Nedavno završeni, šesnaesti o redu, palićki filmski festival (ili, oficijelno, Festival evropskog filma), uprkos drastično smanjenom budžetu i infrastrukturalnim ne/prilikama, zadržao je svoj visok organizacioni, u ovoga puta, tek solidni programski nivo, naročito u repertoaru glavnog, takmičarskog segmenta. Selektor Nikolaj Nikitin, nemački filmski kritičar rusko-jevrejskog porekla, osnivač sineastičkog časopisa Šnit, i komesar Berlinskog festivala za jugoistočnu Evropu, donekle je izneverio horizont očekivanja ovog gledaoca, naviknutog na Nikitinov precizni koncept i visoke kriterijume. Da li zbog krize, ili koječega, tek bazični festivalski segment, prikazan na palićkoj Letnjoj pozornici, bio je, po kvalitetu prikazanog programa, ispod standarda na koji je publika navikla. Kakogod, izvestan pad je evidendan, što nije nenormalno, još manje alarmantno za ovaj festival koji je, godinama, samo rastao.

U okviru glavnog programa viđeno je četrnaest filmova (dvanaest u konkurenciji za Palićki toranj).

Sloboda na tren (Austrija/Francuska/Turska, 2008), film kojim je započeo ovaj program, turskog reditelja Araša T. Irahija nastanjenog u Beču) jeste gorko-slatka storija o dvema porodicama koje ilegalno odlaze iz Irana u Tursku, odakle bi želeli da stignu do Zapadne Evrope. U Ankari upoznaju još jednog Iračanina, pripadnika opozicije, te nastavnika engleskog jezika iračko-turskog porekla. Vođen ubedljivom naracijom, oplemenjen finim humorom, ovaj film je  koliko tragičan, toliko i vedar. Iste večeri prikazan je i izraelski film Izgubljena ostrva Rešefa Levija. Pristojno vođena autobiografska drama, u kojoj se prepliću psihološka nijansiranja porodičnih relacija i različitih pogleda na život.

Debitansko ostvarenje Engleza Pitera Striklenda, Katalin Varga (Rumunija / Velika Britanija / Mađarska, 2009), jeste pretenciozna mešavina konfuzno povezane priče o osveti (u čijoj osnovi je trapavo realizovana antička tragedija), te upečatljivih vizuelno-auditivnih pasaža, koji, međutim, ne korespondiraju međusobno. Naslovna junakinja (u sjajnoj interpretaciji mađarske glumice Hilde Peter), putujući, sa desetogodišnjim sinom, zaprežnim kolima, zapuštenim  rumunskim ruralnim krajolikom - nakon što je muž oterao saznavši da dete nije njegovo -  traži,  i pronalazi, dvojicu siledžija odgovornih za njenu zlu sudbinu. Tragičan epilog je logična posledica radnje, ali do njega se stiglo zaobilaznim i napornim putem kojim se ređe ide. Posetilac (Finska / Estonija / Nemačka / Velika Britanija, 2008), u režiji V.P. Valkeape, nudi baroknu stilizaciju i oniričku osnovu za priču o majci i sinu u ruralnom okruženju, i ocu u zatvoru. Izražajna fotografija i primerna stilizacija ipak ne natkriljuju nedovoljnu slojevitost ovog ostvarenja, čiji ukupni dometi ne premašuju površnost. S druge strane pak, pleni jednostavna slojevitost narativnog toka u rumunskog lilmu Nasrećnija devojka na svetu (2008), reditelja Radu Judea. Tinejdžerka iz provincijalne, socijalno nestabilne porodice, odlazi, u pratnji oca i majke, u Bukurešt da preuzme skupa kola koja je osvojila u nagradnoj igri. Od nje se očekuje da  snimi nekoliko  kadrova u svrhu marketinga dok preuzima kola. Snimanje reklame se oteže preko celog dana, a devojku istovremeno pritiskaju roditelji, koji žele da auto prodaju, i time značajno unaprede nezavidnu finansijsku situaciju, dok bi ona želela da ga zadrži. Ono što je delovalo kao srećan događaj, pretvara se u bolno iskustvo koje dovodi do preispitivanja porodičnih odnosa. Ironičnost naslova upravo podcrtava sadržaj ovog filma, laureata glavne festivalske nagrade - Zlatni toranj za najbolji film. Univerzalna storija u kojoj se prepliću poriv za zaradom i kontraverzama liberalnog kapitalizma u osnovi su igrenjaka Bazar (Nemačka / Turska / Velika Britanija / Kazakhstan, 2008), a Mirna vremena (Nemačka, 2008) nemačje rediteljke Nele Leane Folmar,  jeste film koji problematizuje život i priključenija jedne istočnonemačke porodice, koja se, šezdesetih godina prošlog veka, seli u zapadnu Nemačku. Složeni galimatijas prilagođavanja, bračnih odnosa, socijalnog konteksta, odrastanja... ljupko je prezentovan iz dečije persepktive, ali ležernost naracije natkriljuje njenu površnost.  Contact High (Austrija 2009), reditelja Mihaela Glavogera (koji je, pre tri godine, osvojio palićki Zlatni toranj za odličan film Slumming) jeste igrenjak sa neuspelim pokušajem forsiranja montipajtonovskog humora shvaćenog na austrijski način. U osnovi roudmuvi, ovaj film o furioznoj potrazi za misterioznom torbom nudi nejasnu optiku kroz rutinsku, zanatsku dramaturgiju.

Moskva, Belgija (Belgija, 2008, režija Kristof  van Rompej)  svoj nesvakidšnji naslov duguje činjenici da se u narečenoj zapadnoevropskoj državi nalazi grad koji se zove isto kao i prestonica Rusije. Ovaj film projektuje duhovitu psihološku dramu u čijem središtu je sredovečna, još uvek privlačna žena, koja preispituje svoj duhovni i emotivni život. U dilemi da li da dozvoli odbeglom mužu-intelektualcu-švaleru da se vrati ili da se prikloni nepopustljivom udvaraču-kamiondžiji, odlučuje se za ovo drugo. Sve to uz krizu srednjih godina, lezbejskim sklonostima maloletne kćeri, neatraktivnim poslom, bledim socijalnim životom... Za tu ulogu  je Barbara Serafijan dobila Specijalnu nagradu Međunarodnog žirija a film je osvojio i nagradu Žirija kritike

Fipresci Srbija.

Ruska kinematografija ponudila je uverljiv recentni dokumentarističko-igrani projekat o skinsima-fašistima u Moskvi. Rusija 88, sineastički  debi Pavela Berdina (nagrada Palićki toranj za najboljeg reditelja) zaslužio je nagradu jer je njegov autor - prema saopštenju žirija -  ostvario "veštinu kombinovanja igranog i dokumentarnog žanra na veoma provokativan način. Njegova politička poruka je snažna i smela i donosi neprijatnu priču o ljudima koje ne želimo da upoznamo, ali koje ne bi trebalo ni da ignorišemo".

Vladimir Paskaljević (sin Gorana Paskaljevića), nakon promocije u Karlovim Varima,  premijerno je u Srbiji prikazao svoj debitanski rediteljski pothvat (već je napisao scenario za zapaženo ostvarenje Optimisti, 2006), pod imenom Đavolja varoš (što je, zapravo, spretno upotrebljena globalna metafora za Beograd, ovde i sada, i nema - izuzev u jednoj replici - veze sa prirodnim spomenikom na jugu Srbije).  Ova uzbudljiva priča, pored ekspresivnog vizuelnog uobličenja, nosi i snažnu energiju, kao i čitku režijsku optiku, a tematski je posvećena različitim negativnim aspektima socijalne spirale srpske prestonice (kriminal, prostitucija, siromaštvo, ubistva, kriza porodice, kriza identiteta). U filmu bez glavnog junaka, likovi su međusobno povezani suvislim narativnim uobličenjem. Sedmi krug (Mađarska, 2008) Arpada Šopšiča, jeste psihološki triler zasnovan na  ne baš uobičajenim okolnostima maloletničkog bitisanja. Dočarava atmosferu u kojoj su se neke stvari dogodile i situacije u kojima se one mogu desiti, i pruža neku vrstu dijagnoze zbunjene psihe vremena u kojem živimo. Priča govori o tinejdžerima, njihovom čudnom doživljavanju života i smrti u periodu kada se seksualna želja i želja za smrću istovremeno javljaju u dečjoj duši.

Poslednje večeri na Letnjoj pozornici prikazana su dva filma van konkurencije. Ordinary people (Francuska / Švajcarska / Srbija / Holandija, 2009) Vladimira Perišića neinventivno i dramaturški trapavo - sa dugim, nesvrsishodnim kadrovima - artikuliše narativno-sižejnu osnovu o vojničkom vodu što, u nekakvoj zabiti, negde u Srbiji (film je, inače sniman u subotičkom ataru i u Srbobranu), likvidira neprijateljske zarobljenike. Neodređenost vremena, mesta i radnje doprinela je ne baš pozitivnom utisku o ovom filmu. Festival je zatvoren projekcijom kanskog laureata  Bela traka (Austrija / Francuska / Nemačka / Italija, 2009) u režiji Mihaela Hanekea. Naime, u tradiciji palićkog festivala jeste  da  bude prikazan aktuelni kanski pobednik.

Osim takmičarskog, na Festivalu je prikazano i  osam pobočnih programa, među kojima je svakako najvažnija selekcija Paralele i sudari (u izboru Petra Mitrića), koja promoviše istočnoevropske kinematografije. Ovaj program je unekoliko intrigantniji u odnosu na glavni. Od  osam ostvarenja, ističu se bugarska drama Zift Javora Gardeva (nagrada Međunarodnog žirija kritike), sva u noar estetici - od crno-belog formata i drugih vizuelnih aspekata, preko specifičnog režijsko-scenarisatičkog izričaja, pa do osobene reinterpretacije rigidnosti i depersonalizacije komunističkog doba, te  Seoski učitelj (Češka / Francuska / Nemačka, 2008) Bohdana Slame, karakterološku studiju o nekolikim likovima okupljenim u jednom češkom selu. Specijalno priznanje istog žirija dodeljeno je filmu Neko me ipak čeka (Srbija, 2009), jedinom od četiri prikazana srpska igrenjaka, realizovanom u stoprocentnoj srpskoj produkciji (RTS). Ovaj omnibus od tri dramaturški povezane priče, posvećene izbegavanju abortusa u nezgodnim okolnostima, i samim tim, promovisanju optimizma i prava na život, znatno nadilazi okvire televizijskog filma i, prema saopštenju žirija, treba mu dati „podršku na putu do trake od 35mm". Srpsko-američko-nemačka koprodukcija Tamo i ovde reditelja Darka Lungulova, na Palić je stigao ovenčan nagradom za najbolji film čija se radnja dešava u Njujorku, dobijenom na prestižnom Trajbeka festivalu. Precizno vođena, mada ponešto razvučena priča o depresivnom Amerikancu (Dejvid Tornton), koji po nalogu Branka (Branislav Trifunović), iz Njujorka dolazi u Beograd da se tamo oženi Brankovom devojkom, i tako je dovede u Ameriku,  uz ne baš inventivne dijaloge i tek osenčene karaktere, biva unapređena glumačkm radom (osim Torntona i Trifunovića, posebno treba apostrofirati sjajnu Mirjanu Karanović, i zgodnu epizodu Feđe Stojanovića). Opšti utisak popravlja i izražajnost fotografije Matijasa Šeninga.

Od drugih selekcija ističe se ona pod nazivom Mladi autori Evrope, koja promoviše vrlo niskobudžetne pothvate, relaizovane manje-više u DVD, DV ili BETA formatu. Ovaj program se realizuje u neformalnim okolnostima, pod vedrim nebom, na sâmom jezeru, kraj jedriličarskog kluba, a podržan je i rok koncertima renomiranih, altetrnativnih izvođača iz zemlje i inostranstva. Tako, ove godine, među ostalima,  nastupili su  Goribor (Bor), Lira Vega (Beograd) i Lejla Albajati (Berlin). Tu su i programi Novi mađarski film (prikazuje se svake godine), Novi finski film (predstavlja se po jedna evropska kinematografija), Omaž dobitnicama nagrade Aleksandar Lifka, Ekološki dokumentarci, Srpski film u tranziciji i Underground Spirit (prikazani su filmovi ovogodišnjeg laureata Ulija M. Šipela), istoimene nagrade koja se dodeljuje u arealu nezavisnog filma. Ukupno je, na više lokacija, prikazano sedamdesetak filmova. Upriličena su i dva okrugla stola - o srpskom filmu u tranziciji i  ekologiji (koja su bila podržana narečenim sekcijama). Te sesije su emanire jalovost i  otužnu kompilaciju opštih mesta, i dovele u sumnju validnost njihovih upriličavanja.

Ugledno priznanje koje Festival svake godine dodeljuje za doprinos evropskom filmu, nagradu Aleksandar Lifka, ove godine  poneli su proslavljeni britanski reditelj Ken Rasel i srpski glumac Miki Manojlović. Prilikom trodnevnnog boravka na Paliću i u Subotici osamdeset dvogodišnji Rasel je video i Kapucin - prvi film ikada snimljen rukom jednog majmuna - prikazan u pominjanom programu Mladi autori Evrope -- a u okviru narečene selekcije desila se i svetska premijera Raselovog  kratkog filma Budika.

Miji Manojlović je telegramom saopštio da je sprečen da dođe na Palić i primi nagradu.

Iako je ovogodišnje šesnaesto izdanje palićkog filmskog festivala u nekim aspektima bilo manje uspešno u odnosu na nekoliko prethodnih (od vremena kada je Festival jasno profilisan) opstao je onaj dobri duh Palića, ta kosmopolitska atmosfera, mnoštvo gostiju (među kojima uvek ima i onih najuglednijih), izobilje filmova - sve što čini ovaj festival istinskom svetkovinom filma i pozitivne energije.

Hozzászólások

Hozzáadás Keresés

Hozzászólás
Név:
Email:	do not notifynotify
Website:
Tárgy:
UBBKód:	-szín-világoskékfeketekékrózsaszínszürkezöldvilágoszöldbarnasötétkékolivaszínlilapirosezüstzöldeskékfehérsárga -nagyság-aprókicsiközepesnagyóriás
	Please input the anti-spam code that you can read in the image.

 

3.26 Copyright (C) 2008 Compojoom.com / Copyright (C) 2007 Alain Georgette / Copyright (C) 2006 Frantisek Hliva. All rights reserved."