Vladimir Marenić: Pozorišno slikarstvo / Drama, opera, balet, Priredio: Radoslav Lazić, 158 strana, Izdavači: Foto Futura i Autorska izdanja Radoslav Lazić, Beograd, 2010.

Nova, posthumna monografija Vladimira Marenića, Pozorišno slikarstvo / Drama, opera, balet sažima u celinu poetsko iskustvo oko 420 scenografija i kostimografija. Pored pratećeg stručno-kritičkog dela priređivača i recenzenata, građa se izlaže u četiri celine.

Dragoceno je istraživanje Marenićeve poetike u Dijalozima o scenografiji i kostimografiji u kojima teatrolog Radoslav Lazić svojom razrađenom metodom erotematike i Vladimir Marenić sintezom svog bogatog iskustva istražuju estetiku scenografije i kostimografije. Prostor Nušićeve komediografije kao istraživanje sublimiše estetička rešenja stvarana tokom trideset godina, koliko obuhvata 13 predstava inspirisanih Nušićevim dramaturškim materijalom. Marenić je u Nušićevim dramama ostvarivao zajedno sa brojnim rediteljima visoke estetske domete, redovito potvrđene stručnim priznanjima. Pandan ovoj studiji predstavlja Scenografski prostor u Sterijinoj komediografiji. Vizualizacija komike ova dva stuba srpske drame, institucionalizovanih pojmovima Sterija i Nušić, pretpostavlja izuzetno odgovoran pristup poslu, kojeg Marenić, kako svedoči na strani 16, nije bio dovoljno svestan:  Već je bila poznata stvar da on (reditelj Hugo Klajn, prim. R. Fleis) poslu prilazi vrlo ozbiljno i studiozno. Bio sam sasvim mlad i neiskusan, a samim tim i neodgovoran. Nisam bio svestan ozbiljnosti i odgovornosti. Dr Klajn je i tada, kao mnogo puta kasnije, tražio da se delo dobro pročita, a zatim da se obavezno prisustvuje prvim čitaćim probama. Dopuštao je da izgradim prostor i ukoliko je stekao utisak da mu ništa ne smeta i da u njemu može da ostvari svoje želje, lako ga je usvajao... Pored svega, ja sam scenografiju sačinio korektno, ali danas mislim, naivno. S druge strane, ta «naivna ozbiljnost» išla je u prilog režiserovoj koncepciji: bez preterivanja, bez lakrdije i vulgarnosti.

Zvuči paradoksalno da je dobro scenografsko rešenje Nušićeve drame ono bez lakrdije. Tako je Marenić rešavao svoj zadatak i kasnije, već kao iskusan scenograf (strana. 18): Nikada nisam mislio da smešno kod Nušića, mora biti smešno ili karikaturalno u prostoru. Niti je smešno, u njegovim komedijama, isključivo podsticalo na neki određeni oblik scenografije. Isto se odnosi Marenić i u vizualizaciji Sterijinih drama (strana 29): Za mnoge od ovih predstava radio sam i kostim u realističkom maniru, ne želeći da kostimom karikiram glumca i ulogu i učinim ih smešnim. Zato su zaduženi bili Sterija i glumačka imaginacija...

U dijalogu Scenografija «režira» prostor i Specifičnost scenografije i kostimografije na operskoj sceni Marenić objašnjava opšta načela u pristupu likovnog umetnika u zadatku na sceni (strana 31): Praviti scenski prostor za operu ili za dramu ne predstavlja za scenografa bitnu razliku. Potom objašnjava kako usklađuje scenska rešenja sa prirodnim potrebama scenskog nastupa opere: veliki prostor za pevače, horove i plesače, kao i sa dramskim sadržajem koji se predstavlja operom (strana 31): ...glumac-pevač postaje središnje mesto radnje i scenskih događanja. Jasno je da definisani rediteljsko-scenografski postor mora da bude u tesnoj vezi s glumcem-pevačem i njegovim stvaralačkim osećanjima. Marenić se za te zadatke studiozno pripremao, čitao je i muzičke partiture da bi mogao da se uživi u duh igre koju će vizuelno oblikovati.

Drugu važnu celinu čine Marenićevi eseji o scenografiji i kostimografiji u kojima autor iznosi svoja razmišljanja o umetnosti scenografije i kostimografije, kako na osnovu svog iskustva, tako i na osnovu svoje estetičke lektire. Scenografiju Marenić počinje „inspirativnom šupljinom" (strana 35), dakle, prostorom koji osmišljava kao scenu za igru. Dakle, scenografiju ne posmatra kao likovnu umetnost u naročitom materijalu kao mediju, već kao deo scenske igre u kolektivnoj umetnosti. On kaže (strana 35): Scenografija i kostimografija povremeno pokazuju težnju da se osamostale. Izdvojena iz pozorišne igre, međutim, scenografija sama za sebe postaje nerealna. Izvan pozorišne igre ona ne postoji... Ali kakva je to igra? Scenografija je igra s prostorom i vremenom, istorijom i ljudima, arhitekturom i svim drugim oblicima koji je okružuju ili ispunjavaju. Scenograf za partnera igre ima, dakle, prostor i vreme i sve druge oblike koji ga ispunjavaju ili okružuju. Kao što glumac animira svoje telo da bi izgradio lik ličnosti iz predstave, tako

Marenićeva scenografija za Magbeta

scenograf animira likovne elemente da u njih smesti istorijski trenutak ili udahne raspoloženje grupi ljudi koji rešavaju svoj konflikt u svom vreme/prostoru. Taj trenutak i to raspoloženje scenograf nudi svojoj publici kao prvi kontakt sa predstavom. Ali sva vizuelna komunikacija dobija svoj smisao samo ako je publika „visokokultivisana i dobro obaveštena" . U toj igri vizije i mašte scenografija tera na razmišljanje, na otkrivanje novih sadržaja i mogućnosti. Nadahnuti scenograf je istraživač međusobnog uticaja likovnih i ostalih elemenata teatra. Eksperimentima isprobava svoja pitanja i pretpostavke. Tako, Marenić navodi slučaj francuskog scenografa Anrija Akara u igri sa jednim predmetom na sceni, koji deluje kao da je izolovan, predmet za sebe. Ali reditelj i glumac ga oživljavaju. Isto tako i glumac sam na sceni može da postane „«poprištem» igre" (strana 52), ako ume da se razigra u prostoru. Istražujući da li je scenografija „prostor koji igra za sebe" ili „prostor u kome glumac igra", Marenić zaključuje: Glumac i prostor deluju zajednički što u stvari znači da glumac koji uz kostim i masku uspostavlja određeni odnos između vremena i prostora, organizovano korespondira, u isto vreme, s predmetima, epohom, istorijom i jasno, neizbežno s gledalištem. Šta više, Marenić tvrdi (strana 53): Scenski prostor je samo prividno okvir radnje, jer i on je ustvari jedan oblik glume. U sadejstvu sa glumačkom igrom i telom postiže se osmišljen dramaturški razvoj i nadgradnja. Ovaj teoretski stav ilustruje anegdota (strana 53/4) kada glumac primećuje u predstavi Glembajevi da na zidu nedostaju neki portreti. Igru može da nastavi samo kad je sve na svom mestu. Scenograf, dakle, mora da predvidi sve detalje koji su potrebni za celovit likovni doživljaj scenske igre. Stoga je on jedno svevideće scensko oko.

Marenićev simbol svevidećeg oka nalazi se na velikom broju njegovih scenografija, kao što se vidi na reprodukcijama nekih Marenićevih scenskih ostvarenja u poglavlju Izabrane scenografije i kostimografije. Tim okom Marenić animira, čak personifikuje scenu, budući da se oko doživljava kao ogledalo duše u koje može gledalac da se zagleda. Scena i publika se, dakle, uzajamno gledaju, možda čak i merkaju. Takva je scenografija Verdijeve Moći sudbine u režiji M. Sabljića (strana 130/1) ili Aristofanovog Mira u režiji M. Radisavljevića (strana 140). Oko može da bude simbol znatiželje, brige, pretnje, podsmeha, pa čak i uzvišenog bića. Dakle, može da doprinosi mnogim osećanjima i raspoloženjima i time pojačava značenje drame u svakom trenutku njegovog razvoja. Stoga nije slučajno što Marenić tvrdi za scenografa: On je istinski graditelj, saradnik, saučesnik, on je psiholog, kritičar, polemičar, on je koreditelj, pronalazač, enigmatičar, mađioničar, maštar... Sve je to koncentrovano u jednom jedinom simbolu, u svevidećem oku: On je sve to i još mnogo toga. Zaista, kao što se može videti na reprodukcijama, Marenić kao scenograf uživeo se u poetike ličnosti, kao što su moralna lekcija Brehta i njegovog Galileja, situacije alegorijskih putovanja u Grigovom Per Gintu ili Seobama Crnjanskog, krajnosti beznađa od industrije smrti u Nebeskom odredu Lebovića i Obrenovića do Ujka Vanje Čehova i još u mnoga druga životna pitanja koja se kolektivno preispituju na sceni.

Da je svojim scenografskim rešenjima pomogao da se i gledalac uživi u sva ta životna pitanja, svedoči poglavlje Bio-bibliografija/teatrografija Vladimira Marenića i brojne nagrade, koje su tu pobrojane, od Sterijine nagrade za kostimografiju 1957. do Diplome sa plaketom ULUPUS-a u Holandiji 1973, pa nazad do Sterijine nagrade 2005, ovog puta za životno delo.

Scenografija i kostim, kao misaone i materijalne celine i ključni element likovne dramaturgije prostora, pored glumaca, su najvažniji i neodvojivi deo predstave. Od organizacije prostora scene zavisi i samo stvaranje likova, njihov karakter, međusobni odnosi, kretanje (mizanscen). Tako scenografija (pri čemu se uvek podrazumeva i kostim) ako je rediteljski i dramaturški opravdana i dobro likovno i znakovno osmišljena, sadrži predstavu

Scena iz Magbeta, sa Marenićevom scenografijom

govori je i tumači, kaže Milanka Berberović, i sama scenograf i kostimograf, u svojoj recenziji ove lepe knjige, i podseća da u umetnosti, kao što je Marenićeva, svaki gledalac može da nađe nešto vredno po svom tumačenju i da je stoga značajno što su slike Marenićevih scenografija sačuvane. Ona ističe (strana 150): Zahvaljujući neiscrpnoj energiji i umeću, reditelj, dramski pedagog i estetičar Radoslav Lazić priredio je još jednu, u nizu svojih jedinstvenih i zanimljivih knjiga, zbirku scenografskih rešenja i scenografskih slika Vladimira Marenića i tako ih učinio dostupnim široj javnosti.

U svojojrecenziji Geroslav Zarić deli sa čitaocem svoja sećanja iz studentskih dana, kada je imao prilike da vidi nastanak predstave Magbet i za nju Marenićeve scenografije, koju čitalac ima prilike i da vidi na reprodukciji u ovoj lepoj knjizi. Opis je detaljan i proživljen, naročito svedočanstvo o dubokom uticaju Marenića na Geroslava Zarića, svog budućeg kolegu. Zarić kaže (strana 153): ...To snažno, metafizičko delo deluje na sva čula. Jezivi krik se neprekidno odbija od zakrivljenih zidova, ono ne prepričava, ono igra, zrači i na taj način se uzdiže iznad funkcije i značenja scenografije i postaje kompleksno scensko delo, zaokružena celina kojoj ništa više nije potrebno za potpuni doživljaj. Čak ni glumci.

Takvu baštinu budući scenografi, teatrolozi i svi koji cene kulturu pozorišta treba da upoznaju kako bi i sami negovali svoju svest o ozbiljnosti, koju ovakav poziv iziskuje, o hrabrosti, kojom se rešavaju ovako odgovorni zadaci, o tradiciji, koju i sami treba da prenose, o značaju beleženja sopstvenog iskustva i o negovanju estetičke misli, kojom će ta iskustva uvrstiti među univerzalne vrednosti svekolike umetnosti upravo onako, kako je to radio Vladimir Marenić i kakvom nam je u ovoj svojoj lepoj knjizi prenosi Radoslav Lazić kao urednik i saizdavač, pedagog, reditelj, kao deo svog velikog poduhvata da pomogne i podstakne da se obezbedi kvalitetna teatrološka literatura svih profila teatarskog poziva.

Hozzászólások

Hozzáadás Keresés

Hozzászólás
Név:
Email:	do not notifynotify
Website:
Tárgy:
UBBKód:	-szín-világoskékfeketekékrózsaszínszürkezöldvilágoszöldbarnasötétkékolivaszínlilapirosezüstzöldeskékfehérsárga -nagyság-aprókicsiközepesnagyóriás
	Please input the anti-spam code that you can read in the image.

 

3.26 Copyright (C) 2008 Compojoom.com / Copyright (C) 2007 Alain Georgette / Copyright (C) 2006 Frantisek Hliva. All rights reserved."