Šestog dana decembra, kada je po gregorijanskom kalendaru sv. Nikola, Deda Mraz u ovim krajevima, kao Mikulaš (Mikulás), počinje svoje hodočašće. Svaka čast Hariju Poteru, lutki Barbi i drugim mitovima današnjice, ali planetarnu slavu Deda Mraza, ma kako ga ko zvao, do sada niko nije ugrozio. Valjda i neće, jer je omiljeni dečji junak, uz sve drugo, i veliki biznis. Uprkos izazovima sa kojima se poslednjih godina suočava i nesumnjivoj starosti i dalje je veoma vitalan; naselio se po čitavom Arktiku, a sa svojim irvasima vršlja i po Internetu.

Prema nekim izvorima, evropski mit o Deda Mrazu korene ima u običajima Korjaka, Čakča i Kamčadela, naroda koji žive u prostranoj tundri severoistočnog Sibira. Tradicija i kultura tih naroda najbliža nam je u sadašnjoj Laponiji, na osnovu čega bi se moglo reći kako mit o Deda Mrazu, valjda najrasprostranjeniji živi evropski mit, ipak nije tikva bez korena.

Snežne zimske večeri 23. decembra 1822. godine američki profesor Klement Mur (Clemment Clarke Moore) izrecitovao je svojoj deci vlastitu pesmu Beše noć uoči Božića (Twas the Night before Christmas, poznatiju kao A Visit from St. Nicholas, Poseta sv. Nikole). Nije se ona dopala samo njegovim ukućanima, već i drugima, kada je, zahvaljujući prijateljici Murove porodice, tačno godinu dana kasnije objavljena u listu New York Sentinel. Anonimno, kako je i traženo. Ko je pesmu napisao javnosti je postalo poznato tek 1844, kada ju je Mur objavio u svojoj zbirci pesama. Njegova pesma, pisana pomalo teškim, ali razumljivim engleskim, promenila je dotadašnju predstavu o liku koji za Božić donosi poklone deci: u njoj je on prvi put opisan sa sankama i irvasima. Naslovnu stranu izdanja Murove pesme iz 1912. godine donosimo u prilogu.

Autorstvo pesme danas neki dovode u pitanje, ali to je manje važno: u međuvremenu su brigu o ovom liku preuzeli spretni trgovci, upregnuvši ga u svoja kola potrošačkog kulta. Lik Deda Mraza, kako je Sveti Nikola u ovim, ali i u nekim drugim krajevima već dugo poznat, svojim su ilustracijama u prvoj polovini 19. veka u velikoj meri formirali Tomas Nast (Thomas Nust; u prilogu je njegova ilustracija iz lista Harper's Weekly iz 1865. godine, iako je on Deda Mraza prvi put nacrtao još tri godine ranije) i Moric fon Švind (Moritz von Schwind; njegov crtež koji takođe donosimo, nastao u Minhenu /München/ 1847. godine verovatno je jedna od prvih evropskih predstava Deda Mraza, nemački Weihnachtsmann, u prevodu otprilike Božić Bata).

Uzgred, premda verovatno mnogi nisu znali ni za ovo što je već rečeno, Deda Mraz modernog čoveka nije ništa drugo do maneken firme koja proizvodi nešto što nikom ne treba: zaslađenu, gaziranu, smeđu vodicu. Koka Kola (Coca Cola) je 1930. godine smislila (vidi sliku u prilogu) da za svoju božićnu reklamnu kampanju dizajnira Deda Mraza prema svojim korporativnim oznakama. Učinio je to Hedon Sandblom (Haddon Hubbard Sundbloom) i od tada ovaj dobroćudni dostavljač poklona izgleda onako kako ga svi znamo, u crvenoj odeći, sa belim, snežnim obrubom. Do tada, dobrodušni čikica predstavljan je u kaputima različitih boja, zelenoj, plavoj (vidi ilustraciju u prilogu; da se Pepsi ranije setio...!) ili nekoj drugoj. Uzgred, Sandblom je još 1922. godine nacrtao lepoticu na letećim skijama, takođe kao reklamu za šećernu vodicu, istina u kratkoj, ženstvenoj bundi, ali sa svim koloritnim i drugim oznakama koje će kasnije biti iskorišćene za Deda Mraza! Inače, ni Playboy nije izdržao (kasnije su ga sledili mnogi drugi), pa je na naslovnici decembarskog broja 1972. godine, uz minimalne odevne naznake Deda Mraza, objavio golišavu sliku Mis Mrazice...

U svojoj gotovo dva veka dugoj istoriji, ako računamo od Murove pesme, Deda Mraz, Mikulaš, Mikulás, Santa Claus, Télapó, Божић Бата, Papa Noèl, Sinterklaas, Joulupukki, Božićko, Дед-мороз i kako ga već sve ne zovu, tek poslednjih desetak i nešto godina nailazi na prava iskušenja. Tu su svađe nordijskih naroda oko toga čiji je on zapravo, dok Amerikanci mudro rade (svoj) posao, pokušaji muslimanskih krugova da ga proteraju iz Sarajeva i Bosne, ako računamo samo najbližu okolinu, odluke američkih sudova prema kojima i Crnci mogu ogrnuti njegov ogrtač, ili slične odluke britanskih na osnovu kojih je to pravo dato i ženama. Tu su zatim u mnogim zemljama već uvedena pravila prema kojima deca, e da bi se sprečile moguće nepoćudne namere dobrodušnih dedica, ne mogu više sesti Deda Mrazu u krilo. Poslanik u belgijskom parlamentu protestovao je svojevremeno što je letak koji je pozivao na njegovo slavlje štampan samo na francuskom, ne i na flamanskom jeziku... Fabrika iz bavarskog grada Landshuta plasirala je pre neku godinu na tržište i čokoladne lutke u obliku ženskog Deda Mraza: Babe Mraza, ili Deda Mrazice, vrag će ga znati. Za početak, pola miliona komada, naspram više od trideset miliona onih "pravih", muških...

Svađe oko prave adrese Deda Mraza poslednjih godina su se zaista rasplamsale. Kanadska pošta mu je dala poseban poštanski broj XOX OXO (ne podseća li ovo na čuveni uzvik Sante, pre svega u SAD - Ho, ho, ho!?), a dobrovoljci odgovaraju na nekih milion pisama koliko deca pošalju na njegovu tamošnju adresu. Amerikanci su mu kuću otvorili na Aljasci, Danci na Grenlandu imaju fondaciju koja promoviše njegovo "pravo" stanište. Prvi su, ipak, bili Finci, koji raspolažu i ubedljivim argumentom: legendarne sanke vuku irvasi, a njih ima samo u severnim delovima ove zemlje. Istina, ovi irvasi, predvođeni Rudolfom čuvenim zarad svog crvenog nosa, mogu i da lete: kako bi inače stigli do sve dece sveta? Uzgred, u Finskim verzijama priče o Joulupukki-u oni ne lete, a Rudolf je takođe marketinška tvorevina. Mur je u svojoj pesmi (poimenično) naveo osam irvasa, a tek 1939. godine je ilustrator Robert Mej (Robert Lewis May), za kompaniju u kojoj je radio, Montgomery Ward, stvorio devetog irvasa, crvenonosog Rudolfa. Ni njegovo ime nije slučajno izabrano: o autorskim pravima i licencama kompanije brinula je firma-kćerka, Rudolph Company...

Novinar finskog radija je još 1927. godine "nastanio" Joulupukkija (možda najbliži prevod na naš jezik glasi otprilike Božić Deda) koji, opšte je poznato, zapravo stanuje na Severnom polu, na planinu Korvatunturi, istočno od grada Rovaniemi, na samom polarnom krugu. Parlament ove zemlje je 1979. godine Laponiju zvanično proglasio za zemlju Deda Mraza. Nešto kasnije u blizini Rovaniemija izgrađeno je čitavo naselje drvenih baraka u kojima Deda Mraz preko čitave godine prima turiste -- ne samo decu! -- dok njegovi pomoćnici, patuljci koje Finci zovu Tonttu, odgovaraju na milione pisama. Koliko koštaju pokloni koje Deda Mraz podeli deci sveta nije poznato, ali stotine hiljada turista koji mu dolaze u posetu, Finskoj donose više od pola milijarde eura godišnje.

Šestog dana decembra, kada je prema gregorijanskom kalendaru sv. Nikola, Mikulaš (Mikulás), Deda Mraz, Télapó, Божић Бата, zovite ga kako želite, počinje u ovim krajevima svoje hodočašće, koje u raznim varijantama, pod raznim imenima, potraje najmanje mesec dana.

Tervetuloa, Joulupukki! (Dobro došao, Deda Mraze!)