Pomislio sam naivno u jednom trenutku da ćemo se lakše priključiti razvijenom svetu, po onome što vredno imamo, po onome po čemu nas prepoznaju, po onome čime pobeđujemo, po onome po čemu nas poštuju, čemu nam se dive.

Bio sam naivan.

To onima, razvijenima nije potrebno. Ne prija im da pokazujemo u čemu smo bolji, čime ih pobeđujemo, u čemu smo iznad.

Sigurno je da je sport, i to po neki, ono što trenutno može u svetu da nas repezentuje, ne samo na dostojanstven, već i veoma uspešan, pa čini se i isplativ način. Mladost ove zemlje potrošila je dosta znoja da bi se pojedinci vinuli u sam svetski vrh, pre svega u tenisu, plivanju i još po nekim sportovima.

Jedan pariski kritičar hrabro je pre deceniju--dve izjavio kako, ako na jedan tas vage stavimo sve pariske slikare, a na drugi slikare iz naše zemlje, oni prvi neće prevagnuti. Umetnika, književnika i glumaca, pesnika i slikara, muzičara, dizajnera i kreatora imamo da bi nam i svetski centri pozavideli. Orson Vels je pre više od tri decenije, dok je snimao one spektakle iz Drugog nam, pobedonosnog velikog rata, upoznajući naše glumce izgovorio da su najtalentovaniji na svetu. Kada je uspostavljena satelitska tv veza između Evrope i Amerike, negde 60-tih, prva slika koju je Evropa satelitom preko bare poslala, bio je naš, Beli anđeo na Hristovom grobu iz Mileševe.

Naivno sam se nadao da će i Subotica shvatiti u čemu je u prednosti u svom okruženju, šta je to izdvaja i čini da je ispred drugih, šta je to nosi da izdrži, da se dokazuje, da opstaje pa i povede.

Možda sport, trgovina, kultura, turizam, arhitektura, u svakom slučaju, još po nešto?

Jedan od, reći ćemo nevelikih i usamljenih centara kulture u našem gradu, čvorište sa kojim bi se i pomenuti Pariz ponosio, nestao je, ugasio se, već se zaboravlja.

Nestala je Galerija Francer. Ugasio se likovni centar koji je domaćinski iskreno, pravo i znalački promovisao grad, dočekujući i potom predstavljajući takva umetnička imena kao što su Milan Konjović i Peđa Milosavljević, Nedeljko Gvozdenović i Pal Petrik, Božidar Jakac i Andraš Hanđa, Edita i Emil Kadirić, Petar Lubarda i Zlatko Prica, Edo Murtić i Zoran Petrović, Aleksandar Luković i Mladen Srbinović, Sava i Dragan Stojkov i mnogi drugi.

Nestalo je Francer Galerije, ali da se ponadamo da nije nestala i želja ovog grada da se dokazuje i takmiči onim što ima, s ciljem da priđe tom razvijenom demokratskom svetu.

Pusti snovi ili stvarnost bio bi projekat u kojem bi grad otkupio nekoliko kuća u Petra Drapšina, iznajmio ih potom za ateljee i galerije umetnicima i od te ulice napravio svojevrsni subotički Monmartr, sa kaldrmom pride. Da li bi nam se osmehnulo pa da zaživi kao što je to u svojevrsnoj našoj Skadarliji, u Korvinovoj ulici, ili sam iznova naivan.

Tek, demokratija se gradi i ovako.

Ako pak ne umetnošću, pa čime ćemo u razvijen svet?

Hozzászólások

Hozzáadás Keresés

Hozzászólás
Név:
Email:	do not notifynotify
Website:
Tárgy:
UBBKód:	-szín-világoskékfeketekékrózsaszínszürkezöldvilágoszöldbarnasötétkékolivaszínlilapirosezüstzöldeskékfehérsárga -nagyság-aprókicsiközepesnagyóriás
	Please input the anti-spam code that you can read in the image.

 

3.26 Copyright (C) 2008 Compojoom.com / Copyright (C) 2007 Alain Georgette / Copyright (C) 2006 Frantisek Hliva. All rights reserved."