Prolog

Sredinom oktobra 2010. godine održan je sastanak u Gradskoj većnici Sente, gde potpisan  protokol o međunarodnoj saradnji tri nevladine organizacije na projektu istraživanja podvodne lokacije pontonskog mosta, koji je turska vojska koristila tokom Senćanske bitke, 1697. godine. Bitka koja se odvijala između austrougarske i turske vojske bila je sudbonosna za dalju sudbinu Evrope.

Oko ovoga projekta okupile su se tri organizacije, kojima će se priključiti i jedna austrijska.

Protokol su potpisali Magyar Régészeti és Müvészettörténeti Társulat-Sekcija za

arheologiju iz Budimpešte, koju je predstavljao dr Tóth J. Attila, Aqua et Archaeologia iz

Beograda, koju je predstavljla mr. Gordana Karović, te naša organizacija, Podvodni istraživači  Vojvodine (Subotica, Bačka Topola, Senta, Bečej).

Goste je pozdravio predsednik Skupštine opštine Senta, gospodin Szabó Rácz László, koji je obećao punu podršku projektu kojim želimo da obogatimo kulturno-istorijska saznanja u našoj sredini. Kako smo neslužbeno saznali, za naš su projekat zainteresovani i neki od međunarodnih fondova .

Ronioci  klubova  iz Subotice, Sente, Bačke Topole i Bečeja, pod vođstvom instruktora Đorđa Branisavljevića, već su započeli pripreme za predstojeća opsežna ronjenja u reci Tisi, koja na tom mestu dostiže dubinu i do 20 metara. Vidljivost je minimalna, ali je strujanje reke slabo u periodu niskih voda, pa će se ronjenja obavljati u najpogodnijim periodima.

Dođoši
Spomenik, malo zabačen, pomalo zaboravljen. Da je još uvek u sećanju nekih ljudi, svedoče venci položeni na godišnjicu bitke, sa još skoro svežim trakama, koje će sigurno istrunuti do sledeće godišnjice, kao i sve što vremenom pokrije pepeo i šaš.
Čitam o hrabrosti habsburške vojske protiv turske u Senćanskoj bici 1697. godine. Veličanstvena taktika francuske škole ratovanja ondašnjeg vremena. Briljantna pobeda Savojskog nad Turcima, koji se više nikada nisu oporavili i krenuli na nova osvajanja ka severu, inspiriše i obavezuje.
Tako smo na inicijativu Lasla Viktora (Viktor László) iz Bačke Topole i Đerđa Habrama (Habram György) iz Sente počeli da planiramo akciju pretraživanja područja na kome se odigrala ta čuvena, po mnogo čemu presudna bitka, za skoro sve narode koji su živeli na ovim prostorima. Ronilački klubovi iz Subotice, Sente, Bačke Topole i Bečeja krenuli su na pilot-ronjenje, tzv. podvodno izviđanje.
U razgovoru sa kustosom senćanskog muzeja i konsultovanjem dela nabavljene literature, određena je polazna pozicija. Tisa, kao svaka ravničarska reka sa, ponekad, drastičnim promenama vodostaja, meandrira i pravi nova korita. Stare delove ostavlja kao mrtvaje, dok se one ne isuše, ili ostaju da se povremeno snabdevaju svežom vodom. Ko bi ga znao koje su bile onda desna i leva obala Tise.U šali smo govorili da se, eto, kreće sa ronilačkom opremom, a možda smo trebali krenuti sa bagerima. Vreme će pokazati. Neke predmete i novčiće su nalazili ljudi na obližnjem starom groblju.
Ne nadamo se brzim rezultatima, ali upornost, uz pomoć ljudi od nauke, obećava pravu, uzbudljivu avanturu u jednom, ničim isprovociranom, povratku u prošlost.
Prvi su na zaron išli Habram i Pavković, postavljajući pod vodom konop po dnu, koji je vodio sa jedne na drugu obalu Tise. Mutna voda, dubine do petnaest metara, relativno slabe struje, do jedan metar u sekundi, davala je mogućnost ronjenja samo na pipanje, bez vanjske vidljivosti. Naravno, i ovaj način treba osmisliti. Zato smo poneli ultrazvučni uređaj koji je opisivao konfiguraciju dna, a metal detektor je pomoću magnetske petlje otkrivao prisutnost metala. Nažalost, ovaj aparat reaguje samo do 25 cm ispod površine tla. Nije povezan sa GPS uređajem, tako da smo odmah morali označavati svaku tačku, kada je postojao iole neki signal. Postoji u Srbiji samo jedan uređaj koji otkriva metalne predmete na 25 metara dubine u tlu, pomoću devijacije prirodnog magnetizma, ali je on skup i nama nedostupan.
Akcija ide pomoću malo nauke, malo štapa i kanapa, ali sigurno sa mnogo entuzijazma i dobre volje.
Možda naiđemo na nepobitne dokaze ko su dođoši u ove krajeve, jer su se, posle ove bitke, događale velike seobe, i sa severa, i sa juga. Bogami, kako zasad stoji, mi smo ti k'o Amerikanci. Svi smo od nekud došli. Neko s kraja šesnaestog veka, a neko nedavno. Ameri na to ne polažu ništa, ko je odakle. Oni su generalno Amerikanci i, vidi čuda, ponosni su na tlo na koje su se denuli. Pevaju himnu i mašu istom zastavom. Čudo!
Mi ćemo naravno i dalje da ronimo i pretražujemo dno Tise, dok ne krenemo sa bagerima.

(Ovaj deo teksta publikovan je 31. oktobra 2009. godine, na www.subotica.org; video film o opisanom ronjenju možete videti na http://www.sentainfo.org/index_sr.php?page=kilato)

Ajzenhutovih 40 kvadrata

Bitka kod Sente postala je, igrom slučaja, likovna i turistička atrakcija - Sombora. Malo koji namernik ne pogleda u ovom gradu sliku, ulje na platnu, Ferenca Ajzenhuta (Franz Eisenhut) „Bitka kod Sente", dimenzija četiri puta sedam metara, odnosno, sa pozlaćenim ramom, ona pokriva 40 kvadratnih metara na zidu u Svečanoj sali Skupštine opštine Sombor, nekadašnjoj zgradi Županije. Svečanu salu ukrašava od 20. februara 1898. godine, a urađena je u Minhenu. Do Bezdana, 25 km od Sombora, transportovana je vodenim putem, a u zgradu Županije uneta je, na sprat, preko terase, tako što je prethodno probijen zid. Ferenc Ajzenhut (rođen u Bačkoj Palanci 1857, umro u Minhenu 1903.) za ovaj rad dobio je honorar od dvanaest hiljada forinti, što je bila protivvrednost 40 katastarskih jutara najplodnije bačke oranice; u današnjim razmerama, to bi bilo oko 80 hiljada eura.

Motiv slike, koju su Somborci naručili da bi se uključili u veliku proslavu milenijumske  godišnjice od dolaska Mađara u Panonsku niziju, završnica je bitke kod Sente, između austrijske i turske vojske, trenutak kada princu Eugenu Savojskom, zapovedniku austrijske vojske, privode Kisig Džafer-pašu, glavnokomandujućeg turske vojske. U ovoj bici ucestvovalo je i oko pet stotina Somboraca, a Jovan Popović - Tekelija proveo je austrijsku vojsku kroz močvare, pa su Turci bili iznenadjeni. Oko 50 hiljada austrijskih vojnika udarilo je na 130 hiljada Turaka, od kojih je izginulo oko 30 hiljada. Pobednik je imao gubitak od samo 429 vojnika, a od ovog poraza Turci se nikad nisu oporavili.

Ovo monumentalno delo rađeno je na platnu iz jednog dela, a slikar je postigao najveće majstorstvo, kompoziciono rešenje, da ni jedna strana ne preteže. Prema nekim pretpostavkama, u liku drugog konjanika sa leve strane slikar je uradio svoj autoportret. Poenta je međutim što je primenjen fenomem Mona Lize, pa posetilac, bez obzira gde se nalazio u sali ili se kretao, ima utisak da konjanik samo njega gleda. Ovu sliku je u nekim  godinama videlo i do 4.000 građana Sombora i mnogih mesta iz zemlje i inostranstva.

Andruškove refleksije

Tačno stotinu godina nakon Ajzenhuta, senćanski slikar i grafičar Karolj Andruško (Andruskó Károly), snagom svoje umetničke imaginacije vraća se temi senćanske bitke, koja se odigrala tri stotine godina ranije: 1997. godine nastaje njegova serija od dvadeset i pet slika u ulju, posvećena događaju koji se odigrao više od dva veka pre njegovog rođenja, a opet tako blizu, valjda ni kilometar daleko od njegove kuće.

Kulturno-obrazovni centar „Thurzó Lajos" iz Sente priredio je 2003. godine izložbu Andruškovih slika posvećenih ne samo bici, već i životu ljudi u to doba, pod nazivom „Slike senćanske bitke" (A zentai csata képei). Izložbu je pratio grafički izvanredno urađen katalog, u kom su objavljene i reprodukcije svih slika iz ovog Andruškovog ciklusa.

„Nesalomivi identitet slikarskog shvatanja upravo i obrazuje iz 25 slika u ulju jednu jedinu veliku celinu, tako što naizmenični niz monumentalnih refleksija i fino elaboriranih epizoda transformiše u svojevrsni istorijski tablo: žudnjom za večnošću ispunjeni film života čoveka - stvaraoca", napisao je u predgovoru kataloga izložbe Jene Hajnal (Hajnal Jenő), u to doba prvi čovek pomenutog centra, zaključujući kako „nakon svetskih požara život iznova kreće dalje... uz večnu istinu stabala kraj Tise".

Ako im je istina večna, stabla kraj Tise nisu, pa među njima nema svedoka dalekih događaja. No, dno reke možda krije tajne koje će čuvenu bitku prikazati iz nekog drugog, do sada nedostupnog ugla. Podvodni istraživači iz nekoliko gradova, pa i država, okupili su se oko projekta koji će možda na svetlo dana izneti materijalne tragove nekadašnje bitke. Ukoliko Tisa, lagano mrveći, kao svaka ravničarska reka, nije tokom protekla tri veka pomerila neznano kud ili duboko u mulj zakopala svaki trag tadašnjih događaja...