Одлазак Ћирила философа... Жаргон Радомира Константиновића, егзорциста паланачког Јерусалима, био је у духу времена и места, модеран, а врста и спекулативна снага његове мисли била је сасвим неуобичајена за српску културу и још до данас недосегнута

Била је тмурна јесен, почетком седамдесетих, када сам у библиотеци „Ђорђе Јовановић" на Студентском тргу на полици са новим књигама видео Константиновићеву „Философију паланке". Од прве реченице (Искуство нам је паланачко) готово је нисам испуштао и бесомучно ишчитавао, бележио. Као љуштење црног лука, љуто, али слој за слојем откривао сам оно чиме сам био незадовољан и што ме је гушило - паланку у мени и паланку око мене.

Била су узбуркана времена, београдски студентски немкири, после 68, настављали су се, као рецидиви, и у новој деценији. Студентски лидери углавном су били „филозофи", „социолози", а од 1966. до 1980. најпопуларнија наука у Београду била је - филозофија, један од најпопуларнијих факултета Филозофски, на њему група за Филозофију, а на тој групи су професори, пре свега Вељко Кораћ и Михаило Марковић, давали предност тзв. класичној немачкој филозофији и  наравно Хегелу и његовој „Феноменологији духа".

Филозофски жаргон био је у ваздуху, на улици, у медијима, у свакодневним разговорима, политичким расправама, у часописима. И жаргон Радомира Константиновића био је у духу времена и места, модеран, а врста и спекулативна снага његове мисли била је сасвим неуобичајена за српску културу и још до данас недосегнута.

Међу најутицајнијим медијима у култури био је Трећи програм Радио Београда који је сваког дана у 20 сати почињао свој програм са неколико акорда из „Петрушке" Игора Стравинског у шпици. И пре него што сам доспео до књиге „Философија паланке", у касним ноћним сатима опчињено сам слушао глас Радомира Константиновића на Трећем програму како изговара своје есеје из циклуса „Биће и језик".

Није то било тек прочитавање есеја, нити је изгледало да се чита нешто што је претходно написано, биле су то узбудљиве каскаде духа и тона које су рефлектовале над нашом политичком, историјском и културном судбином, а док се слушало стицао се утисак да се присуствује управо рађању мисли и језика пред самим микрофоном. Перфектна употреба микрофона и радија, невиђена ерудиција „уживо", слушаоца су уздизали у једну нову егзистенцију, у богатство, метафизичност, мисленост, космополитизам језика који је био потпуно нова и јединствена појава не само у Београду, него и у читавој ондашњој Југославији. Ако је толико година пропуштано, ево сада смрти која може бити повод да се објави то јединствено радиофонско дело. Чути његов глас данас, после толико масовних балезгања и блебетања у медијима, било би лековито.

На збрисаном простору

Али, од  тих времена његов глас се више и није чуо. Доживљавао је судбину паланачке птичице зване Ћирил филозоф о којој је писао: философ је за паланачку цивилизацију несрећник, онај који се препушта самоћи и нељубави, јер „мишљење не уводи у свет већ изводи из њега", па је према томе против племена, а само оно преживљава, према томе философ има да умре. Полако се пред налетом националних покрета у свим републикама цепао социјалистички шињел па се и у Србији појављивао задихани, параноични национални жаргон. Истакнути књижевници, пре свих, у трку су, тих година, бацали титовке и стављали шајкаче.

Сцена ће се променити и биће збрисан простор за енциклопедијска знања и говор Р. К. које је изградио сам. Такав није могао постати српски колективни пројекат, јер био је индивидуалац против паланачких пројеката игнораната који су Србију увели у политичку, културну изолацију и декаденцију а потпуно остварили свој паланачки Јерусалим.

Константиновић је седео сам и гледао како се последњих тридесет година одиграва комад који је написао пре четрдесет година.

Од како сам први пут читао „Философију паланке" па негде до почетка распада Југославије највише ме копкало, узнемиравало поглавље при крају књиге о српском нацизму. Седамдесетих сам се питао да ли он стварно постоји, није ли то прејака синтагма? Да, српског национализма има, али није ли претерано говорити о нацизму, поготову устврдити да није импорт из Немачке, већ аутохтони производ. Али су дошле деведесете па је на видело избио тај „мистицизам вечно-племенског, расног", заправо прокључао је један од највиших стадијума духа паланке, затворио се „у круг према свему што је изван њега, и што је, зато, опако-туђинско (и непријатељско, јер је туђе)".

И ту паланачку затвореност брижни национални апостоли су приказивали као Народ, а то смо Ми, Срби. А тај свет напао је баш, тумачило нам се, нас Србе, јер нас мрзи. Наравно да „свет" јесте учествовао у растакању Југославије, али зар није тачније тумачење да није напао Србе (ако је уопште знао ко су они), већ један провинцијализам, једну заосталост, једну општу лењост и општу коруптибилност, један самонапумпани аристократски нихилизам којем је све до колена.

Зар се већ дуго не показује, превише дуго, да тај бескрајно уображени провинцијализам не може да реши, упркос заклињањима, ниједан проблем властите нације, мада се стално враћа, у пуном самозадовољству, таштом осећању стрепње о свом као-надолазећем нестанку?

Разорну уобразиљу паланке и могућност да буде прегажена од света Радомир Константиновић је дијагностицирао, али било је касно и за њега и за све нас јер су балканске паланке већ биле подивљале.

Није било лако са Константиновићем ступити у контакт, а није, тако подло скрајнут, ни новинарима био занимљив. Кад сам, осамдесетих, као млад новинар у Борби, пожелео да направим интервју са њим, мој уредник Мића Милошевић опоменуо ме је да је Р. К. херметичан и да ће ми бити потребно много вештине да га учиним „сварљивим" за дневне новине.

Егзистенцијалиста са зембиљем

Славко Лебедински, писац и новинар, у пријатељским односима са Р. К., кога сам замолио да ме повеже с њим, и у залету му изложио широк и амбициозан концепт разговора, уз саркастичан смех ми је рекао: „Где баш сада, закаснио си! Јесен је, Радомир је у великом послу, пече паприке и прави ајвар. Припрема зимницу. Он то обожава." У први мах био сам збуњен. Али да, јесен је, и помислио сам да без земаљских нема ни духовних плодова.

Касније сам га сретао у улици Максима Горког, поред Каленић пијаце, са зембиљем у једној руци и цигаретом ноншалантно залепљеном на уснама на начин француских егзистенцијалиста, баш тако је изгледао - као француски интелектуалац.

Нешто ме је задржавало да му приђем, можда превелико поштовање које је блокирало професионалну довитљивост. Свеједно, та слика је остала, као и моје кајање што га ипак нисам на улици новинарски препао и започео причу са аутором „Философије паланке", једним од највећих и најдубљих дела српске културе у двадесетом веку.

Ако нам је Доситеј приближио идеје европског просветитељства, а Вук нам отворио писменост и, својим преводом Новог завета идеје хришћанске цивилизације, Радомир Константиновић је исписао (и преко радија изговорио) наш психограм и наш социограм, али и сваке друге, америчке или хрватске, не само српске паланке.

(Момчило Ђорговић, Политика, 19. новембар 2011.)

Pogledajte: http://www.e-novine.com/drustvo/53788-Hrvatska-ignorira-otimanje-kue-Radomira-Konstantinovia.html

Komentari

Dodaj Novi Pretraga

Dodaj komentar
Ime:
Email:	bez obaveštenjasa obaveštenjem
Websajt:
Naslov:
UBBCode:	-boja-aquacrnaplavafuchsiasivazelenalimunastakestenjastatamno plavamaslinastaljubièastacrvenasrebrnatealbelažuta -veličina-sićušnomaloosrednjevelikoogromno
	Morate navesti anti-spam kod koji stoji na slici.

 

3.26 Copyright (C) 2008 Compojoom.com / Copyright (C) 2007 Alain Georgette / Copyright (C) 2006 Frantisek Hliva. All rights reserved."