Vest koju je jedan domaći dnevnik pod naslovom „Zaboravni ministar" preneo u svojoj neobaveznoj rubrici glasila je doslovce ovako: Britanski ministar Oliver Letvin priznao je da je bacio zvanične poverljive dokumente u kantu za otpatke u londonskom parku Sent Džejms. Ministar je viđen u pet navrata kako baca dokumente u korpu za otpatke, među kojima i neke dokumente vezane za Al-Kaidu. Njegova kancelarija je to demantovala, potvrdivši ipak da ministar voli da ponekad deo svoga posla obavlja u parku pre nego što dođe u kancelariju.

Kakve sad pa veze ima (grešni?) britanski ministar sa nama, misleći na koncepciju ovog glasila, s punim bi pravom mogao upitati svaki dobronamerni čitalac. Neka veza naravno mora da postoji. Pre nekog vremena javnost se (naša) skandalizovala što su nadležni bili namerni da sude novosadskom novinarskom dvojcu, koji je, prema optužnici, objavio državne tajne. Stvar se desila još 9. juna prošle godine, kada je u „Nacinalnom građanskom" objavljen tekst „Državni organi potpuno nespremni za rat", u kom su navedeni podaci iz strogo poverljivog izveštaja koji su kao tajnu kasnije razmatrali poslanici... Zbog toga se neko nameračio da sudi novinarima, a o kakvoj se to vrhunskim tajnama radi čitaoci mogu i sami da zaključe, jer je tekst i danas dostupan na adresi http://www.nacionalnigradjanski.com/vesti/politika/drzavni-organi-potpuno-nespremni-za-rat/.

U jednom momentu se učinilo da je razum nadvladao, poverenik za informacije od javnog značaja upozorio je da nisu novinari obznanili (navodnu) državnu tajnu, već onaj ko im je omogućio da u nju zavire, dakle neki poslanik, ili neki državni službenik. Pa je onda tužba odbačena, ali se onda ispostavilo da će protiv novinara biti nastavljena istraga, iako je - u svetlu važećih propisa - sasvim jasno da oni niti su krivi za ono za što im se htelo suditi, niti mogu u bilo kakvom sudskom postupku biti svedoci, jer nisu dužni otkrivati svoje izvore.

Ali, to vam je naša država, u njoj nekima nikada nije jasno ni ono što je sasvim jasno. Uostalom, sliku o državi (kakva je, naša je), odnosno o tome kako brine o tim navodnim značajnim tajnama - koje, nemajte brige, oni od kojih ih kao čuvamo, znaju bolje od nas - pokazuje činjenica da je famozni strogo poverljivi izveštaj poslanicima - poslat na kućnu adresu!

Ima li tu neke suštinske razlike, mislim između slanja izveštaja na stotine adresa, odnosno bacanja poverljivih papira u kante za đubre po parkovima? Jednostavna logika kaže da nema, osim u nekim nijansama. Britanskog političara, koga smatraju desnom rukom premijera - a čije ime ni tamošnji listovi ne znaju kako se piše, jer je za neke Latwin, a za druge Letwin --, u razbacivanju papira po parkovima najmanje pet puta su in flagranti uhvatili novinari jednog londonskog tabloida. Koji tvrde - tekst su ilustrovali sa pola tuceta fotografija i preciznim navođenjem sadržaja papira - da je reč o izveštajima tajnih službi o vezama Al-Kaide i pakistanske vlade, terorismu i drugim osetljivim pitanjima. To su promptno negirali iz njegove kancelarije, objašnjavajući kako ni jedan od (bačenih) papira nije bio vladin, niti je sadržavao bezbednosno zanimljive informacije.

Pa ko poveruje, nek veruje... Nije valjda drugi čovek vlade, savetnik i desna ruka premijera, proučavao sportske izveštaje - posebno u svetlu činjenice da su iz vlade priznali da je on deo poslova voleo da obavlja u parku, pre nego što bi otišao u kancelariju. Pri tom su insistirali da je uglavnom reč o pismima birača iz njegovog parlamentarnog izbornog kruga, ne shvatajući valjda da to u veoma lošem svetlu predstavlja njegov odnos prema biračima.

Ako ništa drugo, sada barem znamo da u tom pogledu naši političari ne zaostaju za ostrvskima...

Britanci će, kako su najavili, ipak pokrenuti istragu o tome kakve je papire grešni ministar razbacivao po parku. Novinare niko ne dira, za razliku od nas - to je valjda i najvažnija razlika - jer su oni ovde izgleda krivi po definiciji. Samo da se dogovore o visini kazne...