U jednom svom tekstu o dvojezičnosti navodim reči nemačkog lingviste Klausa Bomana da je jezičko čistunstvo uvek pokazatelj fašističke ideologije. I uporno branim stav da ljudi treba da pričaju neki svoj kolokvijalni, mešani, često više iskričav nego smuljan jezik i da to nije za osudu... osim u slučajevima kada takav jezik pretenduje da bude akademski tj. „lingua" obrazovanih. Iz razloga što je jasan i pismen, izbrušen govor ili tekst pitanje intelektualnog stila. Koji nije uopšte lako izgraditi, inače ne bi postojala nezahvalna profesija koja se zove - lektor. A dobri lektori se kao po pravilu skrivaju u sve turobnijim bibliotekama, iza školskih katedri koje ih donekle zaštićuju od sve razjarenije dece ili u nekim redakcijama koje više i ne liče na sedmu silu.

Zato je ovaj tekst možda i protivrečan mojoj sklonosti da branim nesputano i necenzurisano izražavanje, s obzirom da je podstaknut skoro nepodnošljivom slobodom stila koji nas spopada sa stranica srpskog? srpsko-hrvatskog? prevoda tek objavljene monografije o Aleksandru Lifki. Čak ni ozloglašena SEKA i večita besparica u kulturi ne mogu da budu opravdanje za propust da se tekst pošteno lektoriše. Posebno jedna tako važna, dvojezična monografija koja ima za cilj da nam svima približi subotičkog velikana kinematografije, Aleksandra Lifku, a obrazovanim ljudima u priželjkivanim metropolama pokaže da mi baš i nismo takva provincija, čim su ovde živeli ljudi Lifkinog umetničkog i intelektualnog kalibra. Nevericu da takav, najblaže rečeno „uvrnut", prevod nije izašao iz neke ilegalne štamparije fanzina, pojačava i činjenica da su izdanje finansijski podržali Ministarstvo kulture Republike Srbije, ugledni fond iz Mađarske i Lokalna samouprava.

Moram da priznam (Mea culpa) da me je silno zabavljala svaka pročitana „originalnost" prevodioca, počevši već od istorijskog uvoda gde se tvrdi da „slika grada na prekretnici vekova ipak ukazuje na pojavu inteligencije" Misli se naravno na pojavu intelektualnog sloja građanstva, a ne na iznenadnu biološku evoluciju u Subotici. Zatim slede počeci Lifkinog bavljenja kinematografijom gde se među ostalima opisuje i jedan snimak na kojem se vidi da je „torta svoj život okončala na njenom (glumičinom) licu."

O kulturnom značaju porodice Lifka prevodilac ima samo reči hvale - „Živa je istina, da su oduvek (...) Lifkini oglašavali potrebu za stvaranjem široke perspektive ka kulturnoj baštini ljudskog stvaralaštva." O Lifki saznajemo i da je "tipičan produkt Austro-ugarske Monarhije", kao i da je nakon rata radio na „vojnožurnalnom odeljenju". Prizori koje je ovekovečio obuhvataju i „kružnu povorku na Korzou" (litiju? procesiju?)

Teška vremena tokom Prvog svetskog rata opisuje deo rečenice... „pogotovu u krvlju obasutom vremenu" za razliku od današnjice kada živimo u vremenu obasutom ljubavlju (ili cvećem). U razgovoru sa Lifkinom ćerkom pojavljuju se fantomski stilovi poput holandsko-baroknog nameštaja, a na portretu gopođice Lifke, koju je radio čuveni subotički slikar „model je nalazila da na slici deluje previše punački". Dramatična vremena i porodične tragedija koje pripovedaju potomci kruniše rečenica sagovornice da im je otac na „ruskom frontu (...) nestao bestraga".

Nesvakidašnji brak mlade Jevrejke Jelisavete Bek i već pomalo vremešnog Lifke zadivljenog njenom pristalošću i snalažljivošću u prevodu je opisan sledećom umotvorinom - „Ovo je toliko podstaklo zadrtog samca da je pred kraj 1920. sa svojom vernom saradnicom stao pred oltar." U opisu tragičnih vremena za Jevreje, kada bračni par usvaja decu iz Mađarske za gospođu Lifku se tvrdi „da je htela kompenzirati svoje poreklo".

U toku porodične ispovesti koja zaista nosi sve tragove surovih vremena na ovom tlu prevodilac nam daje do znanja da

... školovanje nisu finansirali od pokretnina;

... kada su novčani izvori splasnuli držali su dete na hlebu milosrđa;

... da je porodica prihvatila dadiljstvo;

... da su ćerke dobile obrazbeni maksimum za devojke;

... da je gospođa Lifka predala molbu za stan da isporuče devojkama jednu sobu. (Način isporuke nije naveden)

Ni posleratna nacionalizacija nije mimoišla Aleksandra Lifku, te je „oduzeti voćnjak Lifkinih dobio onaj koji se najviše otimao" (pa su morali na silu da mu daju, šta li?) I nadalje, da kao i svakog nepriznatog genija ...posle rata niko nije zamolio Aleksandra Lifku da mu poveća znanje na području filmske umetnosti.

No, moj favorit među prevodilačkim kalamburima je rečenica iz porodičnog pisma koja govori o radosti svinjokolja i glasi Lepo je kad se može klati...

I na kraju da završim upozorenjem koje se možda odnosi i na nas prevodioce i knjiške moljce - Ovako prolazi svako ko ne poštuje iskustvo prošlosti, baca u zaborav bogato nasleđe. Pre nego što se bacim u nesvest, da potražim taj zaborav sa bogatim nasleđem. Možda umanjim svoj intelektualni bol izazvan nemuštim jezikom.

(Viktorija Šimon Vuletić, http://www.subotica.org/?p=118, 18. jula 2009.)

Komentari

Dodaj Novi Pretraga

Dodaj komentar
Ime:
Email:	bez obaveštenjasa obaveštenjem
Websajt:
Naslov:
UBBCode:	-boja-aquacrnaplavafuchsiasivazelenalimunastakestenjastatamno plavamaslinastaljubièastacrvenasrebrnatealbelažuta -veličina-sićušnomaloosrednjevelikoogromno
	Morate navesti anti-spam kod koji stoji na slici.

 

3.26 Copyright (C) 2008 Compojoom.com / Copyright (C) 2007 Alain Georgette / Copyright (C) 2006 Frantisek Hliva. All rights reserved."