Рушитъ, рушитъ, рушитъ!

Home Subotica Οικονομία Cultura Society Vox populi Képtár Archive Contact

30.07.2010

Legeurópaibbnak lenni

Németh János

Tíz éve ítéli oda az elismerést egy belgrádi külvárosban bejegyzett civil szervezet. Eddig csupán demokraták, illetve európai mércékkel mérve is demokratikus elveket valló politikusokat tüntettek ki ezzel az elismeréssel. Legeurópaibb lett így elsőként dr. Zoran Đinđić, majd később Desimir Tošić, dr. Dragoljub Mićunović és mások is. Figyelemmel kísértem, persze, a díj odaítélése körüli ceremóniákat, a kommentárokat, hiszen ebben az országban minden apróságra, így a részletekre is oda kell figyelni. Elvégre az ördög éppen azokban a bizonyos részletekben rejtőzködik. Nem beszélve arról, hogy itt minden, de mindennek az ellenkezője is megtörténhet. Az ezzel kapcsolatos esélyek teljesen ...

Belföld | Magyar Szó Magyar Szó Fütyülővel a korrupció ellen Pártérdekek fölényben Tadić ne írja alá! Dinkić: Bér- és nyugdíjfeloldás Šoškić átvette Jelašićtól a bankkormányzói tisztséget Szabadka | Magyar Szó Magyar Szó Csődbe ment a Fidelinka Csak a karbantartásra jut Adóbevallás – nem átverés VÁLTOZIK AZ ÚTVONAL Stratégiai partnert keresnek Danas dnevne novine: Srbija Danas dnevne novine; vesti za 30/07/2010. Novo zemunsko šetalište Foto konkurs „Bahato parkiram“ Mila spremna za usvajanje Tri vikenda dobre zabave I Beograd ima Titovog fiću Donacija Roditeljskoj kući Besplatna škola tenisa na Paliluli Delegacija Komore italijansko-srpskih privrednika u Pirotskom okrugu Leskovčani traže stari način upisa u osnovne škole Opljačkana fabrika „Mačkatica“ u Surdulici

Рушитъ, рушитъ, рушитъ!

Szabadka

Đorđe Dragojlović

Izvinjavam se, poštovani čitaoci: greška, valjda loše pogođena strana u knjizi... Iljič nije rekao da treba rušiti, rekao je, kako vele poznavaoci njegovog dela, nešto drugo: Учитъ, учитъ, учитъ! Učiti, učiti, učiti... Ako je išta vredelo od njegovog dela, ovo sigurno jeste. Uostalom, princip neprekidnog učenja, čitavog života, odavno je prihvaćen širom sveta, ponajviše možda u njegovom najrazvijenijem delu. Nema kompanije čije ime nešto znači koja svoje zaposlene neprestano ne tera na razne kurseve, dodatna obučavanja, seminare... Znanje danas brzo zastareva, pogotovo kada ga i inače nema baš previše.

Pomenuti princip nije, uostalom, smislio Vladimir Iljič. Mnogo pre njegovog rođenja postojao je u kolektivnoj svesti ljudi, bez obzira na nacije, jezike, meridijane... Podsetiću samo na neke primere.

Чоек се учи док је жив poslovica je koju je zabeležio Vuk. (Вук С. Караџић, Српске народне пословице, Београд, 1985.). Aki tanul, halad, aki lusta, marad (Ko uči, napreduje, ko je lenj, zaostaje. O. Nagy Gábor, Magyar szólások és közmondások, Budapest, 1982). Ima i na esperantu: Vivu, progresu, sed lerni ne chesu (Živi, rasti, al' u učenju nemoj pasti. Lazaro L. Zamenhof, Proverbaro esperanta, La Laguna, 1974.).

Imam nekako utisak da, ne baš retko, zaboravljamo ove mudrosti. Mislim, ako smo uopšte čuli za njih. A valjda jesmo. Pa tako izgleda nikako da savladamo nauk da se porodično blago ne rasipa budzašto, da se vrednosti poštuju i čuvaju. U slučaju nekog grada, to porodično blago je njegovo kulturno, urbanističko, istorijsko, arhitektonsko i svako drugo nasleđe, ono što su prethodnici stvorili i ostavili nam u amanet da brinemo o tome. Ne onako, loše shvaćeno muzejski, da okačimo na zid pa se povremeno divimo onom što imamo, već da to ugradimo u korpus grada, poštujući pri tom potrebe njegovih stanovnika, ali u okviru načela koja propisuju principi očuvanja i zaštite takvih vednosti. Vodeći, naravno, računa i o tome šta nam donose nova vremena, potrebe razvoja...

Dva dragulja

rajhl01-2 Dobrih primera na ovu temu u Subotici ne nedostaje, ima ih, ali, na žalost, lista loših mnogo je duža. Trenutno, kako stvari stoje, trebala bi da se proširi još jednim, pošto je nekom palo na pamet da dve kuće, dva dragulja (istina, ne baš očuvana pa tako i ne u najboljem sjaju), valja srušiti. Zarad nekih sitnih, ćiftinskih interesa, pošto je izvesnom - kako to gordo zvuči - investitoru, oko zapelo za taj prostor, na kome njegove oči vide nešto drugo: višespratnicu sa nekoliko desetina stanova i nešto lokala, na kojoj će dobro zaraditi. Profit je, svakako, legitiman interes, ali je od njega mnogo važniji neki drugi, opštiji interes. Navešću samo tri primera: izgradnja Asuanske brane ugrozila je svojevremeno u Egiptu brojne spomenike kulture, pa su najznačajniji zbog toga premešteni na bezbednu lokaciju. To se dogodilo i sa Lepenskim virom kod nas, dok su Poljaci nakon Drugog svetskog rata do poslednjeg detalja rekonstruisali potpuno uništeno staro gradsko jezgro Varšave.

Mnogo bi jevtinije bilo da su jednostavno raščistili prostor i izgradili nešto. Kako, otprilike, zamišlja pomenuti subotički investitor - nije on sam kriv, bez pomagača bio bi nemoćan - čije ime ne mogu navesti, jer to što misli učiniti smatram zločinom, a zločincem se niko ne može javno nazvati bez pravosnažne sudske presude. Zločinom protiv kulturne istorije i zaostavštine rajhl02 ovog grada, zločinom protiv grada, protiv njegovih stanovnika. Jer, ako se ovako nastavi, doći će dan kada će se dozvole za gradnju kičerski bezličnih zgrada koje na nas kidišu sa svih strana početi izdavati i za dvorišta Gradske kuće...

A šta su to namerili srušiti? Dve porodične kuće, koje je 1899. godine projektovao Ferenc Rajhl (Raichle Ferenc), sa brojnim elementima secesije, arhitektonskog pravca koji se u Evropi pojavio samo nekoliko godina ranije. Tačnije, prvom zgradom izgrađenom u tom stilu smatra se hotel Tassel u Briselu, koji je projektovao Viktor (Victor) Horta i koji je podignut 1892-93. godine. I koji, obnovljen, blista nekadašnjim sjajem. Drugi bi se radovali da imaju blago kog mi nameravamo da se lišimo zbog nečija dva cvancika.

Epohalno ništa

Elem, u tom momentu naše zaostajanje za razvijenijima bilo je dakle šest godina. Samo šest godina! Valjda neko želi da se primaknemo razvijenima, pošto rušenje ove dve zgrade obrazlaže potrebama razvoja grada. Da pukneš od smeha. Kao, razvoj grada će biti zakočen ako ne srušimo Rajhlove zgrade. A šta će se to, moliću lepo, tako epohalno dogoditi sa razvojem grada ukoliko se malo uzmemo u pamet i ne srušimo ove dve kuće? Dogodiće se epohalno ništa. Odnosno, uvaženi investitor će morati da kibicuje neko drugo ćoše. I to je sve.

rajhl03 A to što su izuzetno vredni spomenici naše kulturne prošlosti (ko ne zna zašto, neka pročita u prvoj knjizi Gradovnika*) u nešto devastiranom stanju ne znači ništa. Neka se grad pobrine za njihovu restauraciju, ako ih već stanari ne mogu održavati, neće to biti ni prve ni poslednje fasade koje su uređene parama iz zajedničke kase.

Spominje se istina i neka navodna potreba proširenja ulice. Zarad čega? Sasvim je dovoljno široka da se kola mirno mimoiđu, posebno ako se onemogući parkiranje po sistemu kako se kome ćefne. Ili se neko opet dosetio beslovesne ideje o širokom bulevaru, propale sedamdesetih godina, koja je pretila da potpuno uništi gradsko jezgro. Zaista ne znam zašto treba širiti tu ulicu, tih stotinak metara koji, u stvari, ne vode nikuda. No, ako baš treba i onda postoji rešenje: ako se mogao premestiti hram iz Abu Simbela, mogu se valjda i dve kuće pomeriti malo dalje.

Tragično deluje činjenica da danas, jedva desetak godina nakon što je - u velikoj meri zahvaljujući kolegama iz redakcije u kojoj sam nekada radio, koji su vodili tu akciju - sprečeno rušenje ove dve zgrade i one stavljene pod kakvu-takvu zaštitu, neko ponovo pokušava da ih uništi. To samo govori da je reč o sistemskoj grešci, da je naš pristup urbanističkim pitanjima, uređenju gradskog centra, pogrešan. Treba li potvrda ove teze? Osvrnite se oko sebe kada ste u centru i bacite pogled na ona građevinska čudovišta koja osvajaju jezgro grada, ambijentalni kompleks izvanredne vrednosti koji ćemo - nastavimo li ovim putem - veoma brzo izgubiti.

A šta misle obični građani o ovome? Pročitajte tekst koji smo na ovu temu u Press clippingu preuzeli iz Politike - posebnu pažnju obratite na komentare. Adresa na kojoj ih možete pronaći navedena je u tekstu.

Ah, da. Narodnu poslovicu iz Vukove zbirke nisam citirao u celosti. Njen puni tekst glasi: Чоек се учи док је жив, па опет луд умре. Hajde da ne budemo ludi barem dok smo živi.

Rajhlove kuće za rušenje?

U ulici Vase Stajića, koja od Otvorenog Univerziteta vodi okomito dole na železničku stanicu, pod brojem 11 i 13 su dve dosta oronule kuće, čuvene po tome što ih je projektovao jedan od najvećih graditelja Subotice - Ferenc Rajhl. To je arhitekta koji je na velika vrata ušao u istoriju ovog grada kao projektant Gradske biblioteke, Gimnazije i Likovnog susreta, objekata po kojima se Subotica pamti. Povod da se o Rajhlu opet govori nije nažalost pažnja i briga da se prema graditeljima ovog grada uspostavi puno poštovanje i njihovo delo sačuva, zaštiti i što duže traje, već dilema: da li ove dve porodične zgrade u Stajićevoj srušiti ili ne?

Ova je ulica, inače, pregrmela teška iskušenja: trebalo je da svojevremeno cela bude žrtvovana kako bi njenom trasom prošao kabasti bulevar iz pravca Sombora na novu železničku stanicu, ali je to, srećom, sedamdesetih godina izostalo, zahvaljujući možda najviše opštem protestu građana na javnoj raspravi „Kuda vodi novi bulevar?". Sadašnji planovi predviđaju da se Stajićeva ulica proširi, a zbog toga sruše dve Rajhlove zgrade.

Arhitekta Rajhl je ove dve najamne palate projektovao 1899. godine, ali je za razliku od uobičajenog postupka projektovanja ovakvih objekata - što jeftinijih i prilagođenih zaradi - uložio u njihovo osmišljavanje više truda i svog talenta. Iako u osnovi projektovane u eklektici, na obe zgrade već su primetni i elementi secesije, samo nekoliko godina nakon što se secesija uopšte i pojavila u arhitekturi. Između dve kuće je očuvana secesijska kapija, jedna od najlepših u gradu, a Rajhl je veliku pažnju posvetio čak i projektovanju vrta, skrivenog i lepog, koji je služio udobnom porodičnom životu stanara. Na fasadama obe palate mnogo je ukrasa koje prepoznajemo i na sličnim zgradama evropskih metropola iz tog vremena.

Prava ekspertiza vrednosti ovih objekata nikada nije do kraja urađena, ali sam činjenica da su delo arhitektonskog genija, jednog od najvećih subotičkih graditelja, da su nesporno vredni eksponati nekog zamišljenog „arhitektonskog muzeja" grada, da štite lepotu Stajićeve ulice i prosto brane da višespratni betonski kolosi provale od pruge do u sam centar grada - dovoljan su razlog za veliku brigu Subotičana, akciju zaštitara, arhitekata i urbanista i proveru postojećih planova.

Jasno, i za proveru našeg ukupnog odnosa prema gradu.

(Rukovet, broj 1-2-3/1998)

* Gordana Prčić Vujnović, Viktorija Aladžić, Mirko Grlica: Gradotvorci I, Subotica, 2004.

Hozzászólások

Hozzáadás

Keresés