"Eh, sinovče, tako je... tako..."

"Kakvo, striče? Reci mi!"

"Eh, tako jednostavno, tako jednostavno, najdraži momče! Kako je moguće da svih tih godina, tih beskrajnih godina, nisam shvatio koliko je jednostavno!"

Za razliku od ekipe koja je analizirala racionalnost, preciznije možda, stepen racionalnosti mreže osnovnih škola u Subotici, pošto je ona svoju polaznu pretpostavku, hipotezu recimo, izgleda uspela dokazati. Sudeći barem prema nazivu dokumenta, koji počinje sa „Analiza neracionalnosti...". Dakle, pretpostavili smo da je školska mreža neracionalna, a potom smo to brojnim argumentima uspeli i dokazati.

Sa logičke tačke besprekorno, jer logika, kako klasična, tako i matematička, poznaje ovakav metod. Čak i ako je polazna premisa, koja se u čitavoj stvari, slučajno ili namerno, ni ne ističe, u stvari - pogrešna. A ona, kako stvari stoje, glasi: najveći problem subotičkog osnovnog obrazovanja je njegova neracionalnost. Što nije tačno, i čega su, uveren sam, svesni i autori analize... Jer naše osnovno obrazovanje, ne samo subotičko, ono je samo deo jedne celine, boluje od mnogo težih boljki: od suštinskog nesaglasja sa vremenom i prostorom u kom deluje, neusklađenosti proklamovanih ciljeva sa onima koji se postižu... da pomenemo možda najvažnije. Na njih se naslanjaju, ili su im delom i uzročnici, neadekvatna opremljenost škola, kvalitet nastavnog kadra... I tako dalje.

Da se odmah razumemo: uopšte ne mislim da su podaci izneti u analizi pogrešni. U potpunosti im verujem, a verovatno su i zaključci, ili predložena rešenja, kako hoćete, na neki način logični. Ali, neka mi bude dozvoljeno da ipak ukažem na nekoliko, uslovno rečeno, metodoloških zamerki.

Prva proizilazi iz činjenice koja je mislim nedvosmislena: predložena rešenja najteže će pogoditi pripadnike mađarske i hrvatske nacionalne zajednice, a u potpunosti je izostala konsultacija - ne mislim na ovu, post festum - sa nacionalnim savetima ovih zajednica (ostavimo sada stranke po strani, ma koliko sve podsećalo na stranačke ujdurme), koji su, prema zakonskim ovlašćenjima, nezaobilazni i morali su biti uključeni u rad.

Druga zamerka odnosi se na, čini mi se, proizvoljno određivanje granice neracionalnosti. Zašto kao granica nije uzet u zakonu naveden broj učenika u odeljenju, trideset? Odakle baš dvadeset i pet? Zašto je dvadeset i pet racionalnije od devetnaest, što je otprilike sadašnji prosek u Subotici? Uzgred, u čitavoj Srbiji prosek je šesnaest. Zašto je sa aspekta socijalizacije devetnaest lošije od dvadeset i pet? Zbog horskog pevanja, ili fiskuluture? Nemojmo biti smešni.

Zaista me iznenađuje da se odnos jedan prema jedan, dakle jedan učitelj, jedan đak, smatra otežavajućim za učenika, čak opasnim. Opet, navodno, zbog socijalizacije, grupnog rada i tako to... Sve se to može postići i u takvim uslovima, a tih nekoliko časova koje dnevno provede sam sa učiteljem/učiteljicom zaista ne mogu ugroziti socijalizaciju deteta. S druge pak strane, čisto pedagoški gledano, taj odnos predstavlja u stvari ideal, jer se tada nastavnik u potpunosti može posvetiti učeniku, prilagoditi se njegovim sposobnostima i do maksimuma razviti njegove potencijale...

Naravno, niti smo toliko bogati, niti mislim da savremeno obrazovanje mora u svakom pogledu težiti tom idealu. Ali, nemojmo ga barem pogrešno interpretirati.

Subotica ima trinaest osnovnih škola u gradu i osam u okolnim naseljima. Kako imamo devetnaest naseljenih mesta, očigledno je da deca iz nekih moraju u školu ići u druga mesta. Osnovna škola je obavezna, pa društvo ima samo dva načina da deci obezbedi njeno pohađanje: ili će decu dovesti do škole, ili će školu doneti do njih. Ovo prvo koriste bogatija društva, setimo se samo čuvenih žutih školskih autobusa u SAD - dok u nekim područjima Australije decu do škola prebacuju i avionima! Ono drugo rešenje izabrala je tadašnja peštanska vlast, kada je od 1895. do 1898. godine, pod ministrovanjem Đule Vlašiča (Wlassics Gyula)  podigla šest stotina takozvanih narodnih škola, u malim naseljima. Neke od njih još uvek stoje u okolini Subotice, ali malo ih je u koje još zalaze đaci.

Druga vremena, drugi običaji, mogli bismo lako odmahnuti. No, zapitajmo se samo da li je Pavlovac, koji je nakon Drugog svetskog rata imao više od dve stotine salaša, opusteo, pa onda ostao bez škole - kojoj se više ni mesto ne nazire - železnice itd, ili je ipak bilo drugačije? Zarad racionalizacije, naravno, zbog koje su deca blatnjavim putevima morala do Đurđina. Ili, Ludaš, pardon, Šupljak. Onako raširen uz jezero, ali i podalje od njega, kilometarski dug, svojevremeno je imao čak pet škola! Istina, i oko tri i po puta više stanovnika nego danas, ali priča je slična pavlovačkoj: asfalta nije bilo decenijama, škole su zatvarane jedna za drugom, gotovo je čudo što i poslednja preostala još ima učenika...

Setimo se samo da trenutno imamo bezmalo pet hiljada učenika manje nego pre dve decenije, a da se broj stanovnika u suštini nije ni promenio. Jasno je da je tome kumovalo mnogo činilaca, od političkih, migracionih, demografskih i brojnih drugih. Uključujući i to da se grad, iako nije povećao broj stanovnika, teritorijalno proširio, pa sada ispada da u centru imamo škole udaljene nekoliko stotina metara, a na periferiji ih nigde nema... Nisu tome deca kriva, usudio bih se reći čak ni njihovi roditelji, a ipak bi sada oni, i jedni i drugi, trebali biti žrtve nepromišljenih odluka. Ili, nesprovođenja nekih drugih.

Ovo je ipak samo tekst pisan za medije, inače bi lista zamerki bila i duža, i temeljitije obrazložena. U svakom slučaju, postavljena je hipoteza, koja je potom dokazana - quod erat demonstrandum, što je trebalo dokazati -- a demonstratio mirabilis (veličanstveni dokaz) ukoričen je u analizu. Sve u svemu, u ovom slučaju, skrivenom iza ekonomskih argumenata, proviruju neki sasvim drugi. Šta proviruju, gotovo vrište!  Zato mislim da bi najbolje bilo malo spustiti loptu, ne k... pardon, hvaliti se toliko okolo. Izvucimo nužne konsekvence iz svega i realno sagledajmo šta se može učiniti, kojom brzinom... Inače će nam se dogoditi da nešto učinimo na brzinu, a potom se čudimo posledicama. Igramo se i sudbinama stotinu i pedeset ljudi, o hiljadama đaka koje bi to pogodilo niko ni ne govori. A ekonomske koristi, uštede, upitaće neko? Budite uvereni, kada se sve podvuče - jer tim će se ljudima morati naći posao, a i neiskorišćena učionica košta, propada - efekti neće odgovarati zbiru iskazanom u analizi koja preti da nas proslavi.

Još o ovoj temi: A szabadkai modell és a nagybecskereki iskolapélda (www.magyarszo.com/fex.page:archivum); Miért Szabadka legyen az első? (Subotica)

Komentari

Dodaj Novi Pretraga

Dodaj komentar
Ime:
Email:	bez obaveštenjasa obaveštenjem
Websajt:
Naslov:
UBBCode:	-boja-aquacrnaplavafuchsiasivazelenalimunastakestenjastatamno plavamaslinastaljubièastacrvenasrebrnatealbelažuta -veličina-sićušnomaloosrednjevelikoogromno
	Morate navesti anti-spam kod koji stoji na slici.

 

3.26 Copyright (C) 2008 Compojoom.com / Copyright (C) 2007 Alain Georgette / Copyright (C) 2006 Frantisek Hliva. All rights reserved."