U prvoj polovini oktobra ove godine armija od četrdesetak hiljada popisivača obilazila je domaćinstva širom zemlje (izuzev Kosova): u toku je bio popis stanovništva, koji se u najvećem broju zemalja na svetu u principu organizuje svake desete godine.

Cilj je popisa da se prikupe relevantni podaci o aktuelnom stanju ljudskih i materijalnih resursa u zemlji, ali, možda još i više, da se na bazi prikupljenih podataka mogu prognozirati buduća kretanja, trendovi, pripremati različite strategije. Koliko je u tom smislu ovogodišnji popis bio na tragu takvih ciljeva, koliko je odgovarao zahtevima vremena, da li je bio oslobođen političkih uticaja... To su pitanja o kojima smo razgovarali sa sociologom i novinarom Ljubomirom Đorđevićem.

Ovogodišnji popis stanovništva, stanova i domaćinstava je imao, po meni, tri osnovne karakteristike.

Prvo, gotovo da se uopšte nije bavio modernim temama koje su vezane uz urbani način života, iako čak i u Srbiji više od 50 odsto stanovništva sada živi u gradovima. U suštini su bila samo tri pitanja koja idu u korak s vremenom: »da li je lice pismeno«, »koje od navedenih aktivnosti lice zna da obavlja na računaru«, te »da li domaćinstvo poseduje računar«. Sve ostalo - znanje stranih jezika, da li je građanin ikada u životu putovao u inostranstvo ili na more, da li ima frižider i zamrzivač, TV u boji, vezu (kakvu?) sa internetom, koliko ga i za šta koristi, mobilni telefon, da li ima kola, čamac (za neke je, naravno,  potrebno postaviti pitanje da li poseduju jahtu ili brod) i brojna druga pitanja primerena urbanom načinu života - ostala su izvan interesovanja onih koji su određivali koja će pitanja biti postavljena u »popisnici«, kako se upitnik zvanično zove, kaže Đorđević..

Drugo, bilo je prilično neobučenih popisivača - onih koji ili nisu pohađali pripremne kurseve ili nisu savladali »gradivo«, pa su se prvih dana mučili oko toga kako i gde treba upisivati odgovore građana. Bilo je slučajeva da u kraj naseljen pretežno Mađarima, primera radi, stigne popisivač koji ne zna ni reč mađarskog. I, najzad, i ovog puta je bilo - iako nešto manje nego ranijih godina - partijskih aktivista. Svaka stranka je imala interes da »ugura« svoje članove i simpatizere, ne samo zato što se za obavljanje popisnih anketa dobija novac, nego i zato da mogu da bar u izvesnoj meri ostvare uticaj na građane prilikom popunjavanja »popisnice«.

Treće, popis je bio u visokoj meri politički motivisan. Postoje tri pitanja koja su najosetljivija za vladajuću garnituru: nacionalna pripadnost, maternji jezik i veroispovest. Inicijativni odbor za osnivanje Nacionalnog saveta Jugoslovena ni na koji način nije mogao da od nadležnog Ministarstva dobije odgovore kako će biti tretirana ta tri pitanja, što jasno govori da vlasti žele da za sebe sačuvaju diskreciono pravo: da u zavisnosti od rezultata koji budu dobijeni, odluče šta će biti sa odgovorima na ova tri bitna pitanja, u smislu - kako će ih tretirati, obraditi i objaviti, smatra Đorđević

** Govorite o željama političkih aktera na utiču na građane tokom popisa: da li je to realno moguće ostvariti?

Suština je u tome da je na pojedince, i to ne na mali broj ljudi, moguće izvršiti direktan ili indirektan pritisak, odnosno, uticaj na to kako će se izjasniti.

Kod odgovora na pitanje o nacionalnoj pripadnosti se može vršiti pritisak naročito ako je reč o Bunjevcima, Jugoslovenima, Albancima, Romima itd. Dosta je lako uticati na one koji se još uvek plaše mogućih posledica - jer je i dalje srpski nacionalizam vrlo agresivan i sve više podupiran ekstremnim, neonacističkim grupama pred kojima zatvaraju oči i političke strukture i tužilaštva i sudovi, pa čak i policija, a sve pod vidom demokratije, tolerancije i slobode. Tolerišu ih i to svesno, jer da nije tako, državni organi - a to su oduvek bili organi sile u primeni državne politike - za relativno kratko vreme bi fašističke grupacije sveli na marginalnu pojavu.

Dakle, na primer, Bunjevcima je moguće reći da oni ne postoje jer nisu poseban narod niti imaju svoju državu bilo gde u svetu, te su, prema tome (najdirektnije po logici DSHV i Rimokatoličke crkve čiji su sveštenici u većini slučajeva stali na njihovu stranu) - Hrvati. Onima koji kažu da su u nacionalnom smislu Jugosloveni, može se reći da Jugoslavija više ne postoji, te da, prema tome, ne mogu biti Jugosloveni nego mogu da se izjasne kao Vojvođani, Subotičani ili, naravno, da odbiju da se izjasne o svojoj nacionalnoj pripadnosti. Uzgred, upravo zato je za 1.700 posto povećan broj onih koji se 2002. nisu hteli izjasniti ni o svojoj naciji ni o svojoj veroispovesti. Recimo još to da je »zanimljivo« da argument da ne postoji bunjevačka i jugoslovenska država mirno i sasvim hladno zanemaruju isti ljudi-popisivači, koji će bez oklevanja upisati da je neko Rom -- iako ne postoji romska država.

Kod maternjeg jezika manipulacija čak i nije samo moguća: ona je izvršena još tokom pripreme pratećih »papira« i uputstava za anketare. Naime, tamo je negde rečeno da ne postoji srpskohrvatski jezik kao maternji jezik, što je notorna i drska glupost i laž, jer su svi građani koji danas imaju 30 i više godina - u školi učili srpskohrvatski, a ne srpski jezik. Srpski jezik je u školama zastupljen tek nekoliko godina nakon raspada Jugoslavije, odnosno, pred kraj »druge serije« krvavih balkanskih ratova između 1991. i 1995. godine.

Veroispovest je i na prošlom popisu, a i na ovom, bila predmet pritiska od strane nekih anketara-popisivača. Kada je jedna gospođa rekla da je po nacionalnosti Hrvatica, ali da je po veroispovesti - ateista, popisivači (a bilo ih je dvoje) latili su se ubeđivanja da Hrvatica ne može da bude ateista, da može da bude samo katolik, i ta gospođa je na kraju odmahnula rukom: »ma upišite ono što mislite da treba«. Isto je i kod Srba koji se ne osećaju kao pravoslavci, niti idu u pravoslavne crkve, nego su ili ateisti ili su pripadnici neke od protestantskih verskih zajednica. I tako redom.

** Zašto su pitanja o nacionalnosti, maternjem jeziku i veroispovesti tako osetljiva? Naravno da su osetljiva za vladajuću garnituru čija idelogija i dalje počiva na srpskom nacionalizmu, iako više nema ni ratova ni Ćosića, Crnčevića, Avramove, Arkana i gomile njihovih trabanata.

Onaj ko se po nacionalisti izjasni za Jugoslovena, za maternji jezik kaže da je srpskohrvatski (jer ga je učio u školi i govori ga i dan-danas), a po veroispovesti da je ateista - taj je najveći unutrašnji neprijatelj postojećih vlasti. Naravno, ne samo u Srbiji nego i u svim drugim »državama« nastalim na ruševinama nekadašnjih republika SFRJ. ** Zbog čega su oni, kako kažete, neprijatelji vlasti?

Pa zato što Jugosloveni već samim svojim postojanjem dokazuju da je notorna laž ono na čemu počivaju današnje kolonije i protektorati nastali na tlu nekadašnje Jugoslavije! Dokle god postoje Jugosloveni u nacionalnom smislu, dokle god im je maternji jezik srpskohrvatski, dokle god su ateisti ili solipsisti, sve dotle već svojim golim, fizičkim postojanjem dokazuju da možemo da živimo zajedno, bez obzira na razlike u naciji, veri, jeziku, polu, obrazovanju itd. Ubeđen sam da se svako ko ima više od 20 godina odlično seća ratnohuškačkih priča o pripadnicima ne-srpskih naroda i narodnosti, da odlično pamti zagovaranja sa govornice Skupštine Srbije (i sa skupštinskih govornica drugih bivših republika) da tu i tu nacionalnu grupaciju treba proterati iz zemlje. A na područjima gde su vođeni ratovi - proterivanje, odnosno, etničko čišćenje -- bila je ne samo redovna i masovna pojava, nego i jedan od ključnih ciljeva ratnih operacija: osvojiti teritoriju i etnički je očistiti od onih koji nisu pripadnici »državostvaralačkog« naroda: ovde Srba, u Hrvatskoj Hrvata, u Sloveniji Slovenaca itd.

** Možemo li sada da se vratimo na sam popis?

Pa, popis stanovništva, kuća, poljoprivrednih kultura i stoke postoji, maltene, oduvek. Države su, a naročito sa nastankom kapitalizma, želele da što tačnije znaju koliko stanovnika imaju, kakva je njihova polna i starosna struktura, a u novije vreme, i kakva je njihova obrazovna struktura. Ali to ne znači da neke vrste popisa nije bilo i ranije.

Na primer, u vreme kada su Turci vladali (pored ostalog) i Suboticom (od 1543. do 1699. godine), rađeni su takozvani »tefteri«, drugim rečima, ekvivalenti današnjih popisa. I tako, zahvaljujući turskim tefterima znamo da je 1578. godine vojna posada u subotičkoj tvrđavi imala 52 lica, a da je u Subotici bili 48 porodica civila; iz teftera urađenog 1580. godine znamo da je Subotica imala 49 kuća, tefter iz 1591. nas obaveštava da je Subotica imala 63 kuće, Kelebija 57, Verušić 39, Tavankut 23, Žednik 24 kuće itd.

Austrijska vojska je tokom borbi sa Turcima takođe sačinila neku vrstu popisa, pa tako znamo da je 1686. godine Subotica bila potpuno pusta, bez stanovnika, da je Ludaš imao 200 domaćinstava, Kelebija 60, Tavankut 40, Šebešić 10, Čantavir 20, Žednik 100, Bajmok 200 kuća itd. O tim vremenima samo još jedan podatak: nakon proterivanja Turaka, 1702. godine je Subotica imala oko 2.000 »duša«.

** Kada su urađeni prvi popisi u današnjem smislu?

Prvi redovni popis stanovništva je u Evropi uradila Švedska, 1749. godine, a za njom odmah Finska, Danska, Norveška, pa Francuska i ostale zemlje. Što se tiče Srbije, prvi delimični popis je urađen 1815. godine: delimičan je zato što je popisivao samo »poreske glave«, dok je prvi popis kompletnog stanovništva urađen 1834. godine. Što se vanevropskih zemalja tiče, prvi popis u SAD je bio 1790, u Rusiji 1897, u Turskoj tek 1926, nakon pobede Ataturkove republikanske revolucije koja je pored ostalog odvojila crkvu od države, Abanije je prvi popis imala 1930, Irak 1935, Iran 1940, a Kina tek 1953, dakle nakon što su revolucionarne snage pod vođstvom Mao Ce-tunga preuzele vlast u zemlji 1949. godine. Uzgred, istog dana kada je proglašena Narodna Republika Kina, ukinut je i stari, kineski kalendar i uveden moderan koji se u Evropi koristi i dan danas. Osim u Srbiji, gde novinari i političari sve češće kao odrednicu za neki datum i događaj koriste crkveni arsenal, pa govore da se to desilo na tog i tog sveca, da će se taj i taj događaj održati na onog i onog sveca itd. Uzgred, to je još jedan dokaz koliko je vlastima u Srbiji istinski stalo do ulaska u Evropu.

Poslednje što bih rekao kad se radi o tim starim popisima je da su rezultati popisa u Kraljevini SHS, odnosno, kasnije, Kraljevini Jugoslaviji, bili objavljivani na dva jezika: na levoj stranici je bio tekst na srpskom jeziku, a na desnoj - na francuskom. Taj način objavljivanja podataka je zadržan i u prvom posleratnom popisu, 1948. godine. Naime, svaka zemlja radi vanredni popis po završetku rata da bi sagledala sa čime raspolaže u ljudskom i materijalnom pogledu.

Već sledeći rezultati sa popisa iz 1953. bili su samo na srpskohrvatskom. Naredni popisi su bili 1961, pa 1971, zatim 1981. (s tim što je to bio prvi nekompletni popis, jer je većina Albanaca sa Kosova i Metohije odbila da učestvuju u popisu), pa 1991. godine. Onda sledeći popis kasni pa je organizovan tek 2002. godine, a ovaj poslednji, kao što se zna, 2011. godine. Naravno, i popisi iz 1991, iz 2002. i 2011. su nepotpuni, jer ne obuhvataju stanovništvo, stanove i domaćinstva sa Kosova i Metohije.

** Kao sociolog, šta mislite, koji će podaci popisa biti ključni?

Naravno, ključni su podaci o broju stanovnika, njihovoj polnoj i starosnoj strukturi, o stepenu njihovog obrazovanja, i naravno, odnos između nataliteta i mortaliteta, dakle, na bazi priraštaja stanovništva. Logično, jedna zemlja može da napreduje ne samo zahvaljujući investicijama, novim tehnologijama, »osvajanju« novih tržišta itd, nego i na bazi porasta stanovništva. I tu dolazimo do još jedne vrlo osetljive teme iz ugla vladajućih i crkvenih garnitura.

Naime, godinama se uporno i uporno ponavlja da Srbiji preti »bela kuga« -- što je nama u Subotici savršeno dobro poznato, jer se već nekoliko vekova broj stanovnika povećavao ne na bazi priraštaja nego na bazi imigracije! Ovde su ljudi stalno dolazili - u škole i na fakultete, u vojsku itd. -- i tu ostajali jer su videli koliko je Subotica lepa i kako se ljudi ovde divno slažu, bez obzira na naciju, veru, jezik, običaje itd. Paraleno se ističe kako islamski svet, i to ne samo na Bliskom Istoku nego i kod nas - namerno pravi decu da bi nas mogli potisnuti kroz, XY godina.

Priča o »beloj kugi« u -- osnovi - nije laž nego činjenica. No, političke vlasti, demografi, stranački lideri, jurišnici iz SANU itd, nikad neće reći da je problem »bele kuge«, dakle, pojave da se rađa manje dece nego što je broj umrlih u jednoj godini --  problem cele severne hemisfere planete Zemlje! Sve evopske zemlje, SAD i Kanada, čak Japan i Rusija pate od istog problema.

Evo samo nekoliko podataka: priraštaj stanovništva u Evropi je prema poslednjim (istina, ne baš najsvežijim) podacima kojima raspolažem bio 0,9% (u statistici i demografiji se natalitet i priraštaj računaju u promilima, dakle, broj živorođene dece na 1.000 stanovnika, ali da bi i laici lakše shvatili ove relacije, dajem ih u procentima). Dakle, u Evropi je priraštaj 0,9%, u SAD 0,6%, u Kanadi 0,8%, u zapadnom delu Nemačke 0,16, u istočnom delu Nemačke 0,19% itd. Paralelno, u Aziji je 2,3%, u Africi 2,8%, a primera radi, u Pakistanu 3,6%.

Dakle, »bela kuga« je problem čitavog zapadnog civilizacijskog kruga, a ne poseban problem Srbije (kao posledica »vatikansko-kominternovsko-islamske zavere«) kako bi to hteli da prikažu naši vlastodržci, stranački lideri, nacionalizmom optereći statističari, demografi, akademici i pravoslavni »talibani«.

** Šta biste rekli na kraju ovog razgovora o popisu?

Pa, rekao bih da je krajnje vreme da vlasti prestanu sa centralizacijom svega i svačega! Svi odlično znamo da je Milošević jednim jedinim zakonom svim gradovima i opštinama oduzeo njihovu imovinu i pretvorio je u imovinu države Srbije. Iako su »demokatske« snage u vreme dok su bile u opoziciji jasno i glasno isticale kako će čim dođu na vlast ukinuti taj zakon i gradovima vratiti imovinu - to se još uvek nije desilo, sad već punih 11 godina!

Po toj istoj logici je unazađena i statistička služba! Nekad je subotička filijala Zavoda za statistiku ne samo prikupljala podatke, nego ih i obrađivala i, štaviše, objavljivala u statističkim godišnjacima. Tako smo svake godine imali sopstveni, kontrolni mehanizam za informisanje o ključnim statističkim podacima, promenama i trendovima. Sada sve filijale, pa i subotička, samo prikupljaju podatke i šalju ih u Beograd, gde se oni obrađuju, a objavljuju sa nekoliko godina zakašnjenja. Najzad, neki podaci sa popisa iz 2002. godine ni do danas nisu objavljeni, bar ne na način dostupan »običnim« građanima.

Hoću, dakle, da kažem, da je krajnje vreme da te vlasti, koje se busaju u svoje demokratsko-slobodarsko-evropske grudi - konačno krenu sa decentralizacijom, pa da, pored ostalog, vrate stara ovlašćenja (i) subotičkoj filijali statističke službe - ovlašćenja koja je ona imala u vreme kada je Vojvodina imala svoj Ustav, zakone, sudove, Vladu itd, dakle, u vreme kada nije bila »krava muzara« i protektorat.

(Razgovarao: Đorđe Dragojlović. Nije uobičajeno, ali neka ovih nekoliko reči bude neka vrsta dodatka, ili komentara, kako hoćete. Bio sam popisivač, ali kako ne saopštavam nikakav podatak, ne kršim ni odredbu ugovora o tajnosti podataka koje sam saznao: Elem, gotovo da nije bilo nikog ko se nije čudio, ili smejao nekim od pitanja koja sam postavljao. Ljudi nisu glupi: treba li reći da su to u svakom slučaju bila jedna te ista pitanja?)

Hozzászólások

Hozzáadás Keresés

Hozzászólás
Név:
Email:	do not notifynotify
Website:
Tárgy:
UBBKód:	-szín-világoskékfeketekékrózsaszínszürkezöldvilágoszöldbarnasötétkékolivaszínlilapirosezüstzöldeskékfehérsárga -nagyság-aprókicsiközepesnagyóriás
	Please input the anti-spam code that you can read in the image.

 

3.26 Copyright (C) 2008 Compojoom.com / Copyright (C) 2007 Alain Georgette / Copyright (C) 2006 Frantisek Hliva. All rights reserved."