Stvar oko budućeg Zakona o informisanju uveliko podsjeća na tri gradonačelnika New Yorka iz „Alana Forda", koji se ni najmanje ne uzbuđuju što Superhik krade siromašnima kako bi da(va)o bogatima. Ali, kada jednom tom istom Superhiku sine da se od bogatih ipak može uzeti više, sredstva za njegovo uništavanje se ne štede.

Tako je, nekako, i s trenutnom medijskom scenom u Srbiji: godinama se tolerira oglušivanje „poslenika javne reči" u vezi sa suštinskim problemima većine građana; godinama se tolerira patriotizam koji se uzgaja pljuvanjem po Drugom, Drugačijem i (brojčano) Slabijem. Ali, kada na naslovne strane dođu Oni, onda, vidi molim te, odjednom ispada da nešto nije u redu s aktualnim Zakonom o informiranju. Šta to, dakle, ne valja, pitamo novinara tjednika „Vreme" Teofila Pančića, koji se u vrijeme razgovora nalazio na Festivalu europskog filma na Paliću:

Aha, dobro pitanje. Ja nisam pravnik, niti se time pobliže bavim, ali koliko ja shvatam primedbe na Zakon, one se koncentrišu na to da ne postoje efikasniji mehanizmi za kažnjavanje onih medija koji krše elementarne i zakonske regule i koji ljude bez ikakvih dokaza i indicija optužuju za veoma ozbiljna krivična dela. Ti mediji direktno ulaze u nečiju intimu; pišu o maloletnicima onako kako se ne bi smelo itd. Dakle, to je, koliko ja shvatam, glavna primedba. Međutim, na tu primedbu postoji kontraprimedba, a to je da takve stvari možda ne postoje u Zakonu o informisanju, ali postoje u drugim zakonima koji se, na primer, tiču zaštite maloletnika, klevete, pozivanja na nasilje, izazivanja rasne, nacionalne i verske mržnje itd. Sve to postoji u Krivičnom zakoniku i ne mora sve to da postoji u Zakonu o informisanju. Koliko vidim, to je sraz dve škole mišljenja i rezultat toga je da deo vlasti sada forsira novi zakon koji bi bio izrazito represivan. Zbog toga mi se čini da smo mi sada u procepu, jer, s jedne strane, mnogi ljudi koji nešto zanče u ovoj profesiji smatraju da niko normalan ne bi tolerisao divljanje domaćih tabloida. Drugim rečima, moglo bi se reći kao da smo mi i prizivali neku vrstu represije. Ali, ovo što se sada pokušava izvesti ovim zakonom je neka vrsta zloupotrebe opravdanog ogorčenja nad pisanjem i načinom na koji se izvesni tabloidi obračunavaju sa ljudima i podstiču niske strasti, kleveću i lažu. Zapravo, sada se pokušava zbog nekog parcijalnog političkog sukoba jedne političke stranke s jednim tabloidom i njegovim vlasnikom izneti ceo jedan zakon koji bi generalno regulisao medije u Srbiji na način koji nije primeren i koji nas u nekim segmentima vraća u devedesete, tj. u vreme tzv. Vučićevog zakona. Taj zakon je takođe operisao s drastičnim novčanim kaznama „u roku odmah". Još jedna sličnost s tim zakonom je i to što smo ga 1998. nazivali „Zakonom protiv Ćuruvije". E, ovaj zakon je „Zakon protiv 'Kurira'". Ja o „Kuriru" ne mislim ništa dobro, ali ne može se praviti zakon samo zato da se on obračuna sa nekim, pa taman da je taj neko više ekološki nego bilo koji drugi problem u javnom prostoru Srbije. To principijelno ne može dobiti podršku bilo koga ko iole ozbiljno promišlja medijsku scenu.

Zakon protiv telala „Kurira"

** Uhvatite li sebe da zbog toga stanete na stranu medija koje(g) ste spomenuli i usprotivite li se protivljenju novinarskih udruga u zemlji?

Ne bih rekao da mogu da stanem na stranu „Kurira", ali mogu da kažem da zakon koji se donosi samo zbog toga da bi se obračunao s njim ne može biti dobar. U igri su previše ozbiljne stvari da bismo se mogli ponašati na taj način. Mogu da razumem kolege iz novinarskih udruženja kojima je dosta medijskog terora i divljanja tih ljudi, ali nisam siguran da je ova vrsta „neprincipijelne koalicije" baš prava stvar. Mislim da su se zakonodavci, tj. pisci predloga ovog zakona previše izleteli, jer tu postoje neke stvari koje niko normalan ne može da odobri. Istina, neke od njih su povučene amandmanima, ali kako me uveravaju ljudi koji te stvari prate mnogo detaljnije to nije suštinski unapredilo zakon. On je i dalje suviše represivan. Konačno, to se videlo i poslednjih dana u novinama da misija OEBS-a ne odobrava ovu vrstu zakona upravo zbog njegove isuviše represivne suštine. Naime, neki generalni evropski stnadrad, bez obzira na pojedinačne razlike, je da zakon ne može da bude napravljen tako da može naprosto da uništi jedan medij. Sa zakonom koji je tako skrojen postoji veliki problem.

** Kako tumačite činjenicu da je iz cijele priče izostavljena „Košava" i „Marko Janković šou", najveći deo sadržaja „Pinka", napose „Kursadžije", i mnogih drugih elektroničkih medija koji svakodnevno u svojim programima veličaju nesnošljivost i šire govor mržnje?

To je samo deo onoga o čemu sve vreme govorim. Pošto sam povod pisanja ovog zakona nije principijelne naravi, on ni ne udara na sve nego samo na one koji su se lično zamerili onome u čije ime je ovaj predlog zakona napisan. Njega se ne tiče ni „Košava", ni Marko Janković nego ga se konkretno tiče „Kurir" i sličan deo štampane medijske scene. To je stari problem, jer ne mislim da je problem govora mržnje nešto čime treba da se bavi Zakon o informisanju. Za mene je tu relevantan Krivični zakon, jer takvi ljudi čine krivično delo. Pozivanje na rasnu, versku, nacionalnu ili bilo koju drugu mržnju jednostavno je krivično delo i njima ne treba da se bave ni novinarska udruženja ni Zakon o informisanju nego javni tužilac. Naš problem je u tome što se javni tužilac njima ne bavi. Nije se bavio ni '90, ni '91, ni '95, ni '99, a ne bavi se ni danas.

** Što, onda, javni tužitelj radi?

Mislim da je to kao i u mnogim drugim situacijama koje mirišu na nešto što je političko, a to je da tužioci idu linijom manjeg otpora. Ta linija izgleda otprilike ovako: mi sada živimo u demokratiji gde je dozvoljeno da svako ima pravo na svoje mišljenje i zašto bi se sada tu intervenisalo? To je jedno neshvatanje šta zapravo znači uređena medijska scena u demokratskom društvu. To nikako ne može značiti da svako može da kaže šta hoće i da za to ne trpi nikakve posledice, jer sloboda jeste apsolutna do mere do koje ne ugrožava drugoga. Nije sloboda štampe da se napiše da treba učiniti neko zlo „iks ipsilonu". U takvim slučajevima javni tužilac treba da kaže da „taj i taj" nema prava da o „tom i tom" piše „to i to", jer su i jedan i drugi ravnopravni građani ove zemlje. Druga je stvar da ja mogu reći da „taj i taj" ne radi dobro svoj posao. To je moje pravo na mišljenje. Ali, tog trenutka kada u igru uđe neka vrsta direktnog ili indikretkonog nasilja, širenje predrasuda ili pozivanja na mržnju, onda je reč o kršenju zakona, a tada javni tužilac treba da reaguje. Primera radi, mi ćemo mnogo lakše biti kažnjeni zbog širenja nacionalne mržnje u nekoj kafani nego u novinama. A u kafani nas čuje desetak ljudi, a u novinama, na radiju ili televiziji na hiljade.

Nelicencirani bašibozluk

** Koje biste primjere, iz za nas nesumnjivo uređenijih društava, uzeli kao uzore pravne regulative medijske scene?

To je teško reći i ne bih se usudio kada je reč o samim zakonima, jer bih za to trebao da poznajem komparativno pravo. Ali, kada je u pitanju nivo prakse, to je već nešto drugo. Meni je i po vokaciji, i jezički i po nekakvoj tradiciji najbliži BBC. Mislim da je to pravi primer, jer programi BBC-a, bilo da je reč o radiju, televiziji ili sajtu, su veoma pluralistički. Tu pre svega mislim na dva domaća televizijska i četiri radijska programa i ono što mene fascinira kod njih je da tu, s jedne strane, ne postoji nikakva cenzura što znači da je sloboda apsolutna a pluralizam je bezgraničan. Ali, kod njih u odnosu na nas postoji elementarna civilizacijska razlika. Primera radi, postojao je slučaj one notorne serije „Veliki brat" u kojoj, kao i kod nas, učestvuju likovi iz socijalno diskutabilnog miljea. U jednom trenutku je jedna od učesnica tog programa uvredila drugu na rasnoj osnovi zbog njenog indijskog porekla. Kod nas bi se reklo šta je sad važno šta nekakve dve lujke razgovaraju u sitne sate? Ali, to je u Engleskoj postao nacionalni problem; o tome se pisalo na desetine tekstova u svim ozbiljnim engleskim novinama; BBC je vrlo pažljivo analizirao šta je radio, izvinjavao se, obećavao da se to neće ponoviti... Dakle, to je bio ozbiljan nacionalni problem šta je nekakva „iks" rekla nekakvoj „ipsilon" u nekakvom „rialiti šou". Zamislite kakvi su tek onda standardi za neke ozbiljnije emisije i za neke stvari koje imaju daleko veću težinu! Ta elegantna mera između slobode i odgovornosti je ono što nama nedostaje. Mi malo stariji se sećamo jednopartijskog režima u kojem smo prvu polovinu dosadašnjeg života proživeli pod stegom, a onda smo drugu polovinu proživeli u jednoj vrsti perverzne anarhične slobode koja uglavnom nije bila kreativna. To je, zapravo, sloboda da se svako pljune i da se svakome opsuje majka; sloboda za širenje predrasuda i mržnje. Zbog toga se i pitam hoćemo li ikada naći neku meru da ne živimo ni pod čizmom pod kojom moramo meriti svaku reč, ali ni u ovoj anarhičnoj kvazi slobodi nego da živimo kao normalni i pristojni ljudi? Evo primer izvan medija, a iz svakodenvnog života: niko normalan neće smatrati da je pitanje slobode da neko uzme kesu punu đubreta i da je baci kroz prozor. Onaj koji to radi nije čovek koji koristi slobodu nego je osoba koja maltretira druge ljude. I ako upozorite nekoga da to ne radi, to ne znači da mu diktirate način života nego da i za njega važe osnovne civilizacijske norme.

** Koliko je u tom smislu futuristična misao da novinari, kao i u mnogim drugim strukama, trebaju imati licencu za obavljanje posla kojim se bave, tj. neku vrstu društvenog atesta?

Ja sam protiv toga i ponekad o tome raspravljam sa svojim prijateljima iz novinarskih udruženja. Normalno je da tako nešto važi za lekare, jer su to isuviše konkretne stvari. Ako Vam, ne daj Bože, treba neka operacija sigurno da nećete ići ni kod koga ko nije lekar, hirurg i da za to on poseduje potrebne licence. Ali, novinarstvo, kao i druge tzv. slobodne profesije, podležu daleko fleksibilnijem kriterijumu. Naprosto, novinar je svako ko piše za novine, svidelo se to nekome ili ne. Meni se okreće želudac kada vidim ko je sve danas novinar i stalno govorim da nema većeg bašibozluka i baraba ni u jednoj profesiji od novinarske. Ali, nisam siguran da je metod da se to promeni neka vrsta administriranja. Mislim da je mnogo bolji metod neka vrsta podizanja standarda kvaliteta. Na žalost, verovatno je ta moja ideja utopijska jer ovo nije vreme u kojem urednici ili vlasnici medija smatraju da je kvalitet ono što je presudno. Naprotiv, smatraju da je kvalitet ono što podiže prašinu i ono što može da proda tiraž ili povećava gledanost i slušanost. Kada danas pogledate našu medijsku scenu, onda vidite da je najjednostavnije napraviti novine tako što ćete okupiti neku ekipu, po mogućnosti ne više od dvadesetak ljudi, uglavnom nekih marginalaca, priučenih i polupismenih i koji nemaju pojma ni o čemu, ali marginalaca koji zato ništa i ne zahtevaju. Date im neku jako malo platu za to da uglavnom kradu agencijske vesti sa interneta, a uzmete jednog ili dva čoveka koji znaju da pišu i koji će vam pisati kolumne po kome će se vaše novine prepoznavati i koje ćete dobro plaćati. Sve ostalo ćete smenjivati doslovno iz meseca u mesec, jer su to ljudi koji ništa od vas ne traže niti vi bilo šta tražite od njih. To su ljudi koji rade na bazi minimuma minimuma kao potrošna roba: To oni znaju, to vi znate i terate dalje. Naši tabloidi opstaju na toj formuli, iako je reč o listovima koji se prodaju u nekoliko stotina hiljada primeraka što je mega tiraž za naše uslove. A 'ajde da mi neko sad navede imena dva-tri novinara iz tih novina! Neće ići, jer je reč o anonimisima, čak i kad potpisuju svoje tekstove. Nikome, zapravo, nije ni važno ko su oni jer su sami pristali da budu potrošna roba. Ko, na primer, piše za „Kurir"? Za „Kurir" piše Brana Crnčević, jer to znamo zato što ima kolumnu i sliku, a sve ostalo je idi-mi-dođi-mi. I sad treba da pričamo da su i ti ljudi nekakvi novinari. Tu ima nečega perverznog, ali izgleda da je ovo vreme tranzicije i divljeg kapitalizma ujedno i idealno vreme za neku vrstu paranovinara, jer su oni vrsta industrijskog otpada koji kratkotrajno može da podgreje atmosferu. Znači, umesto standarda kvaliteta traži se upotrebljivost.

Feral, Feral über alles

** Koliko je u tom smislu upokojeni „Feral Tribune" dobar primjer žrtve pojave o kojoj ste upravo govorili?

Teško je govoriti o „Feralu" a da čovek ne bude sentimentalan. Naravno da i sam spadam među one kojima je „Feral" pre svega bitno odredio devedesete godine prošlog veka, ali i vreme nakon dvehiljadite. Bio sam od onih koji su redovno fanatično čitali „Feral", a bogami sam u njemu tu i tamo sarađivao i ljudi koji su ga pravili su moji poznanici i prijatelji. Ono zbog čega je „Feral" značajan jeste što se devedesetih godina odupirao tadašnjim vladajućim trendovima: nacionalizmu, ksenoofbiji, mržnji prema drugačijima, manjima itd., a s druge strane nakon 2000. je naravno nastavio da radi to, ali je pri tome imao veoma skeptičan odnos prema neo-turbo-kapitalističkom „zlatnom raju" koji se tobože uspostavlja. Na kraju se ispostavilo da ge je upravo to koštalo glave, jer, za razliku od komunizma, liberalni kapitalizam ljude ne trpa u zatvore i sudski im ne zabranjuje novine. On ih samo ostavi bez reklama, što je otprilike isto kao da nekog zatvorenika negde ostavite bez vode.

** Što mislite kako bi prema budućem, pa čak i sadašnjem Zakonu o informiranju prošli nacionalno manjinski mediji kada bi sa svojih prostora širili poruke nesnošljivosti ili govor mržnje kao što to nesmetano čine mnogi tzv. patriotski?

Prošli bi grozno. Ali nije problem što bi oni prošli grozno nego što ovi koji tako rade ne prolaze grozno. Primera radi, već nekoliko dana „Politika" forsira priču o nepojamnom skandalu što su kablovski operateri u Srbiji emitovali HRT 2, koji je pak emitovao Thompsonov koncert. Šta bismo ovde morali razlučiti? Ja bih se složio da je skandal to što HRT emituje Thompsonov koncert, ali to je problem HRT-a i hrvatske javnosti. Umesto toga nama se nudi sledeće: Ne! Skandal je to što su naši kablovski operateri to preuzimali! Treba li da ti operateri imaju nekakve kablovsko-cenzorske komisije koje će gledati programske šeme svih stranih televizija koje emituju? To se tako ne može raditi, jer niko od tih ljudi u „Politici" nije digao dževu zbog Marka Jankovića nego zbog Thompsona. Ja o Thompsonu i sličnima mislim sve najgore, ali je naprosto isuviše lako sticati poene na tuđem nacionalizmu. Thompson je problem demokratske hrvatske javnosti, ne srpske. I demokratska hrvatska javnost, čitao sam o tome stotine komentara i ne govorim napamet, na Thompsona tako i reaguje. Umesto toga, mi od Thompsona pravimo naš problem, a on naprosto to nije kao što ni problem Hrvatske nije Marko Janković.

** Vidite sli sličnosti, bar po raspravama o formi, između budućeg Zakona o informiranju i budućeg Statuta Vojvodine?

Koliko vidim, tu su velika previranja i zaista je teško reći u kojoj će formi oni biti usvojeni. To je čorba koja se još kuva i mi još ne znamo koji će sve sastojci u njoj biti. Sigurno da u predlogu Zakona o informisanju ima i dobrih rešenja, ali sam skloniji onoj opciji koja kaže da bi ga trebalo povući u celosti i pisati novi. Nadam se tom rešenju, ali mislim da na kraju neće biti presudni ni interesi novinarske profesije ni interesi javnosti koja treba da dobije ono čemu mediji služe nego će biti presudno da li će se stranka A, B i C dogovoriti oko toga da svako u njemu nađe svoj interes.

** Nitko, ili malo njih govori o ulozi interneta u cijeloj priči oko budućeg Zakona o informiranju. I pored, toga ljudi svakodenvno upravo preko tog medija gledaju sadržaje najrazličitijih vrsta.

To je dosta zanimljivo pitanje. Lično nisam među onima, što bi se reklo, „adorantima" interneta. Naprotiv, često sam pisao vrlo skeptične tekstove o nekim elementima tzv. internet-interaktivnog novinarstva. Ali, pošto mi govorimo u kontekstu jednog razorenog posleratnog, postsocijalističkog i postjugoslovenskog društva, 'ajde da zamislimo da je 1991. postojao internet. Setićete se da su u to vreme bile prekinute sve komunikacijske veze između Srbije i Hrvatske. Vi u to vreme niste mogli normalno telefonirati, niste mogli normalno putovati, niste mogli slati pisma... Niste mogli ništa. Srpske novine, naravno, nisu dolazile u Hrvatsku kao što ni hrvatske nisu dolazile u Srbiju i nastao je jedan potpuni raspad. Sa internetom je tako nešto nemoguće, jer ga vi ne možete zabraniti, osim u drastičnim slučajevima kao što je Severna Koreja. Dakle, mi danas živimo u društvu gde ta komunikacija postoji. Ja ponekad sa gađenjem, a ponekad sa divljenjem pratim koliko je komunikacija i među običnim ljudima iz Srbije i Hrvatske strahovito živa na internetu. Tu postoji čak i komunikacija među nacionalistima, koji jedni druge pljuju i vređaju najstrašnije. Ali, i to je neka vrsta komunikacije, koliko god ona bila perverzna. Pre dvadeset godina takve komunikacije ne bi bilo, a oni, čak i kad ne žele to, uče jedni od drugih u tim svojim prepiskama. Dakle, danas imamo situaciju da fizičke granice među državama u komunikacijskom smislu više nisu važne, ne samo kada je reč o internetu nego i o radiju i televiziji jer ih oni poništavaju. Opšte je poznata stvar da se ne samo u Vojvodini nego u skoro celoj Srbiji može gledati HRT kao što se B 92 ili „Pink" mogu gledati u Hrvatskoj ili BiH i to samo govori koliko su mediji zapravo sve više delokalizovana stvar. To je, sa svim svojim manama a ima ih mnogo, ipak dobro jer nema više te autarhične kulture i države koja to može da zatvori. Kao što je to slučaj sa štampom kada neko na granici odluči da nešto iz Zagreba ne može otići u Beograd i obratno.

Komentari

Dodaj Novi Pretraga

Dodaj komentar
Ime:
Email:	bez obaveštenjasa obaveštenjem
Websajt:
Naslov:
UBBCode:	-boja-aquacrnaplavafuchsiasivazelenalimunastakestenjastatamno plavamaslinastaljubièastacrvenasrebrnatealbelažuta -veličina-sićušnomaloosrednjevelikoogromno
	Morate navesti anti-spam kod koji stoji na slici.

 

3.26 Copyright (C) 2008 Compojoom.com / Copyright (C) 2007 Alain Georgette / Copyright (C) 2006 Frantisek Hliva. All rights reserved."