od stotinak drugih koje su mi bile dostupne, ali sam isto tako dao i SVOJU DEFINICIJU GRADA koja glasi otprilike ovako: GRAD je umetnost zajedničkog života velikog broja vrlo različitih ljudi na jednom ograničenom prostoru, pri čemu niko nikome ne nameće svoju volju, interese, vrednosti, običaje. Grad je UMETNOST ZAJEDNIČKOG ŽIVOTA koji upravo zbog te raznolikosti - preplitanjem kultura i običaja, obogaćuje svakog od nas i sve nas zajedno.

Istina, zbog toga što su mnogi Subotičani pobegli pred ratom, mržnjom, nacionalnim proganjanjem, siromaštvom, a istovremeno došli mnogi drugi sa drugim običajima - to stanje duha o kome govori Park i ta umetnost zajedničkog života o kojoj sam ja pisao - nije ni izbliza na onom nivou na kome je bila pre samo izvesnog broja godina. A kada će opet biti? Pa, primer SAD kao područja sa najintenzivnijom imigracijom pokazuje da će to biti tek sa drugom, ako ne i sa trećom generacijom novih doseljenika.

* Uspeva li društveno tkivo Subotice sačuvati građane, ili nužno postajemo masa?

Subotica ne da nema građane, nego nema ni »masu«. Subotica se svela na skup porodica i uskog kruga prijatelja, jer su nas stranke - pri čemu mislim na sve stranke, a ne samo na one sa nacionalnim predznakom - u toj meri podelile da skoro niko više nikome ne veruje.

I još kada se kao temeljni problemi države i građana uporno nameću pitanja koja su već davno rešena, pitanja zbog kojih su vođeni i izgubljeni ratovi, kao što je to pitanje Kosova, kada priča o »kolevci« POTPUNO POTISNE AKTUELNA PITANJA ŽIVOTA I OPSTANKA STANOVNIŠTVA koje jedva da preživljava, onda imamo hiljade pojedinaca i porodica koji nikome ne veruju,  A PONAJMANJE VERUJU SAMI SEBI, da svojom i udruženom akcijom mogu da promene bilo šta. Ne da nema ni građana ni mase, nego NEMA NI »N« OD - NADE.

* Na Paliću su se prvog maja nekada masovno delili crveni karanfili, danas ste možda jedini posetilac prvomajske manifestacije koji karanfil prošeta u reveru... Kako Vam uopšte deluje ta manifestacija, u svetlu aktuelnog položaja radnika, ali i u svetlu prve prvomajske proslave u Subotici, kada je grupa tipografa obeležila taj dan na Paliću upravo na način na koji to danas činimo? Istina, oni su tada rizikovali, jer je tada zabranjeno praznovanje palo na četvrtak, radni dan...

Prvi maj je danas aktuelan kao što je bio i 1890. godine! Kada imate uništenu privredu, kada imate stotine hiljada nezaposlenih ljudi, kada imate stotine hiljada penzionera koji jedva preživljavaju, kada imate masu sveta čija samoposluga su ulični kontejneri, kada imate možda sto ili tri stotine hiljada ljudi koji rade a ne primaju plate i kojima poslodavac ne uplaćuje doprinose, niti za njih plaća poreze - RADNIČKA SOLIDARNOST označena još prvog Prvoj maja - »Jedan za sve, svi za jednog« -- postaje izuzetno aktuelna.

Ali kako sam već rekao: ono što se zbivalo u poslednjih 20 godina, i naročito šok koji smo doživeli kad se ispostavilo da ni «demokatska opozicija«, kad se dočepala vlasti, nije donela ni slobodu ni demokratiju, ni rast standarda ni porast proizvodnje, izvoza, zaposlenosti, kad je ta takozvana demokratska vlast, kao najbolji učenik Miloševića, u svojim rukama zadržala imovinu gradova i opština i kada je nastavila da jača centralizaciju svega i svačega - ljudi su izgubili nadu da se BILO ŠTA  MOŽE PROMENITI, a zahvaljujući upornoj, duboko-mrzačkoj antikomunističkoj propagandi - po kojoj je sve u bivšem sistemu bilo užasno loše i nehumano, i sam pojam SOLIDARNOSTI je postao inkriminisan, baš kao što je i 8. mart, kao dan kada treba da se makar prisetimo da su žene daleko od ravnopravnosti sa muškarcima - takođe svrstan u »komunistički« arsenal i kao takav, odbačen.

Ne zato što su vlastodršci glupavi, što ne poznaju činjenice, nego NAMERNO, jer je najlakše manipulisati razočaranim, pasivnim, međusobno razdvojenim, izolovanim ljudima koji čine običnu gomilu, masu.

Time ne mislim da kažem da će se vratiti samoupravni socijalizam ili SFR Jugoslavija, nego da bez međusobne solidarnosti i svesnih, dobro organizovanih sindikata i nevladinih organizacija - ni jedan jedini pojedinac ili grupica nemaju nikakvih šansi u odnosu na feudalizovane stranke koje su nam zasele na leđa. Uzgred, ne bi nam ni najmanje škodilo kad bi imali bar jednu istinski levičarsku stranku!

* Prošle godine Nobelovu nagradu za ekonomiju dobila je Elinor Ostrom, koja tvrdi da efikasno upravljanje ne može da garantuje ni država, a kamoli privatnik... Jedan od članova komiteta za dodelu nagrade smatra ovaj njen zaključak revolucionarnim, jer potkopava dosadašnju svetinju u ekonomiji, princip slobodnog tržišta, a njen izbor za lauerata smatra se potpunim porazom čikaške škole, koja je, već pedeset godina, zastupala stanovište da je tržište neprikosnoveni regulator, a potpuna privatizacija alfa i omega ekonomije... Možete li prokomentarisati ove ocene?

Najbolji komentar je praksa SAD i Evopske unije! Oni su decenijama nipodaštavali Kejnza, podsmevali se teoriji »države blagostanja«, uporno su ponavljali bajku o liberalnom tržištu kao najboljem regulatoru svega i svačega - dok se nisu našli u jednoj od onih dubokih kriza koje nailaze svakih 80-90 godina, i to, kako je dokazao Marks, ne kao eksces, nego kao izraz suštinskih karakteristika kapitalizma kao sistema. Dakle, šta se desilo: gotovo istog trenutka su sve te države koje nama JOŠ UVEK PRODAJU »ŽVAKU« O LIBERALNOM TRŽIŠTU I SLOBODNOJ KONKURENCIJI, podržavile većinu banaka i ulile milijarde i milijarde u spašavanje sopstvene privrede. Naravno, kriza je tako duboka da je do sada bez posla, prema tvrdnji evropskih sindikata, izubljeno 23 miliona radnih mesta, pa su zato skoro u svakoj zemlji prisutne masovne demonstracije, štrajkovi, i ne samo to, nego je i separatizam sve jači i intenzivniji.

Ima li rešenja? Naravno da ima, ali je on, što bi rekao čovek koji se obogatio na bazi svoje pameti i spremnosti za rizik - Đerđ Šoroš - u sasvim drugačijoj globalizaciji od ove sadašnje i kapitalizmu koji nije alav, nego je socijalno odgovaran, u kapitalizmu koji više ne teži postizanju maksimalnih profita po bilo koju cenu, nego smatra da je društveno prihvatljivo ostvarivanje OPTIMALNIH profita koji ostavljaju prostor da se vodi briga o lokalnoj zajednici u kojoj je fabrika, o ekologiji itd.

Ali to je, ipak, jedna sasvim druga tema.

Kao što je sasvim druga tema i javni televizijski servis Hrvatske, koji za razliku od ovdašnjeg »javnog servisa«, bez ustručavanja, detaljno govori o korupciji i kriminalu, ne samo u vladajućoj stranci, nego i u samoj vlasti. Ko zna, možda bi se ipak nešto makar malo pomaklo kad bi i ovdašnji »javni servis« bio istinski javni servis kao u Hrvatskoj, umesto što je puki poslužitelj aktuelne vlasti.

Komentari

Dodaj Novi Pretraga

Dodaj komentar
Ime:
Email:	bez obaveštenjasa obaveštenjem
Websajt:
Naslov:
UBBCode:	-boja-aquacrnaplavafuchsiasivazelenalimunastakestenjastatamno plavamaslinastaljubièastacrvenasrebrnatealbelažuta -veličina-sićušnomaloosrednjevelikoogromno
	Morate navesti anti-spam kod koji stoji na slici.

 

3.26 Copyright (C) 2008 Compojoom.com / Copyright (C) 2007 Alain Georgette / Copyright (C) 2006 Frantisek Hliva. All rights reserved."