U znak sećanja na stradanje Jevreja
* Subotica, 16.juni 2011. godine
Jevreji - jedan od najstarijih naroda na svetu, pominju se na teritoriji Subotice još 1712. godine, prilikom prvog popisa stanovništva. Radilo se o nekoliko jevrejskih porodica, međutim, njihov tačan broj je ostao nepoznat. Naselivši se na teritoriji Bačke, bavili su se zanatstvom i trgovinom. U Subotici 1780. godine ima tri ili četiri jevrejske porodice sa ukupno 19 članova, među kojima je 12 muškaraca. Tokom burne istorije ovih prostora, Jevreji su morali da se bore za svoja prava kada je reč o slobodi veroispovesti, školovanja, trgovine i učestvovanja u upravi grada.

Nakon 230 godina od prvog popisa i brojnih ratova od kojih je svaki postajao sve veći i radikalniji, na vlast u Nemačkoj došao je Adolf Hitler koji će zauvek promeniti viđenje čoveka kao razumnog bića, ali i istoriju svih Jevreja. U tim trenucima, ljudi koji su imali vojnu moć, ubedili su sebe i mase naroda da su oni jedini koji se mogu smatrati ljudskim bićima - drugi nisu bili ništa drugo do buđ na licu sveta. Neke stvari se nikada ne mogu pojmiti, i možda je najbolje da tako ostanu, da besmisao postane njihov jedini smisao. Recimo, grupa ljudi sedne za sto i donese odluku da uništi ceo jedan narod. Ima tu nekih nedoumica, premda su one čisto tehničke prirode, treba odgovoriti na pitanja koja počinju rečima kada, kako i gde, ali polaznu postavku niko više ne dovodi u sumnju. Svojim besmislom ona uspostavlja novi smisao, besprekorno jasan, i on se utvrđuje kao mera svakog drugog smisla. U pomoć sam pozvao Davida Albaharija. Pokušaću da uz delove tekstova najvećeg jevreskog pisca u Srbiji ispričam svoju priču o stradanju ovog naroda. Na samom početku Drugog svetskog rata u Subotici, kao i u celoj Evropi, dolazi do uvođenja vanrednih mera po pitanju jevrejskog stanovništva. Bili su primorani da nose žutu traku i Davidovu zvezdu kao znak raspoznavanja. Ovo je bio početak brutalnosti prema Jevrejima na teritoriji Subotice. Operacija čišćenja države od Jevreja započela je 26. aprila 1944. godine. Te godine su Nemci okupirali Mađarsku. Svi registrovani Jevreji su masovno zatvarani. Smeli su poneti hranu za tri dana, pribor za jelo, pokrivače i onoliko prtljaga koliko su mogli sami da nose. Na nekim mestima im je bilo zabranjeno da išta ponesu sa sobom. Prethodno su morali da zaključaju stanove i podrume, i da ključeve, dopunjene ceduljom sa čitko ispisanim imenom i adresom, predaju prilikom prijavljivanja. Ti svežnjevi ključeva, koji su veselo zveckali dok su menjali vlasnike, predstavljali su karte za prevoz. Daš ključeve, sedneš u kamion - ništa nije moglo da bude jednostavnije od toga. Današnja Žuta kuća je služila kao privremeni zatvor. U takvim trenucima život se uvek meri malim stvarima: dužinom kreveta, na primer, ili vunenim čarapama. Postojala su još i geta, kao i logori u koje su Jevreji transportovani - oni bliži, i Aušvic kao najveća fabrika smrti. Vršena je selekcija kada je reč o transportu i određivani su prioriteti. Oni koji su smatrani opasnima odmah su isporučivani u koncentracione logore, dok su drugi smeštani u za to određena naselja odakle su kasnije premeštani. Transport je izgledao otprilike ovako: uredno i mirno, logoraši ulaze u kamion, žene, deca, poneki starac. Prethodno su ostavili svoje stvari u drugi kamion, parkiran u krugu logora. Uvereni su da je napokon došao trenutak transporta u Rumuniju, premda se priča i o Poljskoj, ali kao da je to važno, važno je da  odlaze sa ovog užasnog mesta, ma gde da odu od ovoga ne može da bude gore, i izraz olakšanja senči im lica. Niko od njih nije zaista znao šta predstavlja deportovanje. Nije lako pokazati nekome da svet, kao i čarapa, ima naličje, i da je dovoljan jedan vešt pokret da lice i naličje zamene mesta, tako da niko ne primeti promenu, da svi prihvate da veruju da je naličje pravo lice sveta.

Istorijski, u većini knjiga i udžbenika, progrom Jevreja se nalazi kao strogi podatak, činjenica koja se nesumljivo dogodila. Ali istorija je bezlična i, bar kao nauka, ne može da postoji na nivou pojedinca, jer bi je tada bilo nemoguće pojmiti. A stradali su pojedinci. Njih 3000 do 3500 u našem gradu. Uzrast i pol nije predstavljao mogućnost poštede od deportovanja i smrti. Istorija nema vremena za osećanja, još manje za nevericu i bol, ponajmanje za tupu nemost, za nemogućnost da se shvati šta se događa. Jednog dana si ljudsko biće, a drugog dana si, uprkos obeležju ili možda upravo zahvaljujući njemu, nevidljivi čovek. Jevreji su živeli na ovim područjima okrenuti radu, umetnosti i porodici. Kao u ostalom i širom Evrope i sveta. Zbog vere i načina života bili su pogodne žrtve. Kao što to Albahari kaže: nijednog trenutka ne sme čovek da se opusti, u tome je sva umešnost življenja. Jednog dana se opustiš, a narednog se nađeš u logoru, tako to ide. Upravo su Jevreji, to se bar dobro znalo u Rajhu, bili krajnje fizički nespremni, posvećujući svu pažnju duhovnim dostignućima i mrmljanju molitvi, kao da duh i molitve mogu od svega da ih zaštite, a čim su se prvi put suočili sa fizičkim nedaćama, trnuli su kao sveće na vetru. Počela su mučenja i stradanja kakva ne pamti ni jedna priča Starog Zaveta. Još jednom, Bog je bio tu da kazni svoj narod. Ili ga možda nije ni bilo? Ta smrt je bila teška, a Bog se nije mnogo trudio tih dana oko svog izabranog naroda. Možda je, doduše, bio zauzet u nekom drugom kutku sveta, a možda je, zapravo, hteo da pokaže tom narodu da i nije toliko izabran? Ako ni u bogove čovek ne može da se pouzda, kako onda da veruje ljudima? Kada žmuri, on žmuri, i ništa se tu ne može učiniti. Duše se okupljaju oko njega, a Bog samo odmahuje rukom. Nastupio je potop dvadesetog veka. Stiglo se do dna, sa kojeg se nije imalo kud. Zamislite život koji se skuplja u zrno. Juče je još bio ceo svet, danas je tačka. Nemoguće je to opisati, jer bi se time nanela nepravda ili svetu ili tački. Ne može se, naime, istim jezikom govoriti o oboje; jedno počinje tamo gde se drugo završava; jedno uopšte ne može da pojmi drugo. Ljudi su masovno stradali, duše su zaista postajale duše ali ne više u ljudskom obličju. Istorija je bila zbir činjenica, osećanja nisu imala nikakve veze sa njom, i svako je morao da postavi sebe naspram njih: naspram istorije, naspram činjenica i naspram osećanja. Ne postoji sveobuhvatan pogled, propisan uvid, gotov nauk koji čoveku može da saopšti kakav je svet, već svako mora za sebe da otkrije i uvid i nauk. U stihijama rata život je dokument. Ono si što piše na papiru, moment ljudskosti se gubi, nestaje.  Ovo su bila vremena kada se život presekao, nisu se menjali samo ljudi, promenio se ceo svet i više nikada neće biti isti.

Rat se završio, istina je počela da izlazi na videlo i da šokira svet. Ko nije bio u logoru, bio je u izbeglištvu ili se krio kod prijatelja. Ali, rat je svima ostavio potpis na licu. Preživeli su se iz različitih logora vraćali nekadašnjim kućama, više se nije govorilo o procentima, bilo ih je jako malo, ali imali su snage da krenu živote iz početka. Kao da je tek nakon rata postao svet, tada je počelo pravo vreme. Sve ono što je bilo pre rata, činilo se kao da se desilo u snu. Logori kao da su bili neka vrsta materice koja je izmenjene ljude izbacivala u drugačiji svet. Međutim, reči ne mogu da dočaraju prelaz iz mnoštva u jedninu, iz života u smrt. Istorija je bila malj koji se sa neumoljivom snagom spuštao na jevrejski narod. Ali mržnja preživelih je izostala. Svaki prezir bi bio samo potvrda poraza, a njega uprkos svemu nema. Jevrejska zajednica ne veruje u imenovanje krivaca, već u imenovanje žrtava. Modernog čoveka uče da je slobodan da dela po sopstvenom izboru, da u rukama drži i pitanje sopstvene smrti. Ali onda se dogodi rat, dogodi se holokaust i sva verovanja potonu. Čemu onda patnja i nadanje kada se sve dešava mimo čoveka, a on postaje nemi posmatrač svoje sudbine, obezličen do krajnjih granica. Ljudi ne bivaju izjednačeni sa životinjama, već postaju bića najnižeg reda. Ali kao što Jevrejska Biblija kaže: svako delo će izaći na sud i doznaće se svaka tajna. To se i desilo.

Po povratku, pripadnici Jevrejskog naroda koji su odlučili da ne odu na obećano tlo - Svetu zemlju, već da ostanu na drugom, već osvojenom, obećanom tlu - otadžbini, aktivno su učestvovali u obnavljanju zemlje i grada Subotice. Od doseljavanja na ovo mesto pa do danas, slika Subotice je formirana pod stalnim trudom i radom ovog naroda i njegove zajednice.

Zato i ne samo zato, treba čuvati sećanje i opominjati. Ne dati da se zaboravi. Pamćenje je jedini način da se pobedi smrt, čak i kada je telo primorano na nestajanje, pogotovo tada, jer telo samo sledi put svakolike materije i vrti se u beskrajnom krugu preobražaja, dok duh ostaje da se lagano kreće svetom. Uvek ostaje strepnja da se sve može ponoviti i da se ponovilo; da ljudi ne mogu svaki čas da se menjaju u nešto drugo, i da zlo, kada jednom obuzme čoveka, tu i ostane. Mi smo i danas tu da se ne zaboravi i da se ne ponovi. Ima mnogo načina da se pamti smrt, a ovo je samo jedan od njih. Talmud kaže da mrtvi ne govore, ali imaju moć da čuju kada im se neko obraća. Bliži im je onaj koji govori od onoga koji ćuti, tako smo i mi danas tu da se približimo žrtvama. David Albahari stalno ponavlja: Nikad više.

Tome se i ja nadam. Hvala.

(Dragan Rokvić. književnik i direktor Gradske biblioteke u Subotici; govor na komemoraciji kod Sinagoge, 16. juna 2011. godine)

Komemoracija u Subotici

*Sećanje na deportovane subotičke Jevreje*

Robert Kovač

Komemoracija je održana povodom 67 godina od deportacije subotičkih Jevreja. Njih 4000 nije se vratilo iz logora smrti. Kod Spomenika stradalih Jevreja u teretnoj stanici gde je za vreme rata bio geto, a sada Javno skladište u ulici Pala Papa, vence su položili predstavnici Grada Subotice. Molitvu El male rahamim izgovarao je Saša Čović, a Kadiš za umrle predsednik Jevrejske opštine Subotica, Tomislav Halbrohr.

Drugi deo komemoracije je bio u dvorištu subotičke Sinagoge. Osim mnogobrojnih članova Jevrejske opštine Subotica, gostiju iz bratskih jevrejskih zajednica, predstavnika Grada Subotice i drugih zvanica, bilo je i mnogo naših sugrađana.

U prigodnom umetničkom programu nastupila je Izabela Tol, učenica subotičke Muzičke škole u pratnji profesorice Emeke Šoti Sobonja. Potom je odlomak iz pripovetke Aleksandra Tišme čitao glumac subotičkog Narodnog pozorišta Jovan Ristovski. Na kraju je tročlana grupa „Mécsvirág" iz Sente izvela dve poznate hasidske pesme i više ispevanih stihova čuvenog mađarskog pesnika jevrejskog porekla Mikloša Radnotija, koji je bio u borskom logoru, a streljan pred zoru oslobođenja u zapadnoj Mađarkoj kod sela Abde.

Komemorativnom skupu obratio se Saša Vučinić, gradonačelnik Subotice. U svom govoru je istakao neizbrisive tragove Jevreja, koji ovom gradu daju snažan pečat, bez kojih Subotica ne bi bila ona kakvu je poznajemo. Pročitana su pisma konzula Sigalit Šaj Ambasade Države Izrael u Beogradu, prve dame Crne Gore Svetlane Vujanović i pokrajinskog sekretara za zdravstvo, socijalnu politiku i demografiju dr Atile Čengerija.

Ove godine u ime Jevrejske opštine Subotica govorio je Dragan Rokvić, publicista, upravnik Gradske biblioteke u Subotici, koji se nadovezao na reči najpoznatijeg jevrejskog književnika Srbije, Davida Albaharija. Skupu se obratio i Mikloš Erdelji, predsednik Jevrejske opštine Hodmezevašarhelj iz Mađarske.

Reči molitve El male rahamim izgovarao je Stevan Lanji, a Kadiš Tomislav Halbrohr, predsednik jevrejske opštine Subotica.

Vence su položili: Generalni konzulat Republike Hrvatske u Subotici (Đurđica Martinović), Skupština Autonomne Pokrajine Vojvodine (Branislav Mitrović), Severnobački okrug (Eržebet Kiš), Gradska uprava Subotica (Saša Vučinić i Slavko Parać), SUBNOR (Vladimir Večić), Novi komunisti Srbije u Subotici i Centar Tito, Savez jevrejskih opština Srbije, Jevrejska opština Novi Sad, Jevrejska opština Kikinda, Jevrejska opština Pančevo, Židovska općina Osijek i Jevrejska opština Subotica. Drugi su na spomenik položili kamen ili cveće sećanja.

Hozzászólások

Hozzáadás Keresés

Hozzászólás
Név:
Email:	do not notifynotify
Website:
Tárgy:
UBBKód:	-szín-világoskékfeketekékrózsaszínszürkezöldvilágoszöldbarnasötétkékolivaszínlilapirosezüstzöldeskékfehérsárga -nagyság-aprókicsiközepesnagyóriás
	Please input the anti-spam code that you can read in the image.

 

3.26 Copyright (C) 2008 Compojoom.com / Copyright (C) 2007 Alain Georgette / Copyright (C) 2006 Frantisek Hliva. All rights reserved."