Moj put u Cannes: IDEMO! (I deo)

Home Subotica Οικονομία Cultura Society Vox populi Képtár Archive Contact

10.02.2012

Kako sam postao Jugosloven

Đorđe Dragojlović

Nisam oduvek bio Jugosloven, iako sam se rodio u Jugoslaviji... Koje više nema, ali to ne znači da je iz naših srca nestalo nešto što je grupa mudrosera odlučila da ima da ga nema, pa još to izvela u moru (tuđe, ne svoje, naravno) krvi. Ta Jugoslavija i danas predstavlja deo mene, deo mog identiteta. I to mi niko ne može oduzeti. ...

Belföld | Magyar Szó Magyar Szó Milka szindróma Goran Ješić Kinek fütyül a rigó? Jégpáncélban a Vaskapu Ellenőrzik a csatornahálózatra történő csatlakozásokat Óbecsén Szabadka | Magyar Szó Magyar Szó A palicsi Fontana épületébe szállították a menekülteket Mi a véleménye arról, hogy nincs tanítás az általános- és középiskolákban? Megnyitottak még egy melegedőt Hegymászók segítenek a jégcsapok eltávolításában Változatlan vizsgaidőpontok Danas dnevne novine: Srbija Danas dnevne novine; vesti za 10/02/2012. Rekordna potrošnja energenata Sve češće pucaju vodovodne cevi Solidarnost sa stanovnicima neformalnih naselja Prelaz preko zaleđenog Savskog jezera opasan i strogo zabranjen Autobus na liniji 65 upao u rupu Rade svi domovi zdravlja u gradu Bez zastoja u snabdevanju apoteka Proizvodnja struje nije ugrožena Investicija od 73 miliona dinara Invalidi dobijaju svoju bolnicu

Moj put u Cannes: IDEMO! (I deo)

Cultura

Spiegel Tibor

Jutro kao svako jutro, sa izuzetkom: danas pored ostalih elektronskih (vidim i kod vas se tako zovu) emajla, sa nestrpljenjem otvaram jedan koji je poslat iz Francuske. "YES Tibor..." počinje pismo, i nastavlja "you are now part of Cannes Short Film Corner". Hej... to znači da nam je kratki film OVERNITE SHIFT prihvaćen! Čim sam se malo smirio, tražeći najpogodnije avionske letove ukucam u www.expedia.com finder departure: New York, destination: Cannes.

U međuvremenu vičem ženi, koja u kuhinji čita novine i pijucka jutarnju kafu, "We are going to Cannes!" Ništa. Vičem ponovo, tako da su me i komšije verovatno čuli: "Glor, the movie is accepted at Cannes!!". Posle nekoliko sekundi pojavi se na vratima, sa velikim osmehom, držeći u ruci svoju veliku šolju američke kafe i tiho me pita: „What happened?" Objasnim joj da smo prihvaćeni u selekciju za kratke filmove. I dalje se smešeći dođe bliže i poljubi me pored uveta. "I am happy for you. Go and knock them dead!" "Da, da", uzbuđeno mašem glavom, dok su mi oči na monitoru kompjutera jer je u međuvremenu Expedia izbacila moguće varijante putovanja. Mnogi direktni letovi su sa JFK do Nice, što je najbliži međunarodni aerodrom do Cannesa, ali ovi letovi mi ne odgovaraju. Prvo, koštaju više od hiljadu dolara, a drugo, vožnja do aerodroma bi trajala duže od sat i po, preko Brooklyna, na Belt Parkwayu, koji ima samo dve trake i neki delovi su veoma loši. Gledam dalje i vidim da ima letova sa jednim sletanjem, preko Londona, Pariza, Stutgarta ili Amsterdama. Ovi su jeftiniji od direktnih letova i polaze iz Newark-Libertya, što je meni veoma važno, jer Liberty je samo dvadeset minuta od naše kuće. Ovaj aerodrom je noviji od JFK, mnogo je čistiji i dostupniji sa više glavnih arterija puteva. U slučaju saobraćajne gužve, mogu da nađem alternativan put. Tamo i nazad cene za avionsku kartu počinju ispod 800 dolara, i skoro da počnem ukucavati rezervaciju, kada se setim. Treba da se javim mom ton majstoru Jureku, kome sam obećao, ako film prime, zajedno ćemo da idemo u Cannes. Kada sam prijavio film u februaru, pored moje fotografije za ID badge, kao drugog člana production teama poslao sam i njegovu, jer je svaki film kvalifikovan za dva besplatna badgea, koji važe za ceo festival. Jurek zna nešto francuski i poznaje francusku rivijeru jer je krajem šezdesetih godina proputovao tim delom Francuske. Tada još nisam slutio da će nama ovo veoma dobro doći!

Zovem Jureka telefonom, koji posle dva zvonjenja podiže slušalicu. Kad mu kažem vest, počinje da štuca: "Wow... man... we are going?" Objasnim mu da treba što pre da kupimo avionsku kartu i sredimo hotel, jer imamo samo tri nedelje do početka festivala. Sada malo mirnije, ali i dalje ne verujući pita: "You are not kidding?" "Zašto bih se šalio?", odgovaram mu i kad čujem da je najzad shvatio da stvarno idemo dogovorimo se da ću ga sresti uveče posle posla i zajedno ćemo da rezervišemo ceo put.

Čim sam završio sa njim, ponovo ukucavam Newark, Cannes... ali sada dodajem: FLIGHT and HOTEL. Posle nekoliko trenutaka na ekranu vidim kombinaciju, sa Continental Airlines odavde do Londona, a odatle sa British Airways do Nice, a za smeštaj vidim nešto što mi se odmah svidelo: Residence Cannes Rivage. Samo je devet kilometara zapadno od srca grada, pored malog aerodroma u gradicu Mandelieu la-Napoule. Cene u gradu su za nas ili neprihvatljive, ili je kvalitet hotela toliko nizak, da nam se ne ostaje u njima. Uporedivši sa ostalim hotelima i pansionima, Rivage je veoma čist i za nas finansijski dostupan. Na maps.google.com smo proverili, ovaj mali hotel je možda nekih 900 metara od azurne plaže i leži na malom ostrvu između dva kanala, pored lokalnog aerodroma i severno od velikog terena za golf.

Na www.google.com nađem veb sajt (http://www.sejoursdusud.com/residence/cannes-index-en.html) i čim ga otvorim, vidim divne fotose velikog bazena i lepih soba sa pločicama! Ceo kompleks ima 36 apartmana, a svaki ima jednu, dve ili tri spavaće sobe, plus veliko kupatilo sa dnevnom sobom i kompletnom kuhinjom. Odlučim da ćemo ovde ostati od 12. do 22. maja (Festival traje od 13. do 24. maja). Preko Skypea pozovem hotel i predstavim se Virginny, devojci koja je podigla telefon na recepciji. „Hello, parle vu Angle?"-- i posle njenog ljubaznog odgovora na engleskom, „Yes"-- pitam je kakvi su lokalni prevozi do Cannesa. Skoro perfektnim engleskim objasni da je autobuska stanica pet, a željeznička oko 25 minuta peške od hotela, a vožnja do Cannesa traje oko pola sata autobusom ili deset minuta vozom. Autobus košta jedan, a voz dva evra. Najavim joj da ćemo preko noći da rezervišemo jedan dvosoban stan i da stižemo u utorak 12. maja. Učtivo se zahvali na pozivu i sa „Good bye, see you soon" završim moj prvi razgovor sa pravom Francuskinjom.

Zamislim se za trenutak. Devet kilometara? To je kao Subotica-Palić, i vidim pred sobom nekadašnji otvoreni tramvaj kojim smo preko leta išli do jezera! Za one koji se sećaju ovih tramvaja, znaju kakav je užitak bila takva vožnja na drvenim sedištima i otvorenim prozorima tokom vrućih bačkih leta!

Ali dosta nostalgije, red bi bio da saznam šta treba i šta mogu da nosim sa sobom da propagiram i, best case scenario, prodam naš OVERNITE SHIFT! Pošto ne poznajem nikoga lično koji je bio u Cannesu, idem ponovo na internet da tražim informaciju. Posle tri sata kuckanja u www.google.com i posetivši više od dvadeset sajtova, saznajem:

Iako nismo deo takmičarskog dela Cannesa, naša identifikaciona karta nam garantuje besplatan ulaz ne samo na sve premijere, nego i ostale predstave, kako official selectiona, tako i filmova van takmičenja i, što je meni najvažnije, ulaz u paviljon za tržište filmova. Jer Cannes, osim međunarodnog takmičenja i medijskog ludila sa novinarima, fotografima, TV-ekipama i paparazzima iz celog sveta, najveće je tržište kratko- i dugometražnih filmova na svetu. Ovo me veoma odusevilo i počeo sam da sanjam kako će nas pronaći neki Hollywoodski producent i... Ali o ovom ću da pišem opširnije u drugom delu.

Da se vratimo iz oblaka na zemlju. Naš kratki film će biti na jednom serveru kao digitalni video, i ako bilo koga interesuje može da ga pogleda na jednom od tridesetak i nešto kompjutera koji su postavljeni u Short Film Corner paviljonu. Svi propagandni materijali, DVD, posteri, razglednice, business karte su naša odvogornost i mogu da se postave u jednom kutku sa svima ostalima, daj da ih počnemo tako zvati, kratkašima. Tada još nisam znao da je naš 34-minutac -- koji je ustvari prva epizoda šestodelne mini serije, u istoj kategoriji kao i jeftini 2-3 minutaši i kratki dokumentarci. Hej, ko pita koliko film košta? Nama je bitno da smo prihvaćeni i da ćemo da budemo u katalogu!

Uveče kad smo seli u jednu kompjutersku sobu firme gde radim kao predavač, odmah smo našli letove i hotel koji sam ranije ujutro već video na expedia.com. Nije nam trebalo više od petnaestak minuta, odredili smo tačno vreme polaska i povratka, i -- umesto da rezervišemo preko kompjutera -- nazvali smo toll free (besplatan) telefonski broj i uživo preko telefona isplatili, svako posebno, 1895.22 dolara, što je bila cena za let tamo i nazad, deset dana u hotelu, plus sva osiguranja i aerodromske takse. Kad sam se vratio kući, od uzbuđenja nisam mogao da se smirim, pa sam se muvao po mom studiju do dva posle ponoći, što je ujutro osam u Evropi. Seo sam ponovo ispred komjutera i preko Skypea pozvao sam brata u Subotici i najavio mu da ću, dok sam u Evropi, pokušati da skoknem da ga vidim na nekoliko dana. On se veoma obradovao, jer poslednji put smo se uživo videli 97. u Pešti i ima mnogo toga o čemu možemo da pričamo. Kad sam sa njim završio, zvao sam jos Ištvana Bičkeija, glumca sa kojim sam krajem sedamdesetih godina radio u Novom Sadu, i koji je godinama u Francuskoj, u Orleansu, sa pozorišnom grupom Jožefa Nađa. On se takođe obradovao i obećao mi je da će pokušati da dođe do Cannesa, jer je baš u to vreme u Grenobleu, što nije toliko daleko, pa ako ima vremena skoknuće na kafu i da popričamo. Posle pozdrava „Szia, szia" bilo je već tri ujutro kada sam se popeo na drugi sprat u spavaću sobu. Bio sam totalno iscrpljen i brzo sam zaspao. Te noći sam puno sanjao. Aerodrome, autobuse, ljude sa televizijskim i filmskim kamerama, vožnje brzim sportskim kolima na uskim, krivudavim planiniskim putevima i duge peščane plaže pune topless devojaka...