Dan kada možemo gaziti travu

Home Subotica Οικονομία Cultura Society Vox populi Slike Archive Contact

10.02.2012

Kako sam postao Jugosloven

Đorđe Dragojlović

Nisam oduvek bio Jugosloven, iako sam se rodio u Jugoslaviji... Koje više nema, ali to ne znači da je iz naših srca nestalo nešto što je grupa mudrosera odlučila da ima da ga nema, pa još to izvela u moru (tuđe, ne svoje, naravno) krvi. Ta Jugoslavija i danas predstavlja deo mene, deo mog identiteta. I to mi niko ne može oduzeti. ...

Belföld | Magyar Szó Magyar Szó Milka szindróma Goran Ješić Kinek fütyül a rigó? Jégpáncélban a Vaskapu Ellenőrzik a csatornahálózatra történő csatlakozásokat Óbecsén Szabadka | Magyar Szó Magyar Szó A palicsi Fontana épületébe szállították a menekülteket Mi a véleménye arról, hogy nincs tanítás az általános- és középiskolákban? Megnyitottak még egy melegedőt Hegymászók segítenek a jégcsapok eltávolításában Változatlan vizsgaidőpontok Danas dnevne novine: Srbija Danas dnevne novine; vesti za 10/02/2012. Rekordna potrošnja energenata Sve češće pucaju vodovodne cevi Solidarnost sa stanovnicima neformalnih naselja Prelaz preko zaleđenog Savskog jezera opasan i strogo zabranjen Autobus na liniji 65 upao u rupu Rade svi domovi zdravlja u gradu Bez zastoja u snabdevanju apoteka Proizvodnja struje nije ugrožena Investicija od 73 miliona dinara Invalidi dobijaju svoju bolnicu

Dan kada možemo gaziti travu

Events

piše: Đorđe Dragojlović

Pridruživši se brojnim drugim posetiocima -- procenjuje se da ih je tog dana na Paliću bilo oko sedamdeset hiljada -- hrabro sam zagazio na uređene travnjake. Uostalom, ponegde se drugačije nije ni moglo proći, a bio je i prvi maj, jedan od onih dana kada je na Paliću dozvoljeno gaziti travu... Trava se, uz pomoć vrednih poslenika koji brinu o parku, brzo oporavlja, ali tamo je izgleda dozvoljeno i nešto drugo. Sadnja objekata koji svojim gabaritima nadvisuju okolno drveće i nesnosno pritiskaju ograničene resurse severne obale. Pri tom, jedan od njih očigledno odudara od gabarita navedenih na tabli iznad ulaza na gradilište. No, to je neka druga priča.

Osim posetilaca, kojih nije manjkalo ni na odavno napuštenoj i zapuštenoj četvorospratnoj terasi na Muškom štrandu, čiji je projektant svojevremeno smetnuo s uma samo dve stvari, da se ona ne uklapa u ambijent, te jezerske vetrove koji su nesmiljeno terali goste, bilo je i svega drugog. O bezbrojnim džidžabidžama, balonima i drugim kerefekama ne vredi ni govoriti, bez njih ionako ništa ne može da prođe. Nije ni čudo, ovoliko potencijalnih kupaca retko se okuplja na jednom mestu, pa to valja iskoristiti. Trgovački duh nije privukao samo prodavce svakojakog, nikom potrebnog espapa, svoje štandove postavile su i ozbiljne kuće, Telenor, Hjundai...

U svem tom šarenilu ponude svega i svačega bilo je i kulture. U hladu Muškog štranda nepoznati je umetnik pred očima publike stvarao svoja dela, na Letnjoj pozornici je (za drugi maj) najavljena predstava vršačkog pozorišta, u Zoološkom vrtu, čijim se stazama jedva moglo proći, izlagali su članovi Grupe Q, a na nekoliko mesta na šetalištu kraj jezera videli smo štandove sa knjigama, čak i vrlo ozbiljnim knjigama. Ova ozbiljna, mislim muzika, nekako je izostala kod prodavaca diskova i ostalih nosača zvuka: ljudi su valjda procenili šta treba da iznesu na vašar, a paleta je u tom smislu zaista bila impresivna, sve do najlepših četničkih pesama. Premda, koliko znam, njihova se delatnost nije baš nešto doticala muzike.

Muzika, pesma i igra u senci šetališta No, ako ozbiljne muzike nije bilo po štandovima, bilo je uživo, uz gitaru i prigodno (za slikanje, posebno) poskakivane u ritmu (na slici). Muzikom se (ne računamo Trenchtown, on je druga priča) ove godine istakao i najveći zabavni park koji se za prvomajske praznike okuplja na Paliću: vlasnici vrtuljaka i drugih čudesa shvatili su da nemilosrdno arčenje decibela ni za ič ne poboljšava posetu. Treštanje muzike i nadgornjavanje pozivača u ovu ili onu šatru, na ovu ili onu vrtešku nisu se ovog puta razlegali preko jezera. Najviše eksponate luna parka mogli ste videti i sa suprotne obale, ali da se tamo nešto kreće i vrti, zabavlja gomila starog, mladog a posebno najmlađeg sveta mogli ste čuti tek kada ste prišli sasvim blizu: graja šetača bila je jača... Uzgred: ovo sa decibelima važi i za ugostiteljske šatre, koje ste pre mogli osetiti nekim drugim čulima, nego ušima. Tišina koje se čuje.

U trku sa klasičnim ugostiteljima upustio se i Savez vojvođanskih Mađara, koji je imao jednu od tri najveće šatre na Paliću. Sa odgovarajućom muzikom, i odgovarajućim brojem svojih zvaničnika... Došli ljudi među svoje glasače. Ako znamo da je nekada sa te strane postavljano pitanje opravdanosti palićkog prvomajskog vašara, onda je ovo poprilična prekretnica. Za razliku od prošle godine, sada nije bilo drugih političkih šatri, ali tada su predstojali izbori...

Ako smo već kod politike: na Paliću viđen i gradonačelnik, bez mrlja od paint--balla, bilo i narodnih poslanika. Nismo videli ni jedan (crveni) karanfil u reveru, što ne mora da znači da ga nije bilo. Samostalni sindikat na Muškom štrandu udario svoju SOS--šatru i verovatno je po najnižim cenama napojio i nahranio na stotine izletnika, iako je imao žestoku konkurenciju -- čak je i čuvena Vila Viktorija imala, u uglu bašte, svoj štand za brzu hranu, sa pristupačnim cenama. Po definiciji, sindikat nije politička organizacija, ali ponekad je i bavljenje ugostiteljstvom čista politika.

Belorepan sleće na ruku Roberta Karačonja Po jezeru su klizile jedrilice, lenjo se vukao katamaran sa putnicima, oko trinaest sati instrumenti u starostavnoj kućici u parku pokazivali su da je vazduh veoma, veoma suv, relativna vlažnost jedva 39 posto, temperatura je u hladu bila 27 stepeni, a pritisak nizak, negde oko 973 milibara. Popodne su sokolari iz Mađarske pustili u vazduh svoje ptice, konkurišući Zoološkom vrtu u kom je orao belorepan, pred očima publike, poslušno sletao na ruke svog čuvara...

Bio je tako prvi maj, bilo je svakakvih čuda, pravi vašar, i tu nekako dolazimo na pitanje već pomenuto u tekstu: smisla ove manifestacije, koje se stalno postavlja, uz večito podsećanje na prvomajske proteste i demonstracije u drugim zemljama. Čega je bilo i ove godine, da ne podsećamo na ekonomsku krizu koja je svima zakucala na vrata. Ako ostavimo po strani prvu turističku sezonu, vremenski najudaljeniju odrednicu vezanu za palićki prvi maj, on svoje korene nedvosmisleno vuče iz prve subotičke proslave ovog praznika, 1890. godine, jer je tada grupa tipografskih radnika - iako je bio radni dan - prvi maj provela na Paliću. S druge strane, politički osmišljena, potpomognuta i organizovana proslava praznika rada na Paliću, pre nešto više od četvrt veka, već je imala brojne odlike sadašnjeg okupljanja, što je nedvosmisleno olakšalo pretvaranje događaja u današnju turističku manifestaciju. Makar je neki zlurado nazivali i vašarom.

Treba li dakle postavljati pitanje opravdanosti i smisla palićke manifestacije? Naravno da treba, ali ne samo zato što to pravo ionako nikom ne može biti oduzeto. Ako ništa drugo, to će nas stalno i iznova podsećati na iskonske korene praznika u koje je utkana često i tragična borba za prava radnika. Ne treba valjda podsećati na njihovu trenutnu situaciju u našoj zemlji, ali valjda je jasno da nestankom palićke manifestacije ona ni za jotu ne bi bila poboljšana. Neka stoga Palić i dalje trpi stampedo desetina hiljada posetilaca - iskustvo pokazuje da to uspeva podneti - a za radnička prava se valja boriti (i) svih ostalih dana u godini. Posla ima i za više dana nego što nam stoji na raspolaganju, pa u tom smislu ovaj jedan praznični zaista ne znači mnogo.