Zašto Subotičani i dalje masovno izlaze na Palić 1. maja, kad više nema ni socijalizma ni samoupravljanja, kad je došlo do potpune promene društvenog, ideološkog i političkog sistema, upitali smo Ljubomira Đorđevića, diplomiranog sociologa, novinara koji se nakon nekoliko decenija pisanja povukao u penziju.

Odgovor ne može biti ni kratak ni jednostavan, ali ću probati da tu složenu i lepu priču sažmem. Dakle, prvo: Palić je naše jedino pravo izletište, pa je logično da će ga se ljudi setiti. Istina, ukidanje tramvaja je dovelo do toga da se Palića »setimo« samo nekoliko puta godišnje, ali uvek i obavezno za 1.maj. Drugo, to je sad već uveliko deo naše tradicije, i starije i novije: mladi ljudi znaju da su njihove dede i bake, očevi i majke redovno odlazili na Palić za 1. maj, pa mnogi od njih ne vide zašto ne bi i oni to učinili, makar jednom u godini.

Ali tim mladim ljudima ti praznici ne znače isto što su značili njihovim roditeljima!

Tu ste sasvim u pravu. Ne znam da li bi se teoretičari velikih, hijerarhizovanih verskih organizacija složili sa mnom, ali lično mislim da je jedan od najvećih uspeha u širenju njihove ideologije i pogleda na svet - u tome što su Božić i Uskrs masovno prihvatili čak i ljudi koji inače ne idu u crkvu. Naprosto, božićni i uskršnjih praznici su postali - porodični praznik, prilika kada se oko svečano postavljenog stola okupi čitava familija. Imam utisak da je i proslava 1.maja postala nešto slično tome, porodični običaj koji nema veze sa ideologijom i politikom.

Ali vi lično ste do sada svake godine odlazili na Palić sa crvenim karanfilom u reveru. Mladi ljudi verovatno nemaju pojma zašto to radite i šta znači taj crveni karanfil.

Priča je jednostavna: danas se smatra normalnim da je radno vreme osam sati, ali treba znati da niko radnicima nije »poklonio« osmočasovno radno vreme, oni su se za to izborili kroz dugotrajne i često krvave štrajkove i demonstracije. Takav štrajk je bio 1. maja 1888. u Čikagu, kad je policija ubila veći broj radnika. Deset meseci iza toga je Druga internacionala donela odluku da se u svim zemljama obeležava 1.maj, ne samo kao Dan sećanja na ubijene radnike Čikaga, nego i kao simbol borbe za osmočasovno radno vreme, za pravo na zdravstvenu zaštitu, pravo na penziju, pravo na godišnji odmor itd.

Hoću sasvim jasno da naglasim da 1. maj ni u Čikagu ni u Internacionali nije imao veze sa komunistima nego sa sindikalno organizovanih radnicima i socijalistima. I kada je 1990. godine širom sveta prvi put proslavljen Prvi maj - to se desilo i u Subotici! Tada nije bilo ni traga od komunista, nego je 16 grafičkih radnika, iz štamparije Karolja Bitermana, odlučilo da sa crvenim značkama u reveru ode u Dudovu šumu. Kad ih je policija sprečila u tome, oni su pešice krenuli - na Palić.

Znači, tako je to počelo, kao zahtev da se radi samo osam sati dnevno!

Tačno, a zahvaljujući tome što živimo u vreme divljeg kapitalizma koji ne poštuje ništa i nikoga, proslava Prvog maja prestaje da bude samo porodiči praznik, običaj koji porodica neguje, nego ima izgleda da ponovo postane borbena parola! Nije redak slučaj da novopečeni kapitalista od svojih radnika zahteva da rade i duže i to bez dodatne novčane naknade, mnogi zabranjuju radnicima da se sindikalno organizuju, ne retko na sve načine smanjuju prava radnika, o vređanju, nipodaštvanju i ponižavanju da i ne govorim... I da i ne pominjem ucenjivanje kome su ponekad izložene mlade i lepe devojke... Sve su to razlozi iz kojih će i mlada generacija vrlo brzo početi da se priseća istinskih korena Prvog maja, i da doživljava Svetski dan rada ne samo kao priliku da se prošeta do Palića, nego i kao svesno čuvanje tradicije kroz koju se se radnici, zaposleni, izborili za svako svoje pravo i koje će, možda, istom takvom borbom morati da brane - rekao nam je na kraju razgovora Ljubomir Đorđević.

No, smatrao je da povodom palićkog uranka kaže još nešto.

Najjača asocijacija kad se govori o proslavi 1. maja na Paliću, i stvar na koju sam ponosan više nego na bilo šta drugo jeste - u činjenici da se 1. i 2. maja na Paliću okupljalo po 40.000, po 50.000 pa i po 60.000 ljudi - i da se nije desio ni jedan jedini  incident, iako su jurišnici bivšeg režima svakodnevno i svesno i uspaljeno podsticali i potpirivali međunacionalnu mržnju. Jasno, govorim o vremenu ratova kad je komšije trebalo mrzeti zato što imaju malo drugačije običaje, malo dragičiji jezik, nešto drugačiju religiju! Subotičani nikad nisu naseli na tu priču, pa smo mirno i svi zajedno provodili prvomajske praznike iako su nas gurali jedne protiv drugih.

Komentari

Dodaj Novi Pretraga

Dodaj komentar
Ime:
Email:	bez obaveštenjasa obaveštenjem
Websajt:
Naslov:
UBBCode:	-boja-aquacrnaplavafuchsiasivazelenalimunastakestenjastatamno plavamaslinastaljubièastacrvenasrebrnatealbelažuta -veličina-sićušnomaloosrednjevelikoogromno
	Morate navesti anti-spam kod koji stoji na slici.

 

3.26 Copyright (C) 2008 Compojoom.com / Copyright (C) 2007 Alain Georgette / Copyright (C) 2006 Frantisek Hliva. All rights reserved."