Pokušavam da nađem reči sa kojima bi i Dren bio saglasan, ali mi ne uspeva. Na ovakvom mestu, u ovakvom trenutku, on bi se verovatno samo ironično osmehnuo, kako je to uvek i činio. Nama, vojvođanskim planinarima, on će zauvek ostati u sećanju kao veliki alpinista i veliki sportista, istaknuta ličnost alpinizma i velike, na žalost tragično okončane ekspedicije. Njegova smrt uvek će nas podsećati na sport koji je i gradu i zemlji doneo velike rezultate, rekao je 12. maja predveče Miodrag Jovović, predsednik Planinarsko-smučarskog saveza Vojvodine i vođa Vojvođanske alpinističke ekspedicije.

Spomenik u Dudovoj šumi delo je Maje Rakočević, a na otvaranju su se okupljenim članovima porodice, planinarima, prijateljima Drena Mandića, obratili i pokrajinski sekretar za sport i omladinu, Modest Dulić, kao i gradonačelnik, Saša Vučinić.

Subotički planinari su želeli da spomenik bude otkriven na godišnjicu Drenove pogibije, 1. avgusta 2009. godine, ali administrativna i druga preganjanja, koja nam ne služe na čast i o kojima ovog puta nećemo govoriti, uslovile su da do toga dođe bezmalo dve godine kasnije.

Tragično prekinut uspon na K2 izmenio je planove ekspedicije, koja je nakon toga planirala tri uspona na druge vrhove, da bi 2012. godine ponovo krenula na K2, ali su nove okolnosti promenile te planove i dovele do dvogodišnjeg prekida. Ali, stari cilj nije zaboravljen, a vojvođanski alpinisti ove godine počinju pripreme za njegovo ostvarenje u  narednom periodu. Prva stanica je najviši vrh Severne Amerike, 6.194 metra visoki Denali na Aljasci (poznat i kao McKinley), čiji naziv na koyukon athabaska jeziku znači Najviši, Najveći. U ekspediciji, koja na put kreće 20. maja - uspon na vrh planiran je za 9. jun - biće Miodrag Jovović, Milivoj Erdeljan i Željko Dulić iz Novog Sada, te Iso Planić iz Subotice. Na put je trebalo da krene još jedan naš sugrađanin, Nikola Kujundžić, ali on zbog nekog razloga nije dobio američku vizu...

U nastavku je delimično skraćen i izmenjen tekst koji je objavljen početkom avgusta 2008. godine, nekoliko dana nakon Drenove pogibije.

Strašno sam ponosna na njega

Daleko iza table koja označava administrativnu granicu samog grada, još malo pa u samom srcu Kelebije, živi Gizela Mandić, majka subotičkog alpiniste Drena Mandića koji je tragično nastradao u pokušaju uspona na himalajski vrh K2. Pogibiju sina, o kom priča sa puno ljubavi, podnela je stoički, pomirena sa sudbinom.

Ko zna šta sam ja pogrešila, pa sam sada ovako kažnjena. Ovo je izgleda moralo da se dogodi, kaže ona.

Drenova majka priča da je o pogibiji sina doznala od njegove devojke. Niko nije došao da joj to zvanično saopšti, ni od gradskih ili drugih vlasti, čak ni iz planinarskog društva. Osećala se zbog toga odbačenom, kao da ona u čitavoj situaciji ne predstavlja ništa. Ali, kaže, prebolela je to, na neki način sada je tek videla ko su pravi prijatelji. Osim izvesnog broja porodičnih i bliskih prijatelja, posetili su je samo predstavnici preduzeća Fresh&Co, gde je Dren radio i koji su ga pomagali u njegovim poduhvatima, predvođeni direktorom.

Potpisnik ovog teksta prvi je novinar koji je potražio nakon pogibije sina. Gizela Mandić je veoma ljuta na novinare. Ne baš sve, inače ni ovog razgovora ne bi bilo, ali na neke zaista jeste. Pokazuje novine, da ne pominjemo koje, tekst pun grešaka, ni ime joj nije tačno napisano, o njoj i odnosima u kući govore ljudi sa kojima se retko, u izuzetnim prilikama sreće.

Mene niko od vaših kolega nije ništa pitao. O meni, o tome kako smo živeli, pričaju neki drugi ljudi. Pa valjda ja najbolje znam šta se u mojoj kući događalo. Evo tu pominju navodno venčanje nakon Drenovog povratka, o čemu ja, verujte ne znam ništa. Ukoliko to nije trebalo da bude iznenađenje za mene, kaže Gizela Mandić.

Dren je, kaže, izuzetno voleo prirodu, izbegavao je dug boravak u kući. Živeo je trista na dan, kako kaže njegova majka. Veoma se malo odmarao, spavao, večito je bio u pokretu, uvek spreman da pomogne drugom. Išao je nekim svojim putem, izbegavajući isticanje u javnosti. Nije bio od onih koji odustaju ako bi se, bilo gde, našao pred preprekama, on je sigurno bio taj koji bi poslednji odustao, objašnjava njegova majka.

Neprestano u pokretu

Zbog zdravstenih problema, kad kog može, odlazi u Srbiju, na planinu. Sada je planirala da u povratku sačeka sina u Beogradu, ali nije joj to bilo dato, dogodilo se drugačije.

Kada sam svojevremeno, nakon dva infarkta, operisana, Dren je došao da me poseti u bolnici u Kamenici. Hrabrio me, šalio se. Doktorka ga je upozoravala kako ja od tada neću smeti čak ni usisivač da uzmem u ruke, na šta je on uz osmeh odgovorio: Pa dobro, nemojte misliti da smo mi toliko siromašni, imamo mi metlu. Totalno ju je zbunio. Kasnije sam saznala da mu je, kada je izašao na hodnik, bilo loše. Takav je bio Drenko, nije voleo da svoje probleme iznosi pred drugima, trudio se da ih mirno i tiho reši, sam, priča njegova majka Gizela.

Dren je nakon toga otišao da se zahvali doktoru koji je omogućio da mu majka brzo dođe na red i time joj  verovatno spasio život.

Nisam znala kako da se zahvalim doktoru, pa smo se dogovorili da mu Dren uradi neke manje stolarske poslove u kući, jer mu je to bila struka. Nekako je to svima odgovaralo, Drenko je uvek bio spreman da pomogne drugima, doktoru je trebao neko za te sitne poslove, a i ja sam nekako osećala da sam se na neki način odužila za sve što je za mene doktor učinio. Rekla sam sinu da ni za živu glavu ne uzme za to ni dinar. Ali, za posao od nekoliko stotina dinara doktor mu je stavio u džep najmanje dva puta više para, rekavši kako će to njemu više trebati. Neizmerno sam zahvalna tom lekaru, ja uopšte ne znam zašto je sve to učinio za mene, priča Gizela.

Dren je, kaže ona, neprestano bio u pokretu. Bio je još mali kada je jednom odlučio da učestvuje na Trimbiju. Nije imao bicikl, uzeo je jedan veliki, za odrasle, ali je na kraju morao da odustane. To je valjda bio prvi poraz u njegovom životu i možda je još tada odlučio da to više nikada neće dozvoliti. Prvo je bio među izviđačima, kasnije se pridružio planinarima, učestvovao na fruškogorskom maratonu, na najdužoj deonici, od sto kilometara. Danima posle nije mogao stati na noge, ali je bio zadovoljan, hvalio se da je bio deseti, ili već koji, nema veze, priseća se njegova majka.

Dren nije bio bogat, ali je imao najbolju, prvoklasnu opremu. Jedne godine je trebao da se penje negde u Crnoj Gori, ali mu je nedostajao deo opreme. Para nije imao, pa je uzeo godišnji odmor, pokupio svoju opremu, otišao u Crnu Goru i radio na postavljanju žičanih mreža pored planinskih puteva, da bi zaradio za ono što mu je trebalo. Radio je tako i ovde u Subotici, čistio oluke, postavljao fasade, šta ja znam šta je sve radio, jer o tome nikada nije govorio, valjda da ja ne bi otišla da ga gledam. Ako je nešto želeo da uradi, onda nije priznavao nikakve prepreke, priča Gizela.

Pred polazak na ekspediciju sa koje se neće vratiti, majci je rekao kako ne ide da osvoji vrh, ide samo da ga vidi, kako je tamo. Sudbina je htela da zauvek ostane ispod K2.

Grob visoko pod nebom

Od petka, 1. avgusta, mladi Subotičanin, planinar, alpinist, zaljubljenik u sport, dobitnik posebnog priznanja na izboru Sportiste godine 2007. godine, počiva u snegu i ledu visoko pod nebom, ispod himalajskog vrha K2, najvećeg planinarskog izazova

Drugi najviši vrh na svetu ostao je nedostižan za Drena Mandića, iako će doveka ostati na njegovim snežnim padinama. Od 2007. godine on je bio član Vojvođanske ekspedicije, sa kojom je osvojio himalajski vrh Brod Pik, koji je sa 8.047 metara jedan od četrnaest vrhova viših od osam kilometara.

...

Stradanje mladog alpiniste tragedija je sama po sebi, ali Drenova pogibija postala je deo jedne od najvećih tragedija u alpinizmu uopšte. Jer, istog dana, gotovo na istom mestu, nekih četiri stotine metara ispod vrha, K2 je uzeo živote još desetorice alpinista iz nekoliko zemalja. Oni su stradali u povratku sa vrha, čije osvajanje im planina izgleda nije oprostila... Ironija je sudbine da se sve to dogodilo ... kada su, prema relevantnim sajtovima, bili idealni vremenski uslovi za uspon na K2. Ova planina je opet pokazala da je nepredvidiva.

Subotica je i ranije bila centar alpinizma u našoj zemlji -- što je pomalo paradoksalno za grad u ravnici, čija najviša tačka ne prelazi 120 metara nadmorske visine. Ali, čak i nakon Drenovog odlaska, ostajemo grad sa apsolutno najviše iskusnih alpinista i nema nikakve sumnje da će oni narednih godina postići još mnogo uspeha. U svakom slučaju, Vojvođanske ekspedicije neće biti bez subotičkih alpinista, a o njenim budućim planovima -- ako ih bude -- čućemo kada se vrate. Ili kasnije, nema veze. No, treba reći da je ona od 2002. godine, preko Uhurua, vrha Kilimandžara, preko himalajskih vrhova Barunce (2003), Šišma Pangma (2004), Mont Everest (2005), Gašerbrum 1 i 2 (2006) te Brod Pik (2007), punih

šest godina postizala samo uspehe. Subotičani su u tom periodu ukupno (računajući i ovu godinu) četrnaest puta bili u sastavu ekspedicije -- neki i po nekoliko puta, naravno. Pri tom su se deset puta upisali među osvajače pomenutih vrhova, najviše -- četiri puta, Iso Planić.

Alpinizam je zahtevan, izuzetno težak i ništa manje opasan sport. Svaki odlazak u neki poduhvat, pokušaj da se noga stavi na vrh, predstavlja potencijalnu opasnost da se sportista ne vrati sa te ekspedicije. Dren Mandić nije jedina žrtva srpskog alpinizma. Pre samo šest godina, samo tri stotine metara ispod vrha najviše planine na svetu, Mont Everesta, stradao je niški alpinist Zoran Miletić. Iskusan sportista, koji je možda u jednom momentu precenio svoje mogućnosti -- ili podcenio snagu planine. Njegov je grob na krovu sveta, kako su tada pisale novine, jer prema nepisanim pravilima, oni koji stradaju na tim visinama, zauvek ostaju tamo.

Komentari

Dodaj Novi Pretraga

Dodaj komentar
Ime:
Email:	bez obaveštenjasa obaveštenjem
Websajt:
Naslov:
UBBCode:	-boja-aquacrnaplavafuchsiasivazelenalimunastakestenjastatamno plavamaslinastaljubièastacrvenasrebrnatealbelažuta -veličina-sićušnomaloosrednjevelikoogromno
	Morate navesti anti-spam kod koji stoji na slici.

 

3.26 Copyright (C) 2008 Compojoom.com / Copyright (C) 2007 Alain Georgette / Copyright (C) 2006 Frantisek Hliva. All rights reserved."