Između ambicija i učinka

Home Subotica Οικονομία Cultura Society Vox populi Képtár Archive Contact

10.02.2012

Kako sam postao Jugosloven

Đorđe Dragojlović

Nisam oduvek bio Jugosloven, iako sam se rodio u Jugoslaviji... Koje više nema, ali to ne znači da je iz naših srca nestalo nešto što je grupa mudrosera odlučila da ima da ga nema, pa još to izvela u moru (tuđe, ne svoje, naravno) krvi. Ta Jugoslavija i danas predstavlja deo mene, deo mog identiteta. I to mi niko ne može oduzeti. ...

Belföld | Magyar Szó Magyar Szó Milka szindróma Goran Ješić Kinek fütyül a rigó? Jégpáncélban a Vaskapu Ellenőrzik a csatornahálózatra történő csatlakozásokat Óbecsén Szabadka | Magyar Szó Magyar Szó A palicsi Fontana épületébe szállították a menekülteket Mi a véleménye arról, hogy nincs tanítás az általános- és középiskolákban? Megnyitottak még egy melegedőt Hegymászók segítenek a jégcsapok eltávolításában Változatlan vizsgaidőpontok Danas dnevne novine: Srbija Danas dnevne novine; vesti za 10/02/2012. Rekordna potrošnja energenata Sve češće pucaju vodovodne cevi Solidarnost sa stanovnicima neformalnih naselja Prelaz preko zaleđenog Savskog jezera opasan i strogo zabranjen Autobus na liniji 65 upao u rupu Rade svi domovi zdravlja u gradu Bez zastoja u snabdevanju apoteka Proizvodnja struje nije ugrožena Investicija od 73 miliona dinara Invalidi dobijaju svoju bolnicu

Između ambicija i učinka

Cultura

Đorđe Kuburić

U Subotici su se poslednjih nedelja i meseci desile nekolike pozorišne premijere. Upriličeno je, u međuvremenu, i 59-to izdanje Festivala profesionalnih pozorišta Vojvodine, gde su Šilerovi Razboynici u režiji Nikole Zavišića pobedili u dve najvažnije konkurencije, što je činjenica vredna poštovanja, koja afirmiše površni šarm ovog igrokaza.

Polovinom ovog meseca desila se četvrta premijera Drame na srpskom Narodnog pozorišta. Veoma eksploatisani predložak Džosefa Keserlinga, Arsenik i stare čipke, Filip Markovinović pročitao je tradicionalistički i ziheraški, dakle bez ambicija da inovativno reintepretira nešto notorno poznato, što je, s jedne strane, ne baš ospokojavajuća referenca. Međutim, njegova postavka je stabilna, čista, zanatski korektna, uz vešto vođenje dramaturških amplituda i suvereno pikovanje opštih mesta. Galimatijas (i dramski sukob) motivisan serijskim ubistvima počinjenim od strane dvaju socijalno posve divegentnih struktura interpretiran je suvislo i dramaturški - ako ne uzbudljivo, ono makar uverljivo. Scenografsko-kostimografsko-muzička podrška (Diana Radosavljević, Marina Sremac i Milan Kerezović) itekako je doprinela kompaktnosti ove predstave, kao i ujednačeni učinak glumačkog ansambla, kojim je dominirala gostujuća Gordana Đurđević Dimić.

Szardínia (fotó: Molnár Edvárd)

Krajem aprila teatar Deže Kostolanji odigrao je praizvedbu senćanskog književnika Ištvana Besedeša Szardínia, u režiji Andraša Urbana. Ovaj lucidni i uspešni reditelj prepoznao je u zahtevnom tekstu pretpostavke nihilizma i besmisla, koje je Besedeš, uz naglašeni auto/ironijski diskurs, interpolirao u svoj komad. Već u tekstu relativizovana potka u čijem središtu je zatvorska atmosfera, biva, od strane reditelja, još više relativizovana, uključiv reminiscencije na politiku, teatar (teatar u teatru), relaciju pojedinac-kolektiv, moć, podaništvo ... Nelinearno interpretiran tekst zahteva od gledaoca - kako onog ko ga nije pročitao, a još više onog kome drama nije poznata - veliku koncentraciju i netipičnu percepciju. Nakon što se koordinacije pohvataju, ostaje utisak da se radi o uspeloj predstavi, koja je istovremeno i dramska, i glumačka, i performativna, sa eksplikovanim, gotovo materijalizovanim narečenim nihilističkim podtekstom. Urban se beskompromisno uhvatio u koštac sa zahtevnim i izazovnim tekstom, uz izvesne, ne baš preko potrebne aplikacije, kao što je, doduše ekspresivna, ali prenaglašena upotreba video bima, s multiplikovanim ekranima, što više doprinosi razvodnjavanju negoli kompaktnosti predstave. Dicplinovana i razigrana glumačka postavka, kao i svedena i funkcionalna scenografija Zoltana Perovića, uz osobene kostime Tinde Varga, kao i muzička rešenja Ernea Verebeša upotpunili su ovo intrigantno pozorišno dešavanje.

Dvadesetog marta u Narodnom pozorištu desila se treća premijera Drame na srpskom. Reč je o poznatoj drami Ljubomira Simovića, Putujuće pozorište Šopalović, u režiji Slovenca Andreja Jusa. Iako mladi reditelj nikada ranije nije čitao ovaj tekst (što bi trebalo da bude prednost), ova postavka nije se uzdigla iznad standardnog konotativnog izričaja Simovićevog teksta, štaviše, neinventivno se rukovodila njegovim opštim mestima o ratu, o sukobima različitih stvarnosti, o inferiornosti, ali i supremacije umetnosti (teatra), u odnosu na surovu realnost. Ništa tu nije novo niti nadgrađeno, i sve je sračunato na to da se nasmeje i „prosveti" onaj deo pozorišne publike čiji esteski zahtevi jesu minimalni i rudimentarni. Scenografija, kostimografija i muzika (Marija Kalabić, Dragica Laušević i Božidar Obradinović) jesu korektni, ali utapaju se u opšti, sivkasti kolorit ove predstave, a uspeli učinci Nenada Pećinara, Jelene Mihajlović, Vesne Kljajić-Ristović i još nekih, unekoliko popravljaju opšti utisak. Rečju, između ambicija i učinka teško da bi se mogao uspostaviti znak jednakosti.

Hozzászólások

Hozzáadás

Keresés