** Često se govori da mi stanovnici severne Bačke nema šta da se žalimo - pa imamo čitavu šumu koja u obliku luka okružuje Suboticu. Ipak, dali smo ovaj naziv članku ne bez razloga. Jer bi - kao zakonom zaštićena - u stvari cela šuma morala biti lepa, ali nažalost nije tako **

Mnogi još uvek koriste višak energije da bi ovde iznosili svoj otpad, a šumarstvo više ne štedi stare sastojine pozivajući se na alohtono (strano) poreklo i „bolesti" stabala, te ekonomsku krizu.

Sve bi bilo dobro, kad bi se u istoj meri i sadilo. Međutim mesto „invazivnog" bagrema na sve većoj površini zauzima još alohtoniji koprivić (Celtis) i još invazivniji kiseli ruj (Ailanthus). A tamo gde bi kao predeoni elementi trebali da budu proplanci sa divljim cvećem i ostaci nekadašnjih pašnjaka, vlada agresivna svilenica (Asclepias). Veći deo peščare uz šumu se zove Tompai legelő, što će reći pašnjak Tompe, jer je pre povlačenja granice administrativno pripadao ovom naselju. I drugi, naš gradski pašnjak - na kraju Čordaškog puta, koji je i nazvan po stadima koja su svakodnevno izlazila na pašu - je uništen. Mnogo puta su ga preorali, pametni inženjeri socijalističke ere u njega su donosili treset sa Tresetišta da bi oplemenili pesak i pretvorili pašnjak u još jednu oranicu - ali pesak se nije predavao, vezati ga može samo prirodna vegetacija, koja se danas na ovom delu obnavlja i polako potiskuje korovske pridošlice sa drugih kontinenata koje su navalile na „kulturnu stepu" koju je za sobom ostavio čovek. I na ovom pašnjaku je živela tekunica (Citellus) pre nego što su ga preorali. A zbog nestanka stoke nestala je i karakteristična buba balegar (Scarabeus), kojoj i samo ime kaže zašto.

Istorijat zaštite šuma na peščari ide skoro dva veka unazad. Još za vreme Austrougarske, kada je veći deo posečen zbog „vukova i haramija" koji su se u njemu skrivali, pesak je pretio gradu pa su sreskom odlukom počev od 1866. šume obnovljene. Stara je priča u Subotici da bi bez ovih šuma za godinu dana trg oko Gradske kuće pokrivao metar visok nanos peska. Dugogodišnja egzaktna merenja eolomernih stanica na Kelebiji i Čikeriji su to samo potvdila i dokazala da se pesak i dalje intenzivno kreće - a i ne trebaju za to merenja: Subotica je grad koji leži na pesku!

U novijem periodu, nakon rata, grad je ponovo uvideo važnost šuma i njihovu „opštekorisnu funkciju koja daleko nadmašuje ekonomsku", kako se izrazio šumarski stručnjak Velizar Velašević, i 1984. su ih proglasili Regionalnim parkom. Ubrzo nakon toga je i država uvidela nacionalnu važnost šuma u najnepošumljenijoj oblasti Evrope, pa su joj prilepili epitet PIO - Predeo izuzetnih odlika. Međutim, formalna zaštita kao da nije mnogo pomogla, od niza ugrožavajućih faktora navodimo samo sledeće: već pomenuto nekontrolisano odlaganje otpada, preoravanje šumskog zemljišta od strane šumara kao navodna mera zaštite od požara, kao i krađa drveta i ilegalni iskop peska.

Prirodna vegetacija ove peščare je ono što je čini predelom izuzetnih odlika. Međutim, to se i najviše uništava, a priroda kao da više nije u stanju pratiti tempo uništavanja. Svakim kopanjem peska na nedozvoljenim mestima nestaje po neki dragulj peščare, kao što je na primer peščarski karanfil, kome je ovo zadnje stanište u Srbiji. Nađen je pre 70-ih godina i na Fruškoj gori, ali taj nalaz do danas nije ponovo potvrđen. Sve veću štetu čine gljivari koji tražeći peščarski crni tartuf preoravaju čitava područja uništavajući sve pred sobom, kao da ne znaju da i gljiva raste samo tamo gde su prisutni svi optimalni ekološki uslovi. Stoga, ako nastave sa uništavanjem staništa, uskoro neće biti ni gljiva, a savesne gljivare interesuje da bude branja i iduće sezone.

A kao da to još i nije dovoljno, već samo po sebi stalno kopanje i pomeranje peska dovodi do na njemu lakog širenja trnovitih vrsta poput babinog zuba (Tribulus) ili ježice (Cenchrus) koje ćete bliže upoznati kad vam izbuše gume od bicikla - ovog drugog novajliju (pozajmili za njega hrvatski naziv jer srpski još nema) prvi je zabeležio u Srbiji subotički biolog Geza Cekuš baš ovde na peščari.

Na kraju ćemo priču uokružiti citiranjem delova teksta kojim se ovde „mame" lovci i turisti: „Subotičke šume na Subotičko-horgoškoj peščari imaju presudan značaj pri sprečavanju eolske erozije. (Peščara) se proteže duž srpsko-mađarske granice, na samom severu naše zemlje i predstavlja južni krak peščanih prostranstava između Dunava i Tise. Površine su većim delom pod šumama antropogenog porekla, koje se mozaički smenjuju sa stepskim ekosistemima. ... Peščara je stanište za preko 500 biljnih vrsta, a posebno treba spomenuti šafranjiku (Colchicum), kojoj je peščara jedino stanište u našoj zemlji. Na terenima peščare u okviru ograđenog dela lovišta Subotičke šume love se jelen lopatar, muflon, srna, zec i fazan. Površina lovišta je 4.771 hektar. Od Subotice je udaljeno 8 km, a od Beograda 200 km. Smeštaj je obezbeđen u lovačkoj kući Hrastovača."

O ostalim vrednostima, koje ne zanimaju lovce a mogu zanimati izletnike poput vas i nas - neka posvedoče priložene fotografije.

Hozzászólások

Hozzáadás Keresés

Hozzászólás
Név:
Email:	do not notifynotify
Website:
Tárgy:
UBBKód:	-szín-világoskékfeketekékrózsaszínszürkezöldvilágoszöldbarnasötétkékolivaszínlilapirosezüstzöldeskékfehérsárga -nagyság-aprókicsiközepesnagyóriás
	Please input the anti-spam code that you can read in the image.

 

3.26 Copyright (C) 2008 Compojoom.com / Copyright (C) 2007 Alain Georgette / Copyright (C) 2006 Frantisek Hliva. All rights reserved."