Od kako znam za sebe, a sada već prilično toga pamtim, voda jezera Palić bila je zelene boje. Zbog algi, naučio sam kasnije. Davno, mnogo pre

Otad je mnogo vode prošlo jezerima, danas su neki skloni govoriti o novoj velikoj propasti jezera, dok kolega iz jednog dnevnog lista piše kako se "današnji kupači u jezeru doživljavaju kao neka vrsta ekomazohističkih ekscentrika koji uživaju upravo u riziku ugrožavanja vlastitog zdravlja"...

Nisam baš sklon da prihvatim takvo katastrofično mišljenje, posebno ne u svetlu činjenice da je voda (i ovakvog) Palića često bivala prihvatljivija od mnogih morskih plaža na koje je plima vraćala sav lokalni otpad cevima odveden stotinak metara od obale i prepušten dubini. Samo, tamo se retko kada merila koncentracija koliformnih bakterija, još manje prisutnost čvršćih izlučevina u čijem smo društvu ne retko imali čast da plivamo.

Nema nikakve sumnje da smo često, prečesto pravili greške kada smo nešto radili oko jezera. Svojevremeno je nekom palo na pamet da betonom zameni drvene stubove Ženskog štranda, koji su do tada bezbrižno držali tu divnu sojenicu. Da li je izbor bio dobar? Sumnjam, u svetlu činjenice da je jedva prošlo upola manje vremena od onog koje su izdržali drveni stubovi, a evo već drugi put Ženski mora na sanaciju... Za stanje jezera, loše, saglasan sam, neki glavnog krivca nalaze u mulju, pa se predlaže njegovo ponovno uklanjanje. Što će koštati milione, naravno. Zaboravljaju se sitnice za koje je dovoljno i srednjoškolsko znanje biologije: mulj je zakonomerna posledica odvijanja različitih procesa u jezeru, a što je ono zapuštenije, mulja je sve više. Drugim rečima, opet pokušavamo rešavati posledice, ostavljajući po strani uzroke... Njih je, naravno, nešto teže rešavati, iako postoje svetska iskustva koja pokazuju da se to ipak može efikasno raditi, a ni cena ne mora biti prevelika.

No, da se vratimo čuvenoj zelenoj boji vode. Postoje mišljenja da bismo, uz prihvatljive uslove, mogli dobiti jezero sa prozirnom, bistrom vodom. Što da ne? Postavlja se međutim pitanje da li bi to (i tada) bio Palić, ne bi li možda izgubio nešto od svoje iskonske prirode, jer je zelena boja na izvestan način karakteristična za ovakva jezera. Koja, uzgred, kako pokazuje ne tako davno snimljena fotografija, ne mora uvek baš ni da, makar u našem oku, bude zelena... Konačno, uveren sam da boja jezera ionako nikada nije bila presudna kada se neko odlučivao hoće li se bućnuti ili ne. Nije li more uvek i svugde plavo, pa ipak postoji gomila letovališta u kojima se retko ko kupa u njemu, jer gosti preferiraju bazene izgrađene i na samim plažama. Istina, u ovom smo pogledu, mislim na bazene, u povelikom manjku i gotovo beznadežnom zaostatku, čak i prema (do juče) mnogo siromašnijim susedima...

Elem, mi imamo jezero zelene boje i imaćemo ga po svemu sudeći još dugo, dok neko drugi, na raznim stranama sveta, ima jezera mnogo čudnijih boja; naša zelena je dakle samo jedna od duginih boja kojima se kite jezera širom sveta.

Jezero Kliluk

Poznato i kao The Spotted Lake, u prevodu Pegavo jezero, jer se sastoji od 365 pojedinačnih bazena koji - zahvaljujući izvanredno visokom sadržaju mineralnih materija - formiraju pegave strukturu površine jezera. Jezero, odnosno ovi bazeni, zavisno od doba godine, imaju i različite boje, uglavnom žutu i zelenu, iako se, posebno leti, kada se zbog isparavanja pojedini minerali kristalizuju, pojavljuje i bela.

Ovo jezero u u oblasti Oroyos u Britanskoj Kolumbiji u Kanadi sadrži, koliko je poznato, najveću koncentraciju mineralnih materija u vodi u čitavom svetu. Tamošnji stanovnici su ga zvali Khiluk, iz čega je izveden njegov današnji naziv, a na jeziku lokalnog stanovništva to znači sacred site, sveta strana, sveto mesto. Svojim neverovatnim izgledom jezero je svakako zaslužilo taj naziv.

Grand Prismatic

Najveći američki izvor tople vode, inače treći po veličini na svetu, nalazi se u Nacionalnom parku Yellowstone u SAD, a poznat je pod nazivom gejzir Midway (Srednji put), ali i kao Grand Prismatic Lake (Veliko prizmatično jezero).

U suštini, ono je posledica činjenice da se praktično čitav Nacionalni park nalazi iznad najvećeg supervulkana američkog kontinenta, poznatog kao Yellowstone Caldera. Vulkan je živ, a posledica toga je da se polovina svetskih rezervi geotermalne energije nalazi na tom mestu. Vulkan se budio u gotovo pravilnim razmacima od oko pola miliona godina u poslednjih nekoliko miliona godina, a zabrinutost geologa i vulkanologa zbog moguće erupcije nezamislive snage i posledica izaziva činjenica da trenutno Caldera kasni oko 50.000 godina...

Grand Prismatic je u stvari ogroman izvor, širine 91 i dubine 49 metara, iz kog izbija voda temperature 70 stepeni Celziusa. Bogatstvo boja može zahvaliti termofilnim bakterijama, koje u pojedinim delovima godine daju različite boje jezeru. U duginim bojama jezera ponekad preovlađuju narandžasto-crveni prelivi, koje smenjuju smaragdno zeleni, ili tirkizni...

Laguna Colorada

Na jugu Bolivije nalazi se čitav niz jezera i laguna koje svojim bojama privlače pažnju posetilaca. Od jezera zelenkaste boje do onih crvenih ima ih gotovo u svim bojama, ali možda je najupečatljivija Laguna Colorada (Obojena laguna).

Tamnocrvenu boju vode jezero zahvaljuje zajedničkom uticaju visokog sadržaja soli i crvenoj boji koju proizvode alge. Površina plitkog jezera (prosečna dubina jedva dostiže 35 centimetara, a  najveća oko 1,5 metara) prošarana je belim ostrvima soli, koja stalno menjaju svoj oblik. Vele da je Laguna Colorada nezaboravan prizor, posebno kada jezero okupiraju flamingosi, što se često događa...

Jezera Kelimutu

Jedinstven prirodni fenomen nalazi se na indonežanskom ostrvu Flores: tri jezera različite boje vode u kraterima istog vulkana, Kelimutu. Tamošnje stanovništvo veruje da duše vračeva počivaju u jezeru koje je na fotografiji vrlo tamne boje, ono plavo-smeđe na drugoj slici pruža utočište krivcima, dok treće, zeleno, do njega, prima u svoja nedra duše preminulih devica i dece.

Jezero tamne boje zovu Tiwu Ata Mbupu (Jezero staraca), dok su druga dva Tiwu Nuwa Muri Kuo Fai (Jezero mladih ljudi i devojaka) i Tiwu Ata Polo (Začarano jezero). Interesantno je da jezera povremeno menjaju boju (trenutno im je voda zelena, crna i svetlozelena), ali pre nekoliko godina bila su crne, kestenjasto crvene i plave boje, dok su oko 1960. godine bila boje svetlosmeđe, crvenosmeđe i plave boje. Pri tom, niko još nije ustanovio zašto imaju različite boje, a još je manje poznato zašto povremeno menjaju boju.

Jezera Kelimutu našla su se i na indonežanskoj novčanici od 5.000 rupija, ali njihova boja na njoj, u tom rasporedu, verovatno je samo kreativni doprinos umetnika.

Jezero Hillier

Iz vazduha, odakle ga ljudi, putujući avionom, najčešće i vide, svetla ružičasta boja jezera Hillier podseća na premaz na duguljastoj torti.

Ovo nije jedino jezero slične boje u Australiji, a nalazi se na jednom kraju ostrva Middle. Oko šest stotina metara široko jezero obrubljeno beličastim slanim slojem i tamnim stablima eukaliptusa od okeana odvaja uzan pojas belih dina i peščanih nanosa.

Specifičnu boju jezera naučnici su istraživali 1950. godine. Očekivali su da će u slanoj vodi naići na alge, jer one proizvode materije koje daju ružičastu boju drugim jezerima te boje u Australiji. Međutim, u uzorcima vode iz jezera Hillier nisu nađene nikakve alge, nikakav trag njihovog postojanja, pa je tajna boje jezera ostala nerazjašnjena.

Krvavi vodopad

Ovo čudo prirode samo po sebi nije jezero, ali je povezano sa (barem) dva, pa se tako našlo na ovoj našoj listi... Vodopad krvavo crvene boje - Blood Falls -- izvire veoma sporo iz glečera Taylor u McMurdo Dry dolini na Antarktiku. Kada su geolozi 1911. godine prvi put otkrili smrznuti vodopad, smatrali su da crvena boja potiče od algi, ali se pokazalo da je njena priroda mnogo spektakularnija.

Pre oko dva miliona godina glečer Taylor je zatvorio izvesnu količinu vode koja je sadržavala i koloniju tadašnjih mikroba. Ta je voda, zovimo je jezerom, ostala zarobljena ispod leda u svojevrsnoj vremenskoj kapsuli, u kojoj su se mikrobi razvijali izolovano od ostalog dela sveta, u sredini bez svetla i slobodnog kiseonika, sa malo toplote. Zatvoreno jezero je veoma slano i bogato je gvožđem, čiji oksid  u stvari daje krvavo crvenu boju vodopadu. Pukotine u glečeru omogućile su da voda zarobljenog jezera izbija na površinu, formirajući vodopad koji se sliva u jezero Bonney u dolini Taylor, ali ne dozvoljavajući kontaminaciju unutrašnjeg ekosistema.

Postojanje Krvavog vodopada dokaz je mogućnosti postojanja života i u ekstremnim uslovima, predstavljajući ne samo vizuelno, nego i naučno čudo.

Na crtežu (na kom nismo zamenili originalne oznake) prikazan je mehanizam delovanja koje omogućava pojavu vodopada.