Kako (bi) treba(lo) da se ponašaju naši politički predstavnici: Ovo je priča o tome kako se i vrlo značajne, slobodno možemo reći uzvišene stvari, mogu reći i sa malo reči, a u njima sadržani principi, uz malo dobre volje, pretvoriti u pravila ponašanja javnih službenika

Nije da u tom smislu nije bilo nekih pokušaja kod nas, propisa koji su unapred trebali određivati njihovo ponašanje, ili unazad sankcionisati neprihvatljive poteze. Beše svojevremeno onaj zakon o lustraciji, od kojeg na kraju nije bilo ništa: ljudima nisu bili obezbeđeni ni minimalni uslovi za rad, a ako me sećanje ne vara, jedan član komisije dugo nije ni bio imenovan, što je objektivno blokiralo rad komisije. Sve dok i izabrani članovi nisu digli ruke od svega...

Tu su i propisi koji treba da spreče sukobe interesa, pa onda oni antikorupcionaški, pa oni o dostupnosti informacija, pa o imovinskom stanju funkcionera, finansiranju političkih stranaka... Svi se oni sprovode u meri u kojoj ljudi zaduženi za to imaju volje i živaca da se nadmudruju sa inertnom i nadmenom administracijom, strankama, državnim službama koje ignorišu ne samo njihova rešenja ili odluke nadležnih organa, već i rešenja Vrhovnog suda!

Pomenimo, konačno, i Etički kodeks, kako smo ga skraćeno zvali, punim nazivom Kodeks ponašanja funkcionera lokalne samouprave u Srbiji, koji je svojevremeno, uz brojne druge, decembra 2004. godine prihvatio i naš, subotički lokalni parlament. Na način koji mu nikako ne služi na čast -- ili nam ne služi na čast, jer sam i sam bio među tadašnjim odbornicima, ali naši argumenti i glasovi nisu nadvladali snagu većine. Sve u svemu, Kodeks je prihvaćen, ali bez ikakvih predviđenih sankcija, čak i bez izbora ili imenovanja tela koje bi pratilo njegovu primenu u praksi. Da stvar bude još tragičnija, osnovni tekst, nimalo kratak, ponuđen od, koliko me sećanje služi, Stalne konferencije opština i gradova, donekle je izmenjen, navodno zarad prilagođavanja ovdašnjim prilikama?! Što mu otprilike dođe u stilu -- ono što je etički neprihvatljivo u Topoli, mož' da prođe kod nas. Ili obratno?

Pare za pitanja

Kako su to rešili u gordom Albionu? Komitet, kasnije poznat samo kao Nolanov komitet, jeste telo koje je oformila vlada Džona Mejdžora (John Major) nakon afere pare za pitanja, (cash--for--questions). U leto 1994. godine list Sandej Tajms (The Sunday Times) rešio je da proveri poštenje članova britanskog parlamenta. Desetorici laburističkih i desetorici konzervativnih članova parlamenta ponudio je po hiljadu funti ako u Parlamentu postave određena pitanja. Svi laburistički poslanici su odbili ponudu, ali su dvojica konzervativaca legla na rudu. List je sve objavio, sa sve imenima, iako se jedan od konzervativaca u međuvremenu predomislio i vratio ček.

Nakon poduže parlamentarne istrage (iza zatvorenih vrata), poslanici su u aprilu 1994. kažnjeni zabranom učešća u radu Parlamenta na dvadeset, odnosno deset dana. U novcu, oko 2.800, odnosno 1.300 funti. Međutim, ukoren je i list, jer je svojim postupkom, prema oceni parlamentarne komisije, suštinski pao ispod nivoa legitimnog istraživačkog novinarstva. U međuvremenu je formiran Nolanov komitet koji je je maja 1995. objavio svoje principe...

Pravila Nolanovog komiteta

1. Nesebičnost. Nosioci javne funkcije moraju da donose odluke isljučivo u smislu javnog interesa. U tome ne smeju da ih motivišu ni finansijska ili druga korist za njih same, njihovu porodicu ili njihove prijatelje.

2. Integritet. Nosioci javne funkcije ne smeju da se stave ni pod kakvu finansijsku ili materijalnu obavezu prema pojedincima ili organizacijama koji bi mogli uticati na njih u obavljanju zvaničnih dužnosti.

3. Objektivnost. U obavljanju javnih poslova, uključujući tu imenovanja, dodelu ugovora ili preporuka pojedincima za nagrade ili druge vrste dobiti, nosioci javnih poslova odluke moraju donositi na osnovu principa valjanosti.

4. Odgovornost. Nosioci javnih funkcija su odgovorni javnosti za svoje odluke i svoje aktivnosti i moraju se podvrgnuti svakom ispitivanju u vezi sa svojom službom.

5. Otvorenost. U vezi sa svim odlukama i aktivnostima koje preduzimaju nosioci javnih funkcija moraju biti otvoreni koliko god je to moguće. Oni moraju izneti razloge za svoje odluke, a da informacije ograniče jedino kada to javni interes jasno zahteva.

6. Poštenje. Nosioci javne funkcije dužni su obznaniti bilo koji privatni interes koji je u vezi s njihovim javnim poslom i da, na način koji štiti javni interes, preduzmu odgovarajuće korake kako bi se razrešili bilo koji mogući konflikti.

7. Predvodništvo. Nosioci javnih funkcija treba da budu prvi u promociji i podršci ovim principima, kao predvodnici i primer drugima.